Misli o životu – 2 deo

Neke misli o životu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Egzistencija nema svoju prošlost ni svoju budućnost – samo sadašnjost.
*****
Da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupni sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan.
*****
Život sam po sebi nije nikakva prednost. Ni smrt, takođe.
*****
Ljudi koji su znaju zašto umiru, znaju i zašto su živeli. Ali kada mi doznamo zašto su oni zapravo živeli, pitamo se zašto su, dođavola, uopšte umirali.
*****
Šta je to smisao, šta je to svrha? Svrha je ono zbog čega nešto postoji. To je ontološko pitanje, na koje nikad neće biti nađen odgovor.

Da bi se došlo do filosofskog samoubistva treba najpre isključiti sve druge uslove. Naročito one koji kao lični i duševni žele i uspevaju da se predstave kao načelni. Dokazati da život nema smisla jednako je teško kao i dokazati da ga ima.
*****
Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.
*****
Važno je da put kojim idemo vodi negde, ali je isto tako važno da bude dobar. Ne zaboravimo najzad da najviše vremena provodimo na putu.
*****
Život u krugu, osećaj besmislenosti, osećaj kruženja. Na izvesnim tačkama kruga čoveku se čini da se približava kraju, kao da ga krug može imati, dok ne vidi svoja leđa i spozna da on to juri samoga sebe. Ista je to nesreća koja muči vevericu u kavezu.

Veverica je postavljena na točak koji se okreće, ali se ne okreće točak. okreće ga veverica. Kad bi veverica stala, točak bi se prestao okretati. Ali šta bi to donelo veverici? Ništa. Jedino bi joj oduzelo zabludu da trči.
*****
Život je lavirint u kome nam svaki korak otvara lažni izlaz, a onaj pravi – smrt - zaobilazimo.
*****
Život je groblje propalih mogućnosti, memoari – ekshumacija kojom se dokazuje da su grobovi prazni i da te mogućnosti nisu ni postojale.
*****
Živimo u mraku koga osvetljavaju samo naše iluzije.
*****
Nisam živeo u svetu za koji vele da je poznavao celinu, i kao Grci verovao u više razloge za nju, a onda ih na pozornici dokazivao: živim u svetu koji se s gađanjem prepoznao kao besmislena slučajnost, koja je nekoj celini jednom možda i težila, ali je već davno mimoišla, u svetu Crne Rupe, po kome se, kao poslednji kovitlac prašine pred konačno sleganje svega, kreću još samo rastureni parčići ljudske priče, nemoguće za pričanje, nepodnošljive za slušanje.

Nisam živeo u svetu za koji se kaže da je najpre živeo, pa se tek potom na pozornici kao gluma igrao; živim na pozornici na kojoj se glumi svet.
*****
Lep život se kupuje, dobar život se zaslužuje.
*****
Ako je smisao u traženju smisla onda je smisao traženja smisla u njegovom nenalaženju, u nemogućnosti njegovog nalaženja, u nepostojanju ikakvog smisla. Ako smisao postoji on je u bivanju, a ne u biću. Ako smisao ne postoji to nepostojanje je u biću.
*****
Uviđa se postupno da se može živeti bez svega bez čega smo mislili da ćemo umreti i zašta smo uistinu časno i pošteno hteli da umremo. A dalje, dalje se vidi kraj svih pobunjenika. U Liliputu ugodno mogu da žive samo Liliputanci.
*****
Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.
*****
U životu su mogućna, uprošćeno uzev, dva kraja. Ili se neprimetno gasimo, odumiremo, postepeno padamo u sve niže slojeve misaonosti i sve prostije oblike rečitosti, a odnose sa svetom svodimo na minimum, dok se jednog dana, u svim tim odlikama, toliko od stvarnosti ne udaljimo da nas ona više ne priznaje, ne poznaje niti zapaža naš nestanak.

Ili nas, pak, na vrhuncu ekspanzije zadesi nešto što nam jednim udarcem slomi osovinu i izliže kočnice, te nam se kola života munjevito strmoglavljuju u provaliju, raznoseći što im se na putu nađe.
*****
Da bi čovek do dna zahvatio život, potreban je izvestan stepen fanatične privrženosti životu; a to isključuje zdravo rasuđivanje o vrednostima. Tako se pun i mudar život nalaze u stanju permanentne protuivrečnosti.
*****
Ništa nije neizbežno. Sve je – neizvesno.
*****
Za jedan nov život savršeno je svejedno da li je drukčiji mozak ili svet. Svet menja koncept mozga o sebi, pa time i mozak, mozak menja koncept sveta o sebi, pa time i svet.