Ideje o ratu – 1. deo

Neke ideje Borislava Pekića o ratu; izbor Ljiljane Pekić

Pre rata su ljude prisluškivali. Danas ih ne slušaju.
*****
Pre rata sam posedovao mnoge vrednosti. Danas mi je jedina vrednost čovek koji mi je uzeo sve ostale.
****
Pre rata se rad smatrao poniženjem, danas je on povlastica.
*****
Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog „pre rata“.
*****
Pre rata nije bilo ničeg, čak ni rata.
*****
Ako se vode, ratovi koštaju i upropašćuju privredu zemlje, onako kako je pripreme za rat koji se neće voditi podižu, nauk koji savremene zapadne industrije dobro poznaju i na njemu grade svoj prosperitet.
*****
Kakve su posledice pogubnog, besmislenog Rata ruža? Tragične, kao i svakog građanskog sukoba. Spoljni ratovi imaju različite ciljeve, od proširenja teritorija do učvršćivanja prestiža koji će se kasnije u nekom drugom obliku naplatiti.

Pravedni ili nepravedni, dobro ili rđavo zamišljeni, uspešno ili bezuspešno izvedeni, oni po pravilu sadrže u sebi racionalnu poentu, neku moguću korist za zemlju. Oni razume se, mogu biti ili pogrešno projektovani ili nevešto vojevani, pa da do planirane koristi ne dođe, da ga država plati nazatkom i stradanjem. No, građanski je lišen i spekulativnog opravdanja, koje smo za spoljne – odbacivši sve moralne obzire – nekako napabirčili, pogotovu kad se ne vodi oko vladajućeg sistema nego za isti sistem pod različitim tutorima.
*****
Od svih ratova građanski je, nema sumnje, najnesrećniji. Njegovi su razlozi uvek neubedljivi već samim tim što su upravljeni protiv sugrađana. Neprijatelj je u njima uvek vrlo blizu, s druge strane reke ili brda, s druge strane ulice, ponekad i s druge strane porodičnog stola.

Zbog neprestane promene mišljenja i strana, snaga mu se nikad ne zna. Razaranja što ga pogađaju, zbog zajedničke teritorije obračuna, neizostavno pogađaju i razoritelje. Posledice su uvek zajedničke, jer, posle njega, poraženi ostaje u zemlji pobednika ali i pobednik u zemlji poraženog.
*****
Nema ništa nezahvalnije od opisa građanskog rata. Vojne između dve zemlje imaju granice, frontove, bojna pravila i konvencije, izvestan moral (umeren, razume se), ponekad i dobre razloge. Ratovi u krilu istog naroda nemaju ništa od toga, a dobre razloge najređe. Ma kako teški međusobni ratovi bar pobedničkoj strani donose nekakvu nadoknadu. U građanskom, gde je isti narod i pobednik i pobeđen, prave nadoknade nema. Pobeda nad sopstvenim narodom uvek je Pirova. Svi su na gubitku. Poraženi ga oseća danas, pobenik će sutra.
*****
Pod revolucijom Severne Amerike u XIX veku bi, međutim, valjalo podrazumevati isključivo nasilnu izmenu režima ili bazičnih društvenih načela na kojima se on drži, na kojima počiva jedna zemlja, nipošto njeno oslobađanje od neke druge. To je, bar po mom mišljenju, Rat za nezavisnost, pa ću aferu tako i zvati i opisati je s više volje nego da sam je nazvao revolucijom, prema kojoj osećam trajni animozitet.
*****
U istoriji civilizacije bilo je nacija koje su ratove tretirali kao masovne moralne preparandije. Drugi su na neke od njih gledali kao na plemenit sport. Tome olimpiskom idealu prvi su se primakli Rimljani, koji su svoje ratove počeli iz potrebe, nastavili iz sporta, a završili iz nužde. Danas rat više nije sport, ali je sport izgleda, postao – rat.
*****
Ratni potres je aprila 1941, iz logičkim voskom zapečaćenog građanskog ćupa sa drevnim protejskim duhovima, istisnuo zapušač, i sve se najednom, do tada srećno ukočeno, pokrenulo u nepredviđenim smerovima i sa nepredvidljivom svrhom. Iz Pandorinog kovčežića prošlosti trezveni i dosadni nordijski demoni odmagliše na Zapad da tamošnjem ludilu kroje kapu.

Mediteranski ostade da se stara za domaće pomračenosti. Besomučni epinikion igrao se od Dunava do Egeja. Svet je izgledao poremećeno, ispreturano, kao da negde duboko, iza mutnog sjaja Mlečnog puta, zraci dalekometni vaseljenski magnet koji neprestano menja položaj i naše pameti odvlači iz jedne u drugu krajnost.
*****
Rat – kakav, koji, čiji, nije važno – briše dela graditelja, kao što mokra krpa uklanja sa table privremene, kredom utrte znake, te prkosne simbole graditeljske utakmice sa Bogom i njegovom bezdušnom građevinom – prirodom.
*****
Posle svakog rata dolazi po jedna izgubljena generacija, kao otrovno cveće sa đubrišta. Ona koja sledi je izgubljenija od one koja prethodi. U čemu je njen cilj? Da na svom revoltu odgaja nov rat.
*****
U veku napretka i otkića, u veku humanizma naša sigurnost je sve manja, naša zebnja sve veća, naša konfuzija sve dublja, i naše nemoći sve upadljivije. Dospeli smo dotle da ukoliko više znamo ili mislimo da znamo, ubijamo, uništavamo, unižavamo, uskraćujemo više, brže i bezrazložnije, nego u vreme krapiske borbe za stvarni opstanak.

Onda se bar ubijalo iz potrebe, ne iz ideala kao danas, onda je ropstvo bilo bar stvar prinude, ne ljubavi kao što ume biti danas. I nije toliko strašno što ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće reći, uzimaju sve više ljudi, strašno je što nam mir postaje krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.
*****
Ono što je nužno da bi se postigao večni mir su neprestani ratovi za taj mir.
*****
Čovek se pita koliko tajni krije ne samo prošli nego i svi ratovi u istoriji, koliko tajni krije i sadašnja diplomatija koja se vodi, koliko tajni zapravo krije svet u kome živimo, tajni koje će jedva ikada možda biti otkrivene i ako budu otkrivene biće nam lažno predstavljene. Mi živimo, dakle, u jednom oprividu, prividu koji nam izgleda kao istorijski, a koji je u stvari human u onom najopasnijem vidu