Građanski roman B. Pekića-2 deo

Građanski roman Borislava Pekića © Mihajlo Pantić; priredila Ljiljana Pekić.
za I deo vidi
Napisan iz samo jedne, dosledno izvedene narativne perspektive, roman Hodočašće Arsenija Njegovana računa sa sužavanjem perceptivnih moći glavnog junaka kao sa svojom prednošću, jer će upravo to sužavanje, to ograničavanje na jedan u sebe zatvoren svet, izdvojen iz istorijskog vremena, poroditi efekat smešnotužnog paradoksa, koji je, možda, i ključno svojstvo svekolikog pripovedanja Borislava Pekića.

Dugogodišnja „povlašćenost neučestvovanja” glavnog junaka, i njegova nagla odluka da ipak izađe u svet, proizvode zabunu, a u stalnom delovanju zabune upravo i protiče priča Pekićevog romana. Arsenije Njegovan piše svoj testament-izveštaj u predsmrtnim časovima, u svojoj sedamdeset sedmoj godini, pošto se, posle dvadesetsedmogodišnje svojevoljne izolacije i, kako sam veli, „autotrofnog načina življenja”, iznova suočio sa stvarnošću, koju više ne može razumeti.

Mimo njega minula je cela jedna epoha u kojoj se građansko gospodstvo survalo u nepovrat, opstajući, u njegovom pojedinačnom slučaju, kao izolovani relikt nekog bivšeg doba. A u tom bivšem dobu znao se red. Kućevlasnik Njegovan gajio je, celoga života, ljubavnički odnos prema svojim građevinama za rentiranje, posedovanje je za njega suština egzistencije, jer, veli on, „kuće su kao ljudi”.

Izašav iz svoga doma na Kosančićevom vencu prvi put posle martovskih demonstracija 1941, tokom kojih je doživeo niz trauma, on će, sticajem farsičnih okolnosti, na ulicu stupiti u trenutku junskih demonstracija 1968, i tada će se provesti u dlaku isto, poniženo i uvređeno.

A na dnu te bizarne istorijske analogije, u kojoj se čudni svat Arsenije Njegovan obreo kao predmet istorijske zle volje, nemoćan da je racionalizuje, stoji jedna njegova mladalačka uspomena, tragičan događaj iz ruske revolucije, na železničkoj stanici Solovkino 1919. godine, u kojem je Pekićev junak, braneći sopstveni život, učestvovao kao nehotični egzekutor.

Na vezi ta tri datuma, i na promeni uloge koju Arsenije Njegovan igra u narečenim događajima, počiva osnovna poluga romaneskne priče. Pekić je to u dnevničkim zapisima objasnio ovako: „Tragičan susret Arsenija sa istorijom kod Solovkina, postao je 27. marta godine 1941. groteska, a pretvoriće se 3. juna 1968. u farsu, kao što biva sa svakim ponavljanjem.”

Arsenije piše testament da bi rezimirao sopstveni život, bezuspešno pokušavajući da razvidi šta mu se sve, kako i zbog čega zbivalo, ne propuštajući da gotovo u svakoj rečenici ispolji svoje čuđenje činjenicom da svet uvek ide u pravcu suprotnom od razuma, uvek izvan ideja reda i sklada.

I zato on stvara svoj interni posednički red, sklad svoga imanja, u kojem je sve pod konac složeno. Pripoveda o tome skokovito, digresivno, mešajući slike iz različitih vremena, što je i logično za junaka koji ima 77 godina.

„No, u montažnom zbiru” – kako zapaža Petar Pijanović – „umnožene slike Arsenijevog propadanja nisu haotično poredane, nego se pojavljuju u logici asocijativnog niza”, čas u daljoj, čas u bližoj prošlosti, čas u neposrednosti vremena u kojem se priča pripoveda: 1919, 1941, 1968.

Između tih tačaka koje su mu odredile život, Arsenije Njegovan najpre živi, a potom, u testamentu, razvija i obrazlaže svoju individulanu filozofiju posedništva, koja se, pomalo nesvojstveno njegovom genosu, (eto te male, vrlo značajne razlike!) ne zasniva na obožavanju novca, nego na onom što iz posedovanja proishodi kao odsjaj božanske supstance, a to je ljubav za ono što se ima, strast posedovanja poseda i, vice versa, posedovanje koje personifikovani posed emituje prema samom posedniku, što je, naravno, i surogat, neka vrsta nakazne erotske nadkompenzacije za neostvarenu ljubav prema nepostojećem potomstvu.

Sve to se iz testamenta jasno vidi: ljubav se izjavljuje samo prepisivanjem poseda, a to naravno nije autentična ljubav, već samo obrazina za skrivanje nesreće i traume odatle proistekle. O tragičnoj smrti njegovog sina jedinca Isidora glavni junak čuti, jer je za nju odgovoran.

„Želeo sam naslednika, a ne sina”, kaže tek pri kraju testamentarne ispovesti odbijajući i tada da se suoči sa svojom odgovornošću i poraznim posledicama te naopake želje, a o čemu nas opširnije u post scriptum-u obaveštava priređivač/prerađivač/pisac Borislav V. Pekić.

Nesporazum sa svetom tako se pojavljuje samo kao vidnije naličje nesporazuma sa samim sobom. A sitničav, starački sitničav i opsesionantan opis spoljašnjeg sveta koji Arsenije Njegovan u svome testamentu stalno umnožava nije ništa drugo nego maska za jedan poništeni i zagubljeni identitet, kome samo građanski manir ne dozvoljava da se prikaže u svom ogoljenom očaju.

I u tome je, možda, i najvažnija umetnička specifičnost Pekićeve romaneskne priče o Arseniju Njegovanu: o beznađu sveta i beznađu pojedinca u tom svetu govori se na krajnje apartan, zaobilazan, neeksplikativan i utoliko umetnički sugestivniji način, na način, dakle, istrajnog nepristajanja da se očajanje prizna.

Umesto toga, ono se stalno zaklanja iza govora o stvarima koje junaka više poseduju nego što on poseduje njih, jer čak i kada ih više praktično ne bude, čak i kada mu one više ne budu pripadale, kuće će gospodariti mislima Arsenija Njegovana.

Tako je, iz vrlo neobične perspektive, a na primeru jedne granične, groteskne situacije, plastično predstavljen književni lik, i to dvojako i dvodimenzionalno: slikanjem spoljašnjosti, što je konvencija tradicionalnog romana i dočaravanjem unutrašnjosti, junakove opustošene unutrašnjosti.

Ortega I Gaset ima u svojim Meditacijama o Kihotu (a Arsenije je jedna slojevita, moderna replika na Kihota, jer i on kao slavni vitez tužnog lika živi u sopstvenoj utvari sveta, a ne u svetu samom) jednu misao čija će nas primena na Pekićevo dela odvesti pravo njegovoj srži.

Ortega I Gaset zapaža: „Ako pogledamo razvoj romana od njegovog početka do današnjih dana, vidimo da se ova vrsta pomerila od obične naracije, koja je bila samo aluzivna, na egzaktno predstavljanje. U početku je originalnost teme dopuštala da čitalac uživa samo u pukom pripovedanju. (...) Ali tema, sama po sebi, ubrzo prestaje da privlači i ono što pruža zadovoljstvo nije toliko sudbina ili avantura likova, već njihovo prisustvo.

Uživamo da ih vidimo neposredno, da prodremo u njihovu unutrašnjost, da ih shvatimo, uronimo u njihov svet, ili atmosferu.(...) Autopsija je imperativ romana. Ne treba pričati šta neki lik jeste: treba ga videti sopstvenim očima.(...) Najsvetliju budućnost romana vidim ne u izmišljanju ‘radnje‘ nego u stvaranju interesntnih likova.” Sve pobrojano očituje se i u Pekićevom delu: smanjenje važnosti puke naracije, autopsija, intenzivno prisustvo unutrašnjeg života lika, uranjanje u njegovu neposrednost, i to njegovim rečima i mislima...

Ovakva dijagnoza može se dokazati i iz drukcije, a komplementarne teorijske perspektive. Već citirani Adorno kaže da je roman „oduvek, u svakom slučaju od XVIII veka, od Fildingovog Toma Džonsa, svoj pravi predmet imao u konfliktu izme|u živog čoveka i okamenjenih odnosa”. Tu konstataciju u slučaju Pekićevog Arsenija Njegovana samo malo ćemo korigovati, pa reći da je u tom romanu po sredi odnos „okamenjenog čoveka i živih odnosa”.

Njegovan se, rečju, suočava sa svetom smatrajući ga pogrešnim. Posebno ga vređa bujanje novog grada, Novog Beograda, čiji rast posmatra durbinom sa prozora svoje sobe, tokom decenija svog čudnog tamnovanja, a taj grad upravo oličava pogrešnost sveta, tako suprotnu junakovim maštarijama o savršenom gradu.

Ne slučajno, već simbolički gotovo zakonomerno, Njegovan će, kao građanin-kolenović, doći u sukob sa novim svetom, upravo kod podvožnjaka na Novom Beogradu, 1968. godine, i mada taj sukob neće do kraja razumeti, jer mu, okamenjenom, nije ni dato da ga razume, on će u njemu učestvovati sa žarom nekog višeg pozvanja odbrane svojih staleških principa. Što je, naravno, čista groteska, jer je u grotesci istina uvek predstavljena iz nakaznog, sarkastičnog ugla.

Kada, na primer, Arsenije pita rođaka Isidora, testamentom određenog naslednika imovine, hoće li na otvaranje beogradskog spomenika 20. oktobra 1968. godine, koji je Isidor projektovao, doći i „Njegovo veličanstvo”, uz osmeh otkrivamo da nevladanje trenutnim istorijskim okolnostima, koje Arsenije uvek tumači na neki svoj način, ne znači i automatsko poricanje istine.

Naprotiv, u datom slučaju to nevladanje pukim faktima ironijski naglašava istinu („Istina je ironijski strukturirana” – veli Starobinski), istorija se menja uvek u pravcu farse, pa i u slučaju groteskne smene „njegovog veličanstva”, uvek nagore, to znamo, ne treba pominjati imena. Groteskni nesporazum ne zaklanja istinu, nego je, naprotiv, naglašava na neobičan način.

Eto šta nam o svemu tome može reći jedna fiktivna, a tako istinita, smetena građanska sudbina, upravo ona koju je Pekić u svom romanu dočarao. Građanin u revoluciji, od početka do samog kraja XX veka, eto gubitničke strane koja je za roman primamljivija od pobedničke varijante, jednostavno zato što je, vele filozofi, gubitak dublji od dobitka.

A grad – zamišljen već takvim kakav jeste, što je sasvim u biblijskom ključu grada kao ukletog, đavolskog mesta – nesavršeni grad, na neki način samim svojim postojanjem potencira nesreću onih koji u njemu obitavaju. Stoga je ideal posednikovog neimarstva savršen grad, o kome posednik stalno sanja, jer veruje da samo takav grad omogućuje beskonfliktan život. Nesavršen grad jednako nesavršen život. Geometrijski uređen grad, poput Novog Beograda, koji se opširno i sa zgražavanjem opisuje, jednako sterilan život.

O tome i sličnome Arsenije Njegovan duma na svoj način, ovako: „Naši gradovi su ti dušu dali za građanske ratove, kao da su i pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas građanskih domova, a onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gradskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugome iza leđa, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i unedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške... kriške zatrovanog voća.”

U takvim, upravo citiranim, i sličnim junakovim mentalnim trenucima Pekićev roman dotiče se onih sfera koje prevazilaze istoriju, i otvaraju nam uvid u ljudski usud, u konkretnom slučaju, u metafizičku grešku građanstva, kojem istorija cinično pomaže da tu gresku realizuje kroz tragediju. To obrazložiti i to pokazati, umetničkim sredstvima, eto osnovnog kreativnog razloga da se roman Hodočašće Arsenija Njegovana uopšte napiše.

A sve to skupa pada u jedan više nego naročit književni trenutak, koji opet možemo nazvati paradoksalnim: prvi pravi građanski roman kod Srba opisao je sumrak tek konstituisane građanske klase. Umesto da se, kao prvi, bavi počecima klase, on se, po analogiji sa poznim vrhuncima evropskog građanskog romana (na primer: Tomas Man) bavi dekadencijom.

Biva, otuda, da građanski roman nije samo književni ekvivalent građanske epohe, nego i oblik ispoljavanja permanentne, metafizički ukorenje krize građanstva. Tako se, kod našeg Pekica i njegovog Arsenija Njegovana, da parafraziramo jednog pesnika, ceo slučaj građanstva završio pre nego što je i počeo. Kraj je, drugim rečima, bio upisan u početku.
za I deo vidi