Neke misli o buržoaziji i građanskoj klasi iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić
Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i kad je sit; onaj koji misli na ideale kad hleba nema, a na hleb tek kad ga ideali ostave gladnog.
*****
Građanski maniri odaju životne nazore. To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate druge.
To, između ostalog, znači da čovek u ponoć ne leži na ulici da bi mu pravili društvo, već što mu je teško, a to je u najvećoj meri njegova lična stvar. A prometu ako smeta – policijska.
*****
Od svega u toj građanskoj klasi, kojoj sam po rođenju i osećanju pripadao, voleo sam jedino njenu revoluciju, civilizaciju i svoje detinjstvo. Od kada sam se razočarao u Francusku revoluciju i izgubio veru u ubeđenost lepih manira moje majke, ostalo je samo – detinjstvo.
*****
Dolazim do jeretičkog uverenja da građanski poraz lezi u pogrešno orijentisanom obrazovanju.
Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapređuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz “Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta” pravi neuspela istorija.
Nisu nas naučili da branimo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe.
Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati.
Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čukur-Stane. Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve muster ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska.
Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivan bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva.
*****
Građanska klasa nije samo skup vlasnika sredstava za proizvodnju i inteligencije koja za to stanje nalazi dobre razloge već i način mišljenja, iznad svega tip morala.
Ako on još određuje naše socijalno ponašanje i moralni izbor – ali bez građanskih regulativa – pobeda nad buržoazijom je fiktivna. Ona nije nestala. Ona se preselila.
*****
Pretpostavljam da će životom iznuđena obnova građanske političke prakse postepeno dovesti i do interesa za srpsko građanstvo, pa možda i nepristrasnije interpretacije njegove povesti i njegove uloge u životu zemlje.
Jer demokratija kojoj se, posle beskrajnog izbivanja po prasumama socijalističke utopije, vraćamo, proizvod je tog građanstva.
*****
Građanska klasa, s obzirom na oduzimanje ekonomskih privilegija, umire. Ali ona živi u svim institucijama koje vladaju našim životima. Ona živi u našem odnosu prema svetu.
Ona najtrajnije živi u neuništivom osećanju da živeti znači posedovati i imati materiju, telo, duh i sve ostalo. Moja je knjiga upravo dokaz da duh građanske klase nije umro.
'Srpsko endemsko mesecarstvo',-e jesam se ismejala kad sam ovo procitala,g.Pekic me ili nasmeje do suza ili uozbilji-isto do suza,a oba svojom aktuelnoscu...
ReplyDeleteSrpskim endemskim mesecarstvom bi se mogla nazvati danasnja drustveno-politicka scena,na pr.
Draga Svetlana,
ReplyDeleteto je tačno da vas on ili nasmeje ili natera da razmišljate, ali je uvek aktuelan. Divno je što njega možete čitati ponovo i ponovo i uvek naći nešto interesantno.
Srdačan pozdrav.