Borislav Pekić je stigao u London sedamdesetih godina, i mi, ljudi oko "Oslobodjenja" i "Naše reči", nismo to znali, iako bismo mogli cinično da kažemo da su naši dodiri bili dublji i širi sa ljudima iz zemlje nego iz emigracije. Takozvana ekonomska dijaspora tek se počela radjati tih godina.
Ja sam, skoro slučajno, došao u to vreme do prve knjige Borislava Pekića Vreme čuda. Pročitao je, pa se zamislio. Verovatno se neki bivši ili otpušteni bogoslov "sveti" svojoj crkvi. Nisam razumeo to metaforično izjašnjavanje, čak i u književnosti. Biblija je bila iskorišćena u sasvim druge svrhe. Tako mi je sam pisac objasnio kada sam ga sreo u Londonu tih godina, zahvaljujući zajedničkom prijatelju, Radoslavu Pavloviću Džekiju, koji je sedamdesetih godina došao u posetu Londonu.Pavlović je bio politički osudjenik, zajedno sa Borislavom Pekićem, 1948, kao rukovodilac u Savezu demokratske omladine Jugoslavije. Pavlović je u medjuvremenu u emigraciji bio izabran za člana Glavnog odbora "Oslobodjenja".
I tada, kad sam ga prvi put sreo i sada, posle četvrt veka poznanstva i rasprava, mogao bih da ponovim iste reči: da sam počastvovan što ga poznajem i što mogu sa njim da se raspravljam. Nekome ovo šta pišem može izgledati patetično: zašto naglašavati kao preimućstvo činjenicu da sa nekim raspravljate?
Očigledno da Borislav Pekić nije mogao sa mnom da govori mnogo o književnosti, ali rasprava se daleko više vrtela oko opštih problema nego oko same politike. A u politici, kao i u opštim problemima, naša sredina je postala izuzetno netolerantna. Delimično treba zahvaliti ne samo naučnom sistemu istorijskog materijalizma, nego i činjenici da smo se mi, sa svojim nacionalnim i kulturnim tekovinama, dali lako savladati od nauke istorijskog materijalizma, još više nego od same vlasti.
Borislav Pekić je dete dveju naših civilizacija – srpskih, verovatno najudaljenijih, crnogorske i vojvodjanske. I po nekom mehanizmu, valjalo bi očekivati personalni slom, neku tipičnu balkansku traumu. Medjutim, taj spoj je proizveo jednu genijalnu ličnost u književnosti. Ona je više intelektualna, i čak apstraktna, nego što je "u živo" životna.
Da li tom idealnom spoju treba pridodati i cincarstvo kao poseban etnički sastojak, o kome, inače, Pekić voli sa "guštom" da govori i piše, ja ne znam. Čak sam mislio da pisac tu preteruje. U svakom slučaju, Pekić nije tipičan "naš", nego je iznad tipičnog "našeg". I to je dovoljno u našoj savremenoj euforiji da se kaže da je Pekić izuzetna pojava i kao čovek i kao književnik. I on jeste sam za sebe književnost, posebna književnost.
Nasuprot Mijatovićevom držanju, "kolenop reklonom" prema engleskoj sredini – nešto slično i Mitrinovićevom, a da ne govorim o Bogdanu, i nasuprot "osveti" Crnjanskog, Pekić je imao prema Englezima odnos jedne civilizovane distance. Njegov cinizam i njegova satira prema Englezima ogledaju se i u njegovim tekstovima preko londonskog BBC.
To je jedna viša osetljiva ironija čoveka koji pripada tako visokoj civilizaciji kojoj nesumnjivo pripadaju Englezi, bar njen prosvećeni deo. Pekić nije nikada imao tu megalomansku ambiciju da sekcira englesku psihologiju i društvo, nije im, možda, ni bio dovoljno blizak, jer je bio suviše vezan za svoj rad, za svoju literaturu.
Borislav Pekić nije samo civilizacija, viša srpska civilizacija, Pekić je i tekovina rada, simbol organizacije, organizacionog rada. Ima još naših književnika čiji je opus od više desetina knjiga, kao što je slučaj Pekića. Ali tom prilikom ne treba smetnuti s uma da ima ljudi koji mogu da rade i pišu u kafanskoj gunguli, a ima ih koji to ne mogu.
U svakom slučaju, kod Pekića nije samo dobrovoljni egzil bio okvir rada, pisac je bez prekida bivstvovao u svojoj zemlji. I to je nas iz "Oslobodjenja" i "Naše reči" vezivalo za njega, i pretpostavljam njega za nas u Londonu.
Saživljeni sa razvojem nešeg društva na našem tlu, mi smo bili u mogućnosti, i Pekić i mi, i posebno i zajedno, da vidimo stazu kojom smo pogrešno pošli i 1945. i 1965. I tu grešku dobar deo srpskog društva ne uvidja, posebno onaj deo u Hrvatskoj i Bosni. I zato plaćamo greh. Nisu baš svi protiv nas, koliko mi sami možemo da budemo protiv nas samih, bar u izvesnim trenucima.
No comments:
Post a Comment