Dnevničke beleške -1.deo

DNEVNIČKE BELEŠKE Borislava Pekića
diktirane od 7. maja do 30. juna 1983. g.; sa trake skinula Ljiljana Pekić.

Drvo saznanja kao vešala.

Ako bi postojala samo jedna jedina istina koja bi obuhvatala u sebi sve druge istine, svaku istinu, odnosno iz koje bi sve ostale istine nužno i logično proizilazile, onda bi samo njeno spoznavanje, bilo dovoljno. Ostala bi saznanja došla po sebi.

Ali kakav bi naš život posle toga bio? Šta je život bez tajne? Golo drvo spoznaja ličilo bi na vešala. Plodovi saznanja u našem stokamu ne bi nas sprečili da ga kao vešala jednom i upotrebimo.

Marksizam je živ, ali su mrtve njegove tvorevine.

Iz činjenice da jedna ideja živi, pa čak i kada je njome prožet značajan deo čovečanstva, izvlačiti zaključak da je ona dobra, isto je što i tvrditi da je čovek dobar samo zato što nije mrtav. Ideja ropstva je bila prirodna ideja čitave jedne istorijske epohe, ali bi danas samo ekscentrik mogao da je brani.

Ako je marksizam vredan samo zato što je živ, što je s više ili manje doslednosti proizveo postojane, da se ne kaže baš odmah i večite, državne sisteme u nekoliko zemalja, onda on uopšte nije vredan. Ozbiljan marksizam živi danas jedino na nekoliko zapadnih univerziteta i u knjigama nekoliko njegovih revizionista. A njegova jednina ozbiljna vrednost i prednost je u tome što nije imao nesreću da se negde realizuje.

Marksizam je živ, ali su mrtve njegove tvorevine. Ili je umesnije reči – marksizam je mrtav, ali su žive nažalost njegove tvorevine.

Meteoritska oštećenost naših istina.

Neko saznanje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu te svoj ritam podešavaju s prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja.

Biva to u čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete preko dana nevidljivo jedinstvo mrtvog i živog. Gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba. Usporavanje sveta je naravno obmana. Oni koji se usporavaju, smo mi.

Tek tada vidimo više, shvatamo dublje. Poput putnika kraj prozora kupea brzog voza kraj koga predeli promiču nejasno, dok na ulasku u stanicu voz ne počne usporavati. Oštrina našeg spoznanja upozorava često da je neka stanica, od kojih je poslednja smrt, blizu.

Otkrovenje je nešto drugo. Čak i ako se ne uzme u obzir njegova religiozna definicija i njegovi mistični primeri. Putovanje je obavljeno, iako mi u njemu nismo učestvovali. Prebačeni smo sa stanice na stanicu, a da nismo, sedeći kraj prozira voza, bili svesni predela kraj kojih smo voženi.

Najistinitije nam uvek izgledaju one istine do kojih ne znamo kako smo došli. Svako racionalno stizanje do tzv. istina pretpostavlja put traženja, lutanja, sumnji, biranja, odbacivanja. Istine koje nam tim putem stižu liče na meteorite izjedene prolaskom kroz svemir. Njihove površine trajno su oštećene, isto onako kako su to naše istine sumnjama kroz koje su se probijale.

Besmislenost opšteg smisla.

Sve su apstrakcije protivprirodne. Apstrakcije su nasilno ujedinjenje različitog, na osnovu pogrešno shvaćenih podudarnosti. Podvesti, dakle, nešto pod isti pojam ne znači pomiriti suprotnosti.

Šta bi se promenilo u univerzumu koji bi bio zamišljen bez čoveka. Ništa. U čemu je onda naša važnost? Samo u zabludi o važnosti, ali iz toga proizilazi da za opstanak nije nužno imati nikakve naročito povoljne okolnosti i da je dovoljna samo jedna uspela zabluda.

Mi smo dubok bunar u koji kamenje iskustva dugo pada pre nego što ga čujemo. Kada bismo postupali isključivo po iskustvu život bi bio nemoguć. Razum se ovde javlja kao posrednik između naših i tuđih iskustava kao nešto što taj život omogućuje.

Ali taj razum je samo stečena zamena za jedan davno izgubljeni instrument neposredne regulacije života. Razum je, dakle, prvi mašinski proizvod biologije. Prema intuiciji ima se on kao kompjuter prema ljudskom mozgu.

Traženje Boga je drugim rečima izraženo traženje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli, u njemu su našli samo jedan smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga. Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću.

U politici je podređivanje opštem smislu gubljenje vlastitog, a kakva smisla ima zajednica ako je čine oni koji su izgubili svoj. To bi bilo isto kao kada bismo kazali da je najslobodnija zajednica ona koja je sastavljena od robova. Ona to i jeste, ali samo ako se ne shvati kao mnoštvo različitosti u kome su delovi zadržali svoju nezavisnost, već kao nov entitet u kome su je izgubili.

U tom smislu (i samo u tome) zajednica robova zaista je najslobodnija od svih mogućih. Ali kao što hrana čim je svarena gubi smisao hrane i postaje deo organizma i njegovog smisla, tako i zajednica ne ostvaruje smisao delova od kojih je sačinjena. Ona ne reprodukuje pojedinačne svrhe koje su joj ustupljene, već novu, nezavisnu, po pravilu antagonu svrhama svojih delova.