Intervju B. Pekića-1. deo

Borislav Pekić o moralu i politici, literaturi i sistemu.
IZLAZAK IZ MRAKA
(intervju vodili: Miško Lazović i Dragan Belić za list
Demokratija, juna 1991. godine.)-1 deo
za II deo vidi

Poštovani gospodine Pekiću, kao beskompromisni demokrata, pokušali ste, u mladosti, da ustanete protiv strašne komunističke pretnje, i dopali tamnice. Danas, takodje kao beskompromisni demokrata pokušavate da "dopadnete" parlamenta. Kako biste, u najkraćem, ocrtali taj politički luk – upravo iz ugla beskompromisnog opredeljenja jednog laureate?

Nadam se da je luk prirodan, što se tiče mog poverenja u gradjansku demokratiju kao, po iskustvu srećnih naroda, bar do danas, nenadmašnom modelu savremene, prosperitetne, ukratko – podnošljive zajednice.

Posle brutalnog uklanjanja časne ali bespomoćne, moglo bi se reći čak i žrtvovane demokratske opozicije iz prve posleratne srpske Narodne skupštine posle 1944, a u vreme uspostavljanja otvorene i neposredne komunističke tiranije, realan – mada isto tako realno beznadežan – otpor mogao se organizovati samo ilegalno, kršeći, usput, sve važeće zakone, od kojih se danas nijedan ni pravno, ni moralno, ni sa stanovišta civilizacije ne bi održao.
Zbog toga sam učestvovao u kreiranju tri takve ilegalne organizacije, od kojih dve nisu otkrivene, a treća, najozbiljnija u to doba, Savez demokratske omladine Jugoslavije, završila je sa osudom na oko 170 godina robije, premda ni svi od nas nisu sudjeni, ni svi od nas provaljeni.

Prinudjeni okolnostima van njihove volje komunisti se, pod utešnijim imenom socijalista, vraćaju izvesnim oblicima tradicionalne gradjasnke demokratije, koju su do sada na sve načine prezirali, onemogućavali, pa i anihilirali. Smatram moralnom obavezom da tu sporu, mučnu, čak pod ovim okolnostima neizvesnu, no neizbežnu restauraciju, svojom skromnom podrškom pomognem.

Tu počinju i tu se završavaju moje "političke" ambicije. Što se tiče opštih ambicija, naravno. Ali ako se pitanje odnosi na moju kandidaturu za poslanika Rakovice, stvar se iz temelja menja. Kao što nikad nisam ostavio nezavršenom započetu knjigu, kao što, verujem, nikad nisam ostavio obećanje neispunjenim, kao što sam se, koliko su mi snage dopuštale, uprkos svim nevoljama, trudio da svim preuzetim obavezama dosledno odgovorim, tako ću i ovaj.

Jedino što ne umem, to je da lažem (osim pred političkom policijom). Moram na kraju ovog odgovora da otklonim nesporazum koji bi iz prirode Vašeg pitanja mogao da proizidje. Moja se jedina i fundamentalna beskompromisnost sadrži u težnji za kompromisima, koje smatram osnovom života, pa bila reč o odnosima medju ljudima, polovima, rasama, staležima, verama, uverenjima ili bilo čemu što pokušava da nas prisilnim razdvajanjem pokori i unesreći.

Zadržali bismo se malo više na pitanju tzv. moralnog stava u politici. Prota Mateja Nenadović, inače vrlo sramežljiv čovek, usudio se da napiše: politika – da ne kažem kurva. I tako to u srpskom narodu i danas traje – da je bavljenje politikom, obično, nečasna profesija. Može li se toj profesiji, i na ovim prostorima, bar u perspektivi, vratiti dignitet? I kako to, uopšte, postići nakon sistematskog, reklo bi se doslednog i moralističkog razaranja političkih normi?

Upravo sistematskim vraćanjem tih normi u naš politički život. Poduhvat neće biti ni brz, ni lak, ni u svemu uvek uspešan. Taj se naš "poltički život" dugo odvijao daleko od očiju gradjana, van kontrole stvarnih narodnih predstavnika, javnog mnjenja i slobodne štampe; krio se u krtičijem mraku kom-partijskih biroa, posredničkih i najamničkih kuloara (i budoara), u gotovo ezoteričnom krugu ljudi iste ideje, istog svetonazora, istog duhovnog vidika, istog "naročitog kova" i, nažalost, iste teške zablude.

Svi ostali gradjani bili su iz odlučivanja isključeni i svedeni na nemoćne, zastrašene, materijalno zavisne, duhovno i moralno razorene posmatrače, koji su u mladoj fazi komunističke diktature izdvojeni na ulice, gde se sva njihova gradjanska sloboda svodila na dirigovane aklamacije onima koji su, krojeći nama srećniju budućnost, skrojili ovu našu gorku sadašnjost i, bojim se, još mračniju budućnost.

Više od četiri decenije oblikovani u modelu jedne od hibridnih verzija "real-socijalizma" – u kojoj je Josip Broz bivšim, neumoljivo razočaranim i zaostalim, neumoljivim komunistima poslužio kao biblijski jareći alibi za urodjene grehove sistema i njihove inicijalno zabludne ideje – da bi uopšte egzistirali, ne kao gradjani nego kao živa bića, primorani da mu se prilagodjavaju, naši ljudi neosetno su gubili svest o svojim pravima, pa i potrebu za njima, ono osećanje koje čak i nesavršena demokratija već i životom u njoj usadjuje svakom gradjaninu.

Postadosmo androidi, biološki roboti jedne opskurne i reakcionarne politike koja nas je s pravom, jer branili se nismo, u toj mehaničkoj funkciji i koristila. Jednako radnike kao i intelektualce, žene i muškarce, decu i starce.

Kad je nedavno, do izvesne mere, politika iz karbonarskog mraka komunističke oligarhije, za uši izvučena opštim raspadom patronskog sistema, izišla na svetlost evropskog dana, pokuljala je s njom, kao iz zapuštene istorijske kanalizacije, i sva njena prljavština, sva nečasnost njenih metoda i ciljeva, uključujući i izdaju sopstvenih ideja i ideala.

Ljudi su ostali zgadjeni. Mi, a i oni. Pretpostavka da je politika manje više nečasna igra nečasnih ljudi oko nečasne dobiti dobila je u ovoj zemlji slikovitu potvrdu. Postepeno zidanje drugog društva – samo, za ime Boga, nipošto opet nekog originalnog – drugog sistema odnosa i medju ljudima i prema realnosti, možda će, uz strpljenje, trezvenost i sposobnost, stvoriti osnovu za "novu politiku", za politiku kao – moralan čin.

Svestan sam da je to romantično i politički možda neprofesionalno stanovište, ali isto tako znam da ako je za jednu zemlju interes njen najviši moral, za čoveka je moral njegov najviši interes.

Kada govorimo o sistemu koji, ipak – bar se nadamo – ostaje istorijski za nama (zahvaljujući i Vašem angažmanu, dakako), vredi se podsetiti iskaza Vašeg prijatelja Borislava Mihajlovića Mihiza: da je taj sistem, u ovoj zemlji, bio "operetski". Mihiz navodi i konkretne dokaze, a mi bismo to povezali sa jednom Vašom ranijom delatnošću, odnosno poslom filmskog scenariste. U jednoj, priznajemo – malo nategnutoj paraleli, čini nam se da se niste baš slučajno bavili filmom tih "operetskih", šesedesetih godina.

Ne sećam se povodom čega je moj prijatelj, i, naravno, ne samo prijatelj već i nezamenljiv i strog kritičar mojih rukopisa, Borislav Mihajlović, sistem u kome smo živeli nazvao "operetskim", niti su mi poznati njegovi argumenti – premda, poznajući ga, verujem da su ubedljivi.

U izvesnim aspektima svakako je to bio, ali ne baš u svim, ne u bitnim. Pogotovo ne u posledicama po naše živote. Ako se u "njihovom" životu, životu vlastodržaca i odigravala poneka opereta, koju nam danas štedro tumače feljtoni, i našem "dolje" odigravale su se drame, pa i tragedije, o kojima takodje po novinama čitamo.

Kao i u svemu ostalom i ovde smo originalni. Kao zemlja igrali smo na istoj sceni nekoliko komada istovremeno. Komadi su, medjutim, bili iz različitih žanrova pa su se, pod beslovesnom režijom nekompetentnih političkih somnabula, mešali, te smo dobili unisono umetnićko delo kome bi, izraz HIMERA mažda najbolje pristajao.

Kao scenarist uglavnom sam se bavio onim vidovima tog našeg hibridnog istorijskog komada koji su mogli da izazovu smeh. On nikad nije bio naročito radostan. Bio je onakav kakav behu naši životi, uvek neizvesna državna cenzura i, naravno, naša veština da je obmanemo.

Primeri te "operetnosti" danas se ne iscrpljuju samo u ravni istorijske anegdotalnosti – da jezičav intelektualac može svašta reći jednom stubu sistema kao što je, recimo, bio Krcun. Reklo bi se, čak, da su pametni ljudi, tada, pre tridesetak godina, mogli videti gde će završiti komunistička utopija, budući da se iza tih "operetskih prizora" videlo golo (o)držanje vlasti. Da danas nije ovako tužno, mogli bismo se do mile volje smejati tim ludostima ...

Slažem se sa Vama, gospodine Beliću, ali zašto se ne smejemo? Pa, sami ste rekli. Ako je "njihova" opereta nama ostavila "našu" tragediju, kome je normalnom čoveku do smeha?

Hoće li ta njihova opereta nasmejati: penzionera koji čeka drugu polovinu penzije, a da u iduću, kraj opljačkanih fondova. nije siguran; službenika što čeka istovremeno dete i otkaz; radnika koji pored otkaza mora pretnjom štrajkom da obezbedi život za čiju bedu nije kriv, a proglašavali su ga avangardom, zalogom naše srećnije budućnosti; studenta koji posle studija nema gde da radi, osim da na pasošu u tudjoj zemlji vraća ono malo što je u njega ova uložila;

lekara kome i za urgentne slučajeve dekretom smanjuju lekove na četvrtinu; zemljoradnika kome nezakonito uzetu zemlju ne vraćaju, a ne osiguravaju mu prodaju plodova s one koju još poseduje; privatnog preduzetnika koji je na pragu tržišne reforme dočekan haračem, a ne razumnim porezom; mladića koji umesto na sastanak s devojkokm mora ići na sastanak s nekim oficirom, a onda možda i s nečim gorim?

Kao pisac koji je tolike stranice ispisao o Balkanu, kako Vam deluje sva ova sila (para) državne čežnje za Evropom? Zapravo koliko se istine krije u onom starom cinizmu: što više priče o Evropi, to više balkanskih običaja medju nama? (Podrazumeva se da je Balkan nedužan, ako več Evropa nije.)

Oko te Evrope i tog njenog Balkana kao da uvek postoji istorijski nesporazum. U Zlatnom runu sam, preko jedne od romanske civilizacije, helenske, vizantijske, delimično osmanske, prikazao naš put – jezgra naše slavenske ne behu ovde – dok je tokom tog dugog vremena Evropa jedva namakla jednu.

To je, dabome, tek istorijski aspekt pitanja, i u tom pogledu ne pomaže nikakav ponos, makar ga pomagalo korenje. (Ponos je koristan samo ako mu prethodi uspeh.) Aktuelna je naša prirodna težnja da se iz utopističkih lutanja po nedodjiji afro-azijske nesvrstanosti svrstamo najzad medju one narode kojima - uz sve korisne razlike – po nekom sumarnom antropološkom modelu pripadamo.

Po tom modelu, a i po državnom i nacionalnom interesu, Balkan je geografski, geopolitički, istorijski i duhovno neotudjiv deo Evrope. Sve što nas je do sada od nje udaljavalo, uporan je – moram priznati i uspeo – pokušaj naše izolacije, koja je, pored "društvene svojine" i drugih socijalističkih tekovina, osnova za ničim kontrolisanu, arbitrarnu vladavinu jedne partije i njene oligarhije.

U pravu ste, medjutim, kada sugerišete nekakav sindrom "balkanskih običaja" koji je u koliziji s preovladajućim običajima u drugim delovima Evrope. U tom smeru, milo li nam je ili ne, moraćemo se menjati. Ne da bi se odrekli svog nacionalnog i duhovnog bića ili identiteta – jer to se od nas i ne zahteva – nego da se prilagodimo "Pravilima igre", da svoju buduću zajednicu učinimo kompatibilnijom s evropskom kojoj težimo.
za II deo vidi