Ideje o čovečanstvu-2.deo

Ideje o čovečanstvu Borislava Pekića iz raznih dela; izbor Ljiljane Pekić

Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje: kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem – kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajališta večnosti. Svaki drugi put bio bi jalov.
*****
Samo intelektualna elita održava literaturu u životu.
*****
Čovečanstvo nije skup svih ljudi, već ideje o čoveku kojom se on najlakše izražava, ali u kojoj se i najlakše gubi.
*****
Čovečanstvo liči na zmiju koja se hrani vlastitim repom, njegova prava i jedina hrana – ono je samo. Mi smo taj rep uhvatili zubima vrlo davno, onog trenutka kad smo načinili prvi korak prema savremenoj civilizaciji.

Sad nam ostaje da to gutanje završimo, a zajedno sa tim gutanjem da progutamo i poslednje ostatke naše lažne, naše prividne, budućnosti.
*****
Čovečanstvo je više pd svega nepromenljivo stanje jedne opšte zablude. U prošlosti tražiti objašnjenje za sadašnjost, a u budućnosti opravdanja za nju isto je. Time se samo objašnjava i opravdava prošlost, a budućnost primorava da je ponavlja.
*****
Suočenje sa budućnošću je suočenje sa pitanjem egzistencije čovečanstva, sva ostala pitanja su prema tome pitanju sporedna.
*****
Ali nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.
*****
Nekada je totalno uništenje ljudske vrste figuriralo samo kao teorijska mogućnost, potpuno u rukama bogova. Nekoliko praktičnih izvođenja, u jevrejskom Nojevom i grčkom Duikalionovom potopu, nije imalo za cilj uništenje živog sveta nego njegovo kažnjavanje i nešto malo preteranu opomenu za budućnost. Danas je ono sasvim realno i u našim je sopstvenim rukama. Može li se to nazvati napretkom, čak i pod uslovom da je ta naša sposobnost istovremeno i pobeda nad sudbinom?
*****
Od početka čovečanstva uvek je postojala neka greška, neka zabluda koja se terala kao istina. Kad bi se doteralo do kraja, greška se uviđala, ali je sve već bilo završeno. Ostajalo je uvek da se pokuša sa drugom greškom, novom zabludom.
*****
Gde je jedno, tu je sve. Gde je čovek, tu je čovečanstvo.
*****
U jednom čoveku uvek je i celo čovečanstvo Sva njegova istorija. Prošla i buduća. Sve njegove mogućnosti. Iskorišćene kao i neiskorišćene.
*****
Nešto manje prirode, osobito u obliku divljih instinkata, upadljivih kod nižih mesoždera i viših bankarskih činovnika, čovečanstvu ne bi škodilo.
*****
U mikro, a ne makro svetu krije se tajna preživljavanja vrste, jer sve dok ne prodremo u tajnu virusa, naš let prema zvezdama biće putovanje mrtvaca na dopustu.
*****
Ako je Bog svet stvorio u šest dana, više mu ne može trebati ni da ga uništi. Ali koliko će čoveku trebati vremena da se odbrani, ako je to uopšte moguće?
*****
Došavši na svet, čovek nije bio svestan šta ga čeka. Mirijade su morale proći da to shvati. Dobar deo svoje istorije – i biološke i intelektualne – proveo je u bunilu, lud od užasa u koji ga je bacilo saznanje da je bespomoćan pred prirodom i vlastitom sudbinom.

Onda je, takođe kroz vekove, počeo da se privikava, a potom i prilagođava. Najzad je i stvari oko sebe sebi stao prilagođavati. Ali od saživljavanja i sad je daleko.
*****
Ljudskim stvorenjima je na početku upravljao zaštitnički instinkt prašume, pa ga je, kao izlišan surogat inteligenciji, civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad ga nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije.
*****
Krucijalni problem našeg čovečanstva je usklađivanje opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.
*****
Genetička memorija vrste nastanjena je uspomenama na okrutnosti i bezumnosti prirode zemljotresima kojima je drobila ljude, vulkanskim erupcijama na kojima ih je pržila, sušama kojima ih je morila, pošastima kojima ih je trovala, poplavama kojima ih je davila, toliko da prava povest svakog naroda ne počinje od njegovog stvaranja, već uvek od prvog mitskog potopa što ga ne uništio.