IZLAZAK IZ MRAKA - 2. deo
(intervju vodili: Miško Lazović i Dragan Belić za list
Demokratija, juna 1991. godine.)
za I deo vidi
Ako je komunistima, kao što primećuju politički mudraci, nacionalizam postao poslednje pribežište, kako tumačite činjenicu da ni postkomunistička stvarnost nije lišena militantne nacionalističke istorije? Da li nam je to propadajući sistem ostavio nešto u nasledje, ili se dotična vrsta atavizma samo razbuktala pred embrionima budućih demokratskih tekovina?
Mislim da za takvo nesrećno stanje duhova postoje dva krunska razloga. Jedan je, o nama Srbima govoreći, prirodan. Dugo je godina politika KPJ (SKJ), najamnički prihvativši operativnu ideju Kominterne o srpskim hegemonističkim tendencijama u Kraljevini Jugoslaviji, gušila i najneviniji vid izražavanja nacionalnog osećanja, falsifikovala našu istoriju, progonila rodoljube optužujući ih za nacionalizam (tumačen uvek kao šovenstvo i dokaz sklonosti hegemoniji).
Potiskivanje prirodnog rodoljublja za račun nebuloznog ideološkog "socijalističkog patriotizma", u trenutku oslobodjenja od jednog neprirodnog pririska, moralo je proizvesti i preterivanja u ispoljavanju nacionalnog osećanja. I da se koristoljubiva politika naše vladajuće stranke (i njenog pandana u Hrvatskoj) i tu nije umešala, srazmerno brzo bi se izlivene vode militantnog nacionalizma same od sebe i zbog sebe vratile u svoje prorodno istorijom usečeno korito.Bili bismo ljudi, gradjani, Srbi istovremeno i bez većih protivurečnosti u ispoljavanju ova tri statusa koja nas ravnopravno i podjednako odredjuju. To se, nažalost, još nije desilo. Plemenito osećanje pripadnosti jednom narodu, obaveza prema njemu, pa i onda kad vas lično baš nije usrećio, spremnost da se brane i njegovi prirodni ali razumni interesi i njegovo pravo na dostojan i srećan život ma gde se on nalazio, koristi se u političke svrhe bez razmišljanja o posledicama i po nas i po naše potomstvo.
Danas se trezvenost prevodi u ravnodušnost prema njegovoj sudbini, opreznost u kukavičluk, razmišljanja o kompromisu – bazičan uslov života uopšte – u izdaju. I obrnuto: hvalisanje se zamenjuje za hrabrost, nasilje se zove pravom, suštinska nacionalna izdaja postaje predmetom poštovanja. Čemu, uostalom, nabrajanje grehova o kojima mi, mrtvi, više neammo pravo da govorimo.
I oni, pobednici, i mi koji smo poraženi, oni svojom pobedom, mi svojim porazom, stvorili smo zemlju svoje dece. Oni će nam suditi. Ipak se nadam gospodine Beliću, da će, ako nam je ostalo i malo pameti, i ako budemo imali nešto više sreće nego do sada, sve to jednom nestati. Ili će nestati nas. Na nama je da biramo. Možda za tako nešto imamo još malo vremena.
Kažu da je revolucija "lepa bolest", a mi bismo da pitamo: može li se za stvar demokratije raditi i nešto revolucionarno? U kontekstu ovog pitanja mislimo na Vaše memoarske zapise o studentskoj pobuni 1968. godine. Skeptični ste prema onome što se zbivalo u Kapetan Mišinom zdanju, ali to, ipak, opisujete u blagom ironičnom senčenju, bez cinizma; nepoverljivi ste prema sadržaju, ali svidja Vam se forma ... Trpi li demokratija revolucionarnost, makar kao "estetički princip"?
U principu, demokratija, kad je izgradjena, kad su trasirani regulativni putevi njenog razvoja, kad su u njenom okviru zagarantovana osnovna prava gradjana, njihova sigurnost, njihovo pravo na odbranu ličnih interesa – uz poštovanje tudjih a na bazi zakona i prava, onda je takva demokratija inkompatibilna sa revolucionarnošću ako i kada ona podrazumeva nasilje.
Revolucijonarnost, medjutim, kao stanje duha, kao uvidjanje neophodnih promena da bi se demokratija unapredila, kao nenasilni pritisak na urodjeni ljudski konzervativizam, kao izraz plemenitih nada, drugi je pojam, druga vrsta lične i kolektivne akcije. U tom smislu razumem moje pristajanje uz 1968. a i moje rezerve prema tom dogadjaju.
Privlačila me je plemenitost motiva studentskog bunta, a odbijao levi sadržaj izvesnih od njegovih ciljeva. To možda izgleda protivrečno, ali je i život takav, zar ne? Prepun je mučnih dilema, od kojih neke razrešavamo uspešno, tokom drugih propadamo. I vidite, bez obzira na sve te moje političke rezerve – dozvolite mi i jednu šalu – ja sam u toj "buni na crvene dahije" lično bio angažovan.
Nisam u Kapetan Mišino zdanje išao samo da tamo "budem" i slušam revolucionarne govore, koji su mi ponekad dizali pritisak – nego i kao član redakcije Književnih novina, lista koji se stavio na stranu studenata i štampao saopštenja njihovih akcionih odbora.
(Zbog toga mi je dve godine kasnije, pred put za Englesku, oduzet pasoš, te sam tokom cele godine, sve do dobijanja NIN-ove nagrade, bio pod policijskom istragom i odvojen od porodice.) A ako se u mladost vratim, u godine od 1945. do 1948, to su bile moje revolucionarne godine, premda su od strane policije i suda označene kao kontrarevolucionarne, u čemu su ti ljudi bili savršeno u pravu.
Rekoste na početku Vašeg pitanja da je revolucija "lepa bolest". Možda, gospodine, ali za onoga koji je obavlja. Za onog nad kojim se obavlja samo je – bolesna.
U vreme plišanih, martovskih gibanja, kao akademik, odvažili ste se da "pritegnete" akademike (institucije kao što su "Francuska 7" i Beogradski univerzitet već su bile pred česmom). Kojim motivima, u datom času, raspolaže akademik Pekić i šta mu je tom prilikom najpresudnije?
Moram Vas, oprostite, u nečemu ispraviti. Nikog nisam od svojih kolega akademika morao "pritezati". Pošto sam tih dana bio sa studentima, a povremeno i govorio u razna vremena noći i dana, desilo se da se jednog od njih održavao redovni sastanak Odeljenja za jezik i književnost SANU.
S mitinga sam otišao na taj sastanak i po objavi dnevnog reda kolegama saopštio da stuidenti očekuju našu moralnu podršku. Sa sednice smo se sa jednim pismom podrške uputili na Terazijsku česmu. Kao pojedinci, članovi jednog odeljenja Akademije, na šta imamo pravo, a ne kao predstavnici SANU na šta prava nemamo.
Što se tiče mog angažovanja u "plišanoj revoluciji" ima za njega više razloga od kojih su možda dva najpresudnija. Najpre – navika.
Učestvovao sam u onim javnim (dok su 1945. opozicione stranke legalno delovale) i u onim tajno organizovanim gimnazijsko-studentskim otporima 1945, 1946 (pri terorističkom izbacivanju "reakcionarnih" učenika iz Treće muške gimnazije, medju kojima sam, dabome, i ja bio), 1948 (kad sam konačno uhvaćen u "organizovanju obaranja ustavnog poretka putem oružane borbe i uz naslon na imperijalističke sile") i, po sebi se razume, bez obzira na ideološko neslaganje, 1968.
(Jedina pobuna koju sam propustio bila je 1954. Žao mi je. Tek sam iz zatvora izašao i za nju nisam znao, i tu više ništa ne mogu da nadoknadim.) Bilo je prirodno da sa studentima budem i 1991. (Pošto sam se 9. marta nagutao suzavca, tih nekoliko noći na svežem vazduhu bile su lekovite.)
A onda, tu je i drugi, presudniji razlog. Ovaj se bunt razlikovao od svih ostalih. U njemu, sem zanemarljivih incidenata, nije bilo nikakvih ideoloških predrasuda, fanatizma i netrpeljivosti. Bio je nevin, čist, plemenit i – savremen.
Postojeća vlast, u Srbiji, sporo silazi sa scene. Optimisti na duži rok, kažu, opet, da taj proces mora teći sporo, ali – ako igde bude demokratije na ovim prostorima, biće je upravo u Srbiji. Optimisti drukčijeg kova, pak, demokratiju u Srbiji vide već sa rušenjem postojeće vlasti. Kako ovde biti trezveni optimista, ako smo već pristali da ne budemo pesimisti?
Ne verujem da će ono što pod demokratijom podrazumevam doći jednostavnom smenom tekuće vlasti. U prvom redu ta vlast ne pokazuje nikakve znake spremnosti da ikuda ode. Postoje medju njima izvesni političari koji tu spremnost demonstriraju, ali se ona, bar za sada, sastoji jedino u težnji da se zauzme bolji položaj od već posednutog.
Time hoće da se kaže da u pogledu smene vlasti opozicija od SPS ne treba da očekuje naročito razumevanje, pa, bogami, ni pomoć. Pogotovu što poslanici SPS-a u Skupštini – početnici u umeću naročito – izražavaju indignaciju ne samo postojanjem opozicije nego njenom bizarnom težnjom da preuzme vlast.
Pri čemu nam se, a ja u to verujem, veli da dobar deo tih ljudi nije bio u članstvu plitko pokopanog SKJ, pa je njihova netrpeljivost prema nekom drugom mišljenju jezivija od sad već pomalo mučeničkih tvrdoglavosti poslednjih komunističkih Mohikanaca na tlu Balkana.
Metodičkim praćenjem rada našeg parlamenta stiče se utisak da bi se u njemu razuman mir uspostavio samo ako bi vlada pristala na večnu opoziciju, a opozicija na večnu vladu. Tako će nešto, bojim se, teško biti ostvarljivo.
Pojam tzv. konstruktivne opozicije, osim u ratnim uslovima, pa ni tada uvek, ne postoji. Dužnost je opozicije da destruira vladu. Pošto u našem slučaju polovinu tog posla obavlja vlada, posao opozicije je lakši. Prividno, razume se, jer logike koja je kod nas uspela nema. No, da se iz ove pakosne digresije vratimo Vašoj temi.
Za razvijenu demokratiju evropsko-gradjanskog modela neophodne su mnoge pretpostavke koje su zemlje, što bi ih za eventualni obrazac mogli uzeti kreirale decenijama, postepeno i postupno, a komunisti su ih, isto tako, programski i metodično uništavali. Sama smena vlasti je prosto krčenje prostora.
Pa ni to, nego tek promena staratelja ružne gradjevine koju posle toga skoro iz temelja valja preuredjivati. Nije po sredi samo dizajn, raspored prostorija i njihova funkcionalnost, trošna gradja od koje je napravljena, nego i izvesne navike stanara. Proces je to za generacije kojima mi samo možemo da utremo put. Kako Talmud veli: dano nam je na Delu da radimo, ali ne da ga završimo.
Kao poslanički kandidat na listi Demokratske stranke, u jednoj beogradskoj izbornoj jedinici – Rakovica I, verovatno ste se našli u prilici da, sasvim lagodno, zamišljate slična iskustva u nekom londonskom predgradju. Šta bi, dakle, Borislav Pekić, da kojim slučajem i dalje sedi u Londonu, a još piše svoja "Pisma iz tudjine", ispisao o kandidaturi uglednog britanskog pisca na teritoriji, recimo, West Ham-a? I šta bi na to rekao neizbežni Živorad?
Poručio bih mu da se prema interesima West Ham-a ponaša isto onako brižljivo i domaćinski kako se, jamačno, kao trezveni Englez, ponaša prema sopstvenom posedu. Da ne laže, jer će u laži brzo biti uhvaćen, a u demokratiji to znači kraj. Živorad bi na to odgovorio da sam budala, pa možda i u pravu bio.
U javnosti ste poznati kao odmeren i duhovit čovek. Srpska skupština, ukupno uzevši, nije tako odmerena, ali je u skupštinskim klupama, u poslednje vreme i bar povremeno, postalo vrlo veselo (ako nije kao u teatru, bar je kao na estradi, zahvaljujući televiziji). Kako bi se demokrata Pekić, u slučaju da bude izabran, snašao u tom veselom društvu? I šta bi imao da propita vlast?
Ne znam kako Vi humor shvatate, ali meni je ta naša parlamentarna veselost, premda s početka zabavna, postala pomalo tužna i otužna. Ponekad i pogrebna. Ne bih se trudio da joj mnogo doprinesem, to bih ostavio za svoje knjige, a za pitanja vladi sve ostalo. Sve ono na šta ona niti može, niti hoće da odgovori. Na šta, uostalom, i ne odgovara. Kad može, neće; kad hoće, ne može.
za I deo vidi
Poštovani posetioci ovog bloga, nedavno sam pomislila da je ovaj blog okupio nekolicinu poštovalaca i čitalaca Borislava Pekića koji će, ako ne svakodnevno, a ono često razmenjivati utiske i komentarisati odredjene tekstove. Iako mi pisanje nije pasija, moram priznati da sam se bila obradovala mogućnosti da i na ovakav način razmenjujem utiske sa poznavaocima i zaljubljenicima u književnost Borislava pekića. Sada je to raspoloženje zamenilo blago razočarenje. Kako čitaoci jednog Borislava Pekića mogu uopšte da budu neistrajni? Pozdrav gospodji Ljiljani Pekić i njenoj istrajnosti, a ostalima prijeteljski poziv da se probude!
ReplyDeletePostovana Snezo,
ReplyDeletedrago mi je da ste se opet javili. Nadam se da ce Vas komentar da podstakne i druge 'stidljive' da se prikljuce. Da li je mozda neko naisao na neku misao Pekicevu koja mu se narocito dopala ili ga podstakla na razmisljanje? Ili je u nekoj nasao bas ono sto njemu u datom trenutku odgovara? Mozda se sa nekom ne slaze i to bi bila pocetna tacka za razgovor.
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana
Poštovana Snežo,
ReplyDeleteubistveno simpatično pitanje koje ste postavili: Kako čitaoci Borislava Pekića mogu uopšte da budu neistrajni, moraću da ostavim bez odgovora ukoliko ne želim da nabrajam manje-više banalne razloge kao opravdanje za lenjost. Cinik u meni bi rekao: Zašto da pišem, kad mi je lakše i lepše da čitam testove nenadmašnog Pekića. Šala na stranu, isključivi razlog za moje nejavljanje poslednjih nekoliko nedelja, osim sile poslovnih obaveza, jeste izvesna snebivljivost, pre nego neistrajnost; čini mi se, naime, da sam u poslednjim javljanjima bio prilično raspričan, čak pomalo i nametljiv, a poslednje što bih želeo, jeste da pomislite kako želim štogod da demonstriram, prebirajući po opštim mestima.
U svakom slučaju, prihvatam vaš poziv na budjenje kao delimično sasluženi prekor i lepu mogućnost da kat-kad i opširno (nadam se i ne bez ikakvog smisla) saopštavamo svoje doživljaje. Ukratko- lišavajući se teoretisanja- da razmenjujemo utiske iz literature čija se asocijativnost i inspirativnost nikako ne mogu iscrpeti.
Srdačan pozdrav gospodji Ljiljani Pekić i još jedna pohvala za sjajan izbor tekstova koji ne samo da svakim retkom potvrdjuju velikog pisca, već neupućenima sve više otkrivaju i jednu vrlo kompleksnu ličnost za koju je naša javna scena u najteža vremena, na žalost, ostala uskraćena.
Razmišljajući ponekad o činjenici da "jakih", autentičnih ličnosti od ugleda zasnovanog na pouzdanom delu i golemom trudu, odavno nema na srpskoj javnoj sceni, sklon sam da postavim pitanje: Kako bi jedan Borislav Pekić danas odmerio tzv. "našu stvarnost", prostrani poligon za utrkivanje mediokriteta, da li bi taj čovek prostranog duha, mašte i znanja, ikome sudio ili bi samo na sve odmahnuo rukom i, ko nikad ranije, ukopao se u svoju literaturu i pisao knjige sposobne da prežive sve političke nesrećnike i njihove epigone, nove književne aparatčike i stare partizanske analfabete. Ja ga i danas, iako je prošlo više od šesnaest godina (bio sam sedamnaestogodišnjak),vidim kako s bolom u nozi od udarca pendrekom ispred televizije, stoji i govori, ulažući sebe u ono što mnogi njegovi saborci još uvek, izgleda,nisu razumeli. Ili nisu spremni da prihvate.
Postovani Petre,
ReplyDeletebas mi je milo da ste se opet javili. Nikako ne bi trebalo da smatrate da ste bili nametljivi, naprotiv Vi ste u stvari pokrenuli diskusiju i svojim poznavanjem Pekicevih dela dali polet ovoj diskusiji.
Veoma me cesto ljudi pitaju sta bi Pekic rekao, da je danas ziv, o nasoj 'stvarnosti', politici i knjizevnoj sceni.
Nije Pekic imao nekih iluzija niti o nama kao narodu niti o tempu kojim cemo napredovati.
Medjutim on nije imao bas ni nekih iluzija o nasoj civilizaciji misleci pri tome na celu planetu. Smatrao je da nase materijalisticko drustvo nema izgleda, da smo posli pogresnim putem, zanemarujuci duhovne vrednosti. Time nije mislio na religiju i crkvu, nego na moral i duhovne vrline.
To naravno ne znaci da bi sedeo skrstenih ruku. Ne bi mogao da ne pokusava da utice, da radi najbolje sto moze. U nekom intervjuu je rekao da i ako covek pada sa 50. sprata ipak treba nastavi da mase krilima.
Sto se umetnosti i knjizevnosti tice, ja mislim da postoje periodi, ne samo kod nas nego i u svetu, u kome se javljaju talenti i oni koji pokrenu stvar u nekom novom pravcu. To se, po mom misljenju javlja u talasima, kao da je potrebno da se neka nova energija sakupi pa da to izbije i dodje do pomaka.
Posto je Pekic uvek pravio planove a pripremao knjige godinama, bilo je jos dosta stvari koje je mislio da napise. Ali je takodje rekao da bi u neko dogledno vreme trebalo da prestane da pise knjige i posveti se kritici. Smatrao je da nije u redu da pisac bude i kriticar, jer onda ne moze da bude objektivan.
Eto nekoliko redaka koji mogu da pokrenu diskusiju.
Srdacno pozdravljam sve posetioce ovog bloga,
Ljiljana
Poštovani Petre,
ReplyDeletehvala Vam što ste reagovali na moj "poziv na budjenje". I javljajte se što čećše možete, jer Vi pišete sjajno. izvinite na pomalo drskoj otvorenosti, ali ja sam ubedjena da ste Vi pisac koji se možda krije iza pseudonima. No, svejedno, postavila bih Vam jedno, verujem interesantno pitanje: Šta mislite o odnosu Borislava Pekića prema religiji u njegovim delima?
Pozdrav za gospodju LJiljanu!
Draga Snežo,
ReplyDeletezahvaljujem Vam zbog lepih reči koje ste mi uputili, a što se tiče vašeg "ubedjenja" da sam pisac, moram Vam reći da grešite. Nisam pisac, premda bih možda i mogao da budem, ako uzmemo u obzir činjenicu da živimo u zemlji gde je elementarna pismenost dovoljna akreditacija da se neko može smatrati piscem. Na sreću, mene je još u dvadesetoj susret sa literaturom Borislava Pekića zasvagda izlečio od ambicije da se bavim književnošću. Iako mlad, uspeo sam da shvatim da standarde koje je on u književnosti uspostavio malo ko može da dostigne. (Ovde bih, dakle, mogao da konstatujem kako je moju "književnu karijeru" upropastio upravo Borislav Pekić.) Šala na stranu, ali ja zaista mislim da svako ko želi na srpskom jeziku ozbiljno da se upusti u avanturu pisanja, mora prethodno ozbiljno da se suoči sa delom tvorca Zlatnog Runa. Ako, pak, želi da nikad ne posumnja u sopstveni talenat (i samim tim ništa ozbiljno od sebe ne napravi) treba da zaobilazi Borislava Pekića u širokom luku. Biće verovatno nešto malo manje ili nešto malo više od sile skribomana koji objavljuju "bestselere" svog drugog meseca.
Što se tiče vašeg pitanja o odnosu Pekića-pisca prema religiji, smatram ga vrlo zanimljivim, jer otvara jednu veoma kompleksnu tema za koju, čini mi se, ni pola semestra ne bi bilo dovoljno. Uz bojazan da ovim neću odgovoriti na pitanje koje ste postavili, umesto da sam mučim muku sa jednom kapitalnom temom, pozvaću u pomoć jednu Pekićevu misao koja se ne tiče religije u načelu, već pre svega isključivosti, ostrašćenosti i fanatizma bilo odakle da dolazi. Ona glasi: "Izmedju hrišćanskih i komunističkih ortodoksa, izmedju desnih i levih budala, tesna su vrata kroz koja pošten čovek može da prodje." Odavno je konstatovano da je Borislav pekić bio jedan takav čovek, koji je čitavog života, i svojim političkim angažmanom i, pre svega, literaturom, nastojao da ta vrata proširi. Mene, poštovana Snežo, u prvom redu, kao što vidite, u Pekićevoj (i ne samo njegovoj) literaturi interesuju manifestacije ljudi opredeljenih za jednu dogmu, više nego sama dogma. Negde je, više se i ne sećam gde ( biće da je u "Skakavcima") Pekić konstatovao da se "fanatizam ne leči, već samo menja idole". Toga se uvek setim kad sticajem okolnosti nisam u prilici da izbegnem razgovore sa tzv. "najnovijom generacijom" ljudi koji pripadaju religioznom modelu života. Mislim na tzv. instant-vernike koji su pravo sa fašistoidnih sletova i štafetne trke došli da oposle sopstveno krštenje.
O Pekićevim pogledima na samu religiju, Boga, a pogotovu Sina (Pekić je, inače, za sebe tvrdio da je gnostik), možete se obavestiti upravo na ovom blogu, u piščevim filosofskim zapisima.
Srdačan pozdrav Vama i gospodji Ljiljani Pekić koja me je veoma zaintrigirala podatkom da je Pekić imao nameru da se u budućnosti posveti kritici. Sjajna tema za neki od narednih razgovora!
Postovani posetioci bloga,
ReplyDeleteVeliko je uzivanje citati ove komentare i videti koliko se ljudi interesuju za Pekica.
Prvo da razuverim Petra i druge koji bi zeleli da se bave knjizevnoscu. Ja se istina nikada time nisam bavila, ali nisam imala ni zelje ni potrebe. Naravno da ziveci pored Pekica, a i sada iako nije vise sa nama, nije mi to ni padalo na pamet. Medjutim, ima raznih vrsta knjizevnosti i ako covek ima neku ideju a oseca potrebu da to jos sa nekima podeli - zasto da ne? Pored toga naravno postoje i razni rodovi od pesama do eseja, dnevnika i kritika. Pa se moze izabrati.
Gospodine Petre da li se secate gde ste nasli onu Pekicevu misao o ostrascenosti i fanatizmu? Mislim da je izvanredna.
Pitanje Pekicevog odnosa prema religiji je veoma tesko i komplikovano. Posto je bio protiv dogme nije se slagao sa Crkvom. Tu nije pravio razliku izmedju raznih veroispovesti. Odavno (jos pre nego sto je kod nas crkva pocela da igra ovakvu ulogu) shvatio je da je to Organizacija (rigidna kao i sve organizacije) koja propagira dogmu. Zato je i napisao "Vreme cuda". Izjavljivao je da je gnostik, ali sta je pod tim podrazumevao nisam sigurna. Citajuci "1999" i "Atlantidu", a narocito i njegove "Filozofske sveske" (kao sto je g. Petar lepo rekao) dosta je sam sa sobom diskutovao o Bogu. Ja ipak na kraju krajeva mislim (sto ne mora da bude tacno) da je bio ateista (rekoh i dusu spasih!). Ja sam svojevremeno bila religiozna i on me nikada nije pokusavao da ubedi u suprotno, uostalom nikada nije ni pokusavao da svoje glediste i misljenje nametne bilo kome. Sada medjutim citajuci ga pazljivo i na miru, dosla sam do uverenja da smo prepusteni sami sebi, pa kako god ziveli priroda koju unistavamo osvetice nam se. Covecanstvo samo sebe konstantno unistava i na kraju ce se definitivno i unistiti. Gledajuci oko sebe ne vidim da je to velika steta.
Nadam se da moj realizam (a mozda i nisam u pravu) nece nikoga suvise obeshrabriti.
Srdacno vas sve pozdravlja
Ljiljana
Pštovana gospodjo Pekić,
ReplyDeleteIzuzetnu misao Borislava Pekića o "tesnim vratima izmedju hrišćanskih i komunističkih ortodoksa", pronašao sam upravo na ovom blogu. Što se tiče misli o fanatizmu "koji samo menja idole", čini mi se da se ona nalazi u prvoj knjizi "Godina koje su pojeli skakavci", premda se ne bih mogao zakleti.
I sama pretpostavka koju ste izneli - da je Pekić bio ateista, samo me dodatno učvršćuje u odavno stečenom uverenju da je vaš suprug bio uzuzetna, ne samo literarna, već uopšte, ljudska i intelektualna pojava u ovom jeziku i narodu. Lično sam sklon da zaključim - na osnovu mnogih njegovih tekstova - da Borislav Pekić nije bio vernik; antidogmatik do srži, pa uz to još i čovek neverovatne erudicije, stvaralac najkrupnijeg zamaha, jednostavno nije mogao da bude ograničen nikakvim kanonom. Možda najkraća i, bez sumnje, izuzetna definicija Borislava Pekića koju je dao je B.M. Mihiz rekavši: "skeptik moćne imaginacije", verujem da ide u prilog mojoj tvrdnji o ateizmu Borislava Pekića. Pazite: skeptik moćne imaginacije. Figura koja i jeste i nije oksimoron. Taj skepticizam, ubedjen sam, koji za posledicu ima ironiju(i to kakvu) kao dominantno obeležje njegove proze, sačuvao je Borislava Pekića od svakog ekstrema (pa i religioznog) i učinio ga,po mom skoromnom mišljenju, neprevaziđenim piscem.
Kada je reč o Pekićevom gnosticizmu, ukoliko tom tvrdnjom nije mislio da opet na svoj način ironiše, mogli bismo da konstatujemo (a Vi ćete sigurno znati jesam li na pravom putu) da Pekić, ako možda i nije imao problema sa eventualnim postojanjem Isusa Hrista, imao je velikih problema sa njegovom božanskom prirodom. Jednostavno, veliki pisac nije mogao da prihvati božansku prirodu Isusa Hrista, bremenitost device i slične legende. Po tome je, recimo, mogao sebe da svrsta u gnostike.
Gospodjo Ljiljana, veoma ste me obradovali jednom ironičnom konstatacijom u prethodnom tekstu koja me je neodoljivo podsetila na Borislava Pekića i koja zaslužuje moje posebno javljanje. Do tad Vas najsrdačnije pozdravljam, a ostalim privrženicima dela velikog pisca predlažem da štogod progovorimo o onome što kod Pekića, barem mene, možda najviše inspiriše: To je jedan poseban ugao gledanja na stvari, jedna neverovatna, neočekivana pesrpektiva iz koje Pekić posmatra i stvarnost i fantaziju.
Uz Pekićevu tvrdnju da je "fantazija najviši oblik kritike jedne stvarnosti za koju je um sposoban" sve vas srdačno pozdravljam.
Postovani Petre,
ReplyDeleteVeoma je od mene smelo i neprimereno da tumacim Pekica. Mada sam i po nekoliko puta citala sva njegova dela, ipak ja nisam strucnjak za Pekica. Takvu jednu kompleksnu licnost tesko je tumaciti. Ja sam samo jedan od mnogih citalaca i izvlacim iz toga svoje zakljucke i svoja tumacenja. Mi jesmo o mnogo cemu diskutovali i razgovarali, ali ja sam tek sada ponovo pazljivo citajuci ga shvatila mnoge stvari, na koje ranije nisam obracala takvu paznju. Da li sam tacno protumacila ni sama ne znam. U stvari sve zavisi na sta se covek prilikom citanja usredsredi. U raznim vremeni se isti tekstovi na drugi nacin shvataju. Zavisi i od toga na koja pitanja trazite odgovore, pa cak i u kakvom ste raspolozenju kada nekog pisca citate.
Sigurna sam da ste potpuno u pravu kada kazete da je Pekic imao veliki problem sa bozanskom prirodom Isusa Hrista. Medjutim nije pitanje samo Isusa, pitanje je i da li postoji neka visa sila koja nam odredjuje sudbinu. Da li postoji Bog? Pa citajuci “Filosofske sveske” mislim da sam shvatila da je postojanje Boga u protivrecnosti sa logikom, a i istorija covecanstva nam pruza za to brojene dokaze. Ni jedna religija ne daje odgovore koji bi zadovoljavali. No u Pekicevim studijskim tekstovima ni on nikada ne daje definitivne odgovore. On postavlja pitanja i posmatra problem sa raznih strana, pa vi iz toga sami morate da donosite sopstvene zakljucke.
I dalje se divim Vasem poznavanju i to svestranom, dubokom i studioznom poznavanja Pekicevih dela. To je vrlo retko. Ljudi u glavnom sude po jednom delu i svoj zakljucak donose na osnovu tog dela. Pa i tada, svako ima svoja neka predubedjenja i ona uticu na tumacenja koja se iznose. Retko ko duboko ponire, i retko ko je na istoj talasnoj duzini sa Pekicem, a ja imam utisak da je Pekic bas Vas pisac, jer svaki covek ima pisca koji mu bas legne. Naravno da bi se Pekic potpuno razumeo, mislim na svim nivoima njegovog dela, potrebno je poznavanje prilicnog broja stvari.
Svarno se od srca radujem kada neko od mladjih ljudi prihvati Pekica kao svog pisca. To je velika radost i uzivanje. A on se moze nebrojeno puta citati i svakog puta se nadje nesto na sta covek u prethodnom citanju nije obratio paznju. A pored toga ima za svaki ukus i za svaki zanr po nesto.
Srdacno Vas pozdravljam
Ovi komentari posetilaca su izvanredni. Student sam četvrte godine književnosti i sa velikim zadovojstvom ih čitam. Inače, sam blog je sjajan. Ne slažem se sa nekim idejama gospodina petra i gospodje ili gospodjice Ljiljane u pogledu verskih ubedjenja borislava pekića. mada, moram priznati da im je argumentacija sjajna. Samo, ne znam otkud gospodinu petru, koji inače i piše i misli veoma ubedljivo i razgranato, potreba da citira jednog deplasiranog kritičara, kakav je precenjeni Mihiz? O Borislavu pekiću i njegovim delima mislim sve nejalepše.
ReplyDeletePoštovana Julka, ne znam sa kojim se mojim "idejama" iznetim u kontekstu Borislava Pekića i dogme ne slažete, s obzirom da ja nisam iznosio ideje, već krajnje uopštene konstatacije u vezi s verskom opredeljenošću velikog pisca, zapravo svoje pretpostavke zasnovane na višegodišnjem iščitavanju Pekićevih dela i studija posvećenih njemu.
ReplyDeleteŠto se tiče Vašeg pitanja: otkud mi potreba da citiram jednog, kako ste rekli, "deplasiranog kritičara kakav je precenjeni Mihiz", na njega Vam moram najpre odgovoriti svojim pitanjem: Gde je to i sa čije strane danas Borislav Mihajlović precenjen? Možda bismo upravo mogli da konstatujemo obrnuto.
No, s obzirom da ovo nije blog posvećen Mihizu, već Borislavu Pekiću, ograničiću se samo na nekoliko konstatacija i to isključivo zato što ste student književnosti, pa još i na završnoj godini.
Naime, B.M. Mihiza sam citirao- da budem konkretan, kao i Vi što ste bili - zato što smatram da je on bio najtalentovaniji tumač srpske literature druge polovine dvedesetog veka, najdarovitiji pratilac kniževnosti i tzv. literarni saradnik mnogim značajnim piscima ovoga jezika, pa čak i jednom književnom kolosu kakav je bio Borislav Pekić. Ono u šta sam takodje odavno uveren, jeste da je, za razliku od nekadašnje Mihizove, sa svim njenim manjkavostima i analitičkim nedostacima, današnja književna kritika, dakle i ona kojoj vas, da izvinite, uče vaši profesori, na žalost postala sama sebi svrha, i da je ona nedopustivo često svodena na starmalo, nadriučeno filosofiranje koje prosečnog čitaoca (i ne samo njega) odbija od čitanja knjiga umesto da ga privlači.
Steznik jednog bloga, barem meni,draga Julka, ne dozvoljava elaboriranje - koliko-toliko produbljen iskaz, ako sam uopšte sposoban za tako šta. Jedino što Vam, kao malo stariji kolega, još mogu savetovati, jeste da prethodnicima u literaturi prilazite bez predrasuda, držeći se neprevaziđenog pravila: da bi se neko odbacivao, prvo se mora prevazići. Mislim da će, ukoliko se budemo držali tog pravila, B.M. Mihiz još dugo ostati neodbačen.
Naposletku, upućujem Vas (s najboljom namerom, razume se) na komentare Borislava Pekića, Danila Kiša, Dušana Kovačevića, Dragoslava Mihailovića, Slobodana Selenića, Mirka Kovača, Iva Andrića, Meše Selimovića, Branka Ćopića, Radoslava Bratića, Ljubomira Simovića, Predraga Palavestre, te Mihizovih siminovaca, ali i mlađih, Mihajla Pantića, Aleksandra Jerkova, sasvim mladog Marka Vidojkovića i još mnogih drugih koji su raznim povodima govorili o Mihizu. Ako su svi oni bili spremni da ga precenjuju, mislite li da jedan student književnosti treba olako suprotno da radi?
Srdačan pozdrav!
Postovana Julka BG,
ReplyDeleteMoram da Vas pre svega pitam na osnovu cega se ne slazete sa konstatacijama i sa kojima konkretno o verskom ubedjenju B. Pekica? Morali biste to malo da obrazlozite inace ne znam kako bih Vam odgovorila.
Takodje bih zelela da potvrdim da je Pekic u Mihizu imao neprocenjivog kriticara koji je citao sve Pekiceve tekstove pre stampanja i davao mu neobicno vredne sugestije. Narocito u pogledu Zlatnog runa gde su imali duge i plodne diskusije koje nije mogao da ima ni sa kim drugim. Na kraju krajeva on je 'otkrio' Pekica. Pekic ga je cenio iznad svih drugih kriticara. Uostalom i za Vasu tvrdnju u pogledu Mihiza, treba da date bar neki primer zasto smatrate da je precenjen? Lepo je to sto mislite sve najlepse o Pekicu, ali verujte da je dobrom piscu veoma potrebno da ima konstruktivnog kriticara i da to u mnogome pomaze da knjizevnik postane jos bolji. Mihiz je bio jedan veoma lucidan covek, sirokog obrazovanja i bez dlake na jeziku, otvoren i iskren kriticar koji se nije libio da 'iskasapi' pisca privatno da bi delo postalo bolje.
Gospodjo Pekić,
ReplyDeletesvaka vam čast na ovom blogu. Gospodine Petre, svaka vam čast na vrlo zanimljivim komentarima. Započeo sam da čitam "sabrana pisma iz tudjine", oduševljen sam, pa me zanimaju i vaši utisci, pošto verujem da ste tu knjigu čitali. Ako niste, obavezno vam je preporučujem. kao i svima ostalima!
Gospodine Petre, sa uživanjem sam pročitala vaš poslednji komentar koji se tiče pekića i dogme i Mihiza. Od mihiza sam pročitala samo Autobiografiju o drugima, i mnogo mi se dopala. Interesuje me vaše i mišljenje uvažene gosčpodje Pekić o Pekićevom stilu. Izvesni pisci, stariji ljudi, doduše malo politički opterećeni, sa kojima sam razgovarala, tvrdili su da pekić i nije baš tako sjajan stilista. Naravno, svi su iskazivali poštovanje prema njegovom delu, ali su mu osparavali stil, jezik, itd. Ja sam student prve godine književnosti i sve više se interesujem za domaće pisce. Pozdrav.
ReplyDeleteOvaj blog će još malo , kako je krenulo, biti posećeniji i od sajta B-92. To me raduje, pogotovo kad vidim da se javljaju sve mladi ljudi i razmenjuju utiske o knjigama najvećeg srpskog pisca. veliko mi je uživanje i iz dana u dan čitam segmente iz pekićevih knjiga, ali i komentare posetilaca. Pozdrav svima i samo napred!
ReplyDeletePostovani posetioci bloga,
ReplyDeletepozdravljam nove ucesnike u diskusiji sto cini ove komentare jos interesantnijim.
Mislim da su "Pisma iy tudjine" zabavna bas zbog stalnog poredjenja Srba i Engleza. Pored toga su duhovita, a cesto imaju i onu finu pekicebsku ironiju.
Prvi put cujem da Pekic nije dobar stilista. Za to nisam kompetentna, pa tu opasku prepustam nekome ko o tome moze meritornije da govori. Sto se tice jezika znam da je Pekic jako polagao na to da za svaku stvar nadje pravi izraz. Nije pravio razliku da li je to 'cisto' srpski izraz. Ako mu je adekvatnija bila strana rec on bi je upotrebio. Pored toga u "Zlatnom runu" proucavao je nas jezik iz raznih perioda da bi upotrebio izraze koji su se u to vreme upotrebljavali. Citao je knjige i knjige da bi to savladao. "Besnilo" je namerno puno anglicizama, a i stil je adekvatan zanru u kome je pisano.
Hvala svima na lepim recima za ovaj blog. To me posebno raduje, jer dosta vremena provodim dopunjujuci ga jer zelim da Pekica sto vise ljudi upozna i sa raznih strana.
Srdacan pozdrav.
Pozdrav masovnom skupu čitalaca i poštovalaca dela Borislava Pekića uz zahvalnost za komplimente koji su upućeni nekim mojim komentarima.
ReplyDeleteJavljajući se prvi put pre nekoliko meseci, ni u snu nisam mogao pomisliti - pogotovu ako u obzir uzmem sopstvenu lenjost- da će mi objavljivanje razmišljanja na ovom blogu postati, takoreći, svakodnevna "obaveza"; tim više što nikad ranije na ovaj način ni sa kim nisam imao "korešpodenciju".
Kada je reč o stilu Borislava Pekića, zapravo o otvorenom pitanju mlade osobe koja želi da sravni utiske i ozbiljno misli, moj sažet odgovor bi se mogao svesti na sledeće: Stil Borislava Pekića najčešće su bili skloni da kirtikuju oni koji su čitavog "literarnog veka" uglavnom sticali "ugled" na niskim kriterijumima okoline, ugadjajući čitaocima, povodeći se, zapravo, za nižim naklonostima čitalačke publike. Čitaocima takvih "pisaca", samim tim, nikad se nije dalo da se naviknu na Pekića, da udju u jedan književni okean koji traži apsolutno koncentrisanu pažnju, a zauzvrat nudi obilje ideja, uzuzetnu priču lišenu anegdotske banalnosti, obilje duhovitih i ironičnih dosetki, tešku ljudsku dramu i, naposletku, umetnost pisanja u najčistijem smislu. Pisci samozaljubljenog, a, po pravilu, isfalširanog srpskog jezika, čija je glavna osobina ksenofobija, a filosofija tzv. abrakadabrizam, nikad verovatno i neće razumeti širinu jezika Borislava Pekića, zapravo širinu duha i prijemčivost jednog visoko osvešćenog pisca-intelektualca. I to je, van svake sumnje, još jedan od razloga zbog koga pred Pekićem treba skidati kapu.
O složenosti sintakse, leksičkom bogatstvu literature Borislava Pekića i krajnje nekonvencionalnom izrazu čak i tamo gde drugi vrhunski pisci nude puku konvenciju, davno su izrečene mnoge reči. Ne preostaje nam, izgleda, ništa drugo nego da, kad god nam se ukaže prilika, te reči ponavljamo, uz neizbežnu konstataciju da je stil Borislava Pekića izuzetan i neponovljiv, i da nosivost njegove rečenice nema verovatno rečenica nijednog velikog autora novijeg vremena!
Pozdrav za gospodju Pekić i sve ostale privrženike književnosti velikog stiliste.
Ni ja nisam mogla ni da sanjam da ce tako veliki broj citala da se javlja i da cu imati prilike da procitam tako mnogo interesantnih pitanja i odgovora.
ReplyDeleteSpecijalno se zahvaljujem g. Petru jer sam ja stvarno amater u ovom poslu, i osim sto volim da citam i divim se Pekicu, nisam u stanju da ni priblizno tako elokventno analiziram njegova dela.
Sva su pitanja dobrodosla jer ce sigurno biti dovoljan broj onih koji ce moci da na njih odgovore. A cak i ako ne mogu, bar mozemo to pitanje da pretresamo i da svako na svom nivou da neki doprinos rasvetljavanju nedoumica.
Sve vas srdacno pozdravljam.
Pozdrav i pitanje za sve, a naročito za gospodina Petra: Andrić ili Pekić, i da li ste možda čitali portugalskog pisca Žoze Saramagama. Ako jeste, podseća li Vas možda na Pekića?
ReplyDeleteDraga Snežo,
ReplyDeleteAndrić i Pekić - dva zadivljujuće velika pisca, razume se,umnogome različitih poetika. Krajnje grubo, kako jedan blog možda i nalaže, mogli bismo da konstatujemo da je Ivo Andrić najznačajniji pripovedač ovoga jezika, a Borislav Pekić najznačajniji romansijer.
Što se tiče Žozea Saramaga, portugalskog nobelovca, pročitao sam tri njegova najznamenitija dela: "Godina smrti Rikarda Reiša", "Sedam sunaca i sedam mesečina" i "Jevanđelje po Isusu Hristu". Čini mi se da u ovoj poslednjoj, koja je, inače, izazvala oštru osudu od strane katoličke crkve,, može da se oseti štogod od ironije nalik na Pekićevu, premda joj nedostaje jedinstvena Pekićevska rafiniranost; u formalnom smislu, Saramago i Pekić imaju malo toga zajedničkog - Saramago je, naposletku, pisac mnogo skromnijeg "zahvata" od Borislava Pekića! Ostaje nam samo još da se upitamo: A ko to nije skromnijeg zahvata od Pekića? Meni samo trojica padaju na pamet. Probajte da pogodite ko?
Srdačan pozdrav!
U svakom slučaju, drago mi je da ste postavili pitanje koje nagoni na razmišljanje o srodnostima. Ima donekle nečeg Pekićevskog u "Jevandjelju po Isusu Hristu" - nije isključeno da je sramago iščitavao pekića u vreme dok je
U svakom slučaju,
Draga Snežo,
ReplyDeleteKraj mog prethodnog teksta trebalo bi, kao što pretpostavljate, da predstavljaju reči: Srdačan pozdrav! Ono što sledi nije nedorečenost, već višak koji greškom nisam izbrisao!
još jednom Vas pozdravljam !
Dobar dan svima,pisem vam iz Banja Luke gdje studiram knjizevnost. Gospodjo Pekic hvala vam na ovom diiivnom blogu na kome radite. Zamislite u nasoj biblioteci na fakultetu nemaju knjige Borislava Pekica,mozete li da vjerujete. Ja sam se nedavno susrela sa njegovim knjigama,i zaista su me odusevile,nevjerovatan je osjecaj citati takve misli,citati o takvim temama i to na srpskom jeziku,meni je to zadivljujuce(slicno sam se osjecala kad sam prvi put citala Enciklopediju mrtvih).Ja jako volim naucno fantasticnu knjizevnost i ova misao koju je pronasao gospodin Petar da je fantazija najvisi oblik kritike jedne stvarnosti je nesto sa cim se u potpunosti slazem.Gospodine Petre da li mislite da bi naucno fantasticna djela trebalo izucavati na studijama knjizevnosti?Puno pozdrava svima,bye,bye.
ReplyDeleteSamo zelim da kazem da je Pekić fantastican pisac, njegove knjige obogacuju zivot! Zavidim svima koji su imali priliku da sa njim provode vrijeme.. Zeljela bih da pitam da li je moguce naci intervjue njegove u audio formi (voljela bih da mu cujem glas :) ). Probala sam na youtube, ali nema..
ReplyDeletehvala na eventualnom odgovoru i pozdrav!