Misli o civilizaciji-1 deo

Neke misli o civilizaciji iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima Boga Progresa, jasno da je naša civilizacija Razuma na smrt bolesna.

Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta budućnosti humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim.
*****
Svi naši odnosi sa prirodom su materijalističkog duha i predstavljaju izraz krajnje postvarenosti čovekove. Podignut je jedan neprobojan, nevidljiv, zid između nas i sveta. Mogući su mnogi primeri, zapravo svaki naš odnos, ma koji izabrali sa prirodom i sa svetom, predstavlja naličje pravog odnosa i unakažen odnos, koji je takav zbog naše materijalističke prirode i zbog našeg racionaliziranog duha.

Čak i trivijalne stvari mogu poslužiti kao primer. Čovek koji odlazi u prirodu da se napoji sunca, na radi to zato da bi se sa prirodom spojio i osetio koliko je njen deo, koliko je njen instrument, nego zato da bi bio zdraviji, da bi bio lepši, da bi, eventualno, svojim tenom imao više društvenog uspeha. Susret sa suncem ovde nije susret ritualni sa nečim što nas oživljava, nadahnjuje, što nas vraća tamo odakle smo došli, nego što pomaže našoj materijalističkoj karijeri u okviru naše materijalne civilizacije.

Mi se nikada ne sunčamo nizašta. Mi se uvek sunčamo zato da bismo bili ”fit”, da bi na osnovu tog zdravlja mogli postići nešto što je opet samo jedan kamen na tom beskrajnom, besmislenom putu trke kroz zapreke koje nam postavlja materijalistička civilizacija, a prema cilju koji je, takođe, isključivo materijalistički.
*****
Civilizacija je skupni, kolektivni fenomen. To je naročita zajednica načela po kojima živi jedno vreme. To je tip života svih ljudi jednog doba. Nasuprot tome kultura je uvek individualna. Zato ne postoji kultura jednog naroda ili vremena, samo kultura pojedinaca u njemu, samo kultura pojedinih njegovih momenata.

Kultura je naročiti nivo saznanja pojedinaca o sebi i svetu, stepen njihovog prodiranja u duhovnu suštinu tog sveta iza granica civilizacije. Ono što nazivamo kulturom jednog naroda to je kultura njegove manjine, njegove elite, koja je prevazišla granice tekuće civilizacije.
*****
Naše humanističke zablude potiču od rđavog čitanja nekih “putnih znakova”, odnosno onih znakova koje taj svet ostavlja tokom svog razvoja, koji nam se predstavljaju kao da su sa strane duha, sa strane neprijateljske sveopštoj vlasti materije. To je tačno, ali je taj duh nedelatan, jer je zarobljen materijalnošću.

Naš duh je zarobljen iskustvom, fizičkim telom, odnosno ogranočenošću njegove upotrebe, nasleđem, odnosno biološkom programiranošću prirode, neznanjem, neshvatanjem prirode i onoga što od nje nama pripada, onoga od nje što nas sačinjava, i najzad tlačiteljskom organizacijom svake civilizacije, pa i ove naše.
*****
Svi konstruktivni, fundamentalni, noseći elementi naše civilizacije i na planu ideja i na planu prakse su tuđi čoveku, ako je u istini i biološki i spiritualno živ, te zato pripadaju jednoj mrtvoj, veštačkoj, animiranoj civilizaciji, jednom humanitetu koji samo imitira čovečanstvo, jednom skupu mašina oblikovanom po ljudskom liku, jednoj animiranoj civilizaciji.
*****
Civilizacije propadaju kad počnu gubiti osećaj stalnosti. Naša ga je počela gubiti pedesetih godina ovog veka. Neko bi rekao da još uvek imamo vremena, ali ne smemo zaboraviti da vreme vilinskog konjica i vreme čoveka nije jedno, da vreme jednog veka i drugog veka nije isto. Ono za šta je krapinskom čoveku možda trebao čitav život, mi obavljamo za jedan sat.
*****
Naša civilizacija je podignuta na groblju, pa ovu istinu ne treba gubiti iz vida ni dok govorimo o istoriji bilo koje zemlje.
*****
I kod zajednice i kod jedinke manir je način ponašanja, ustaljena forma odnosa koja obeležava stepen civilizacije. Ukoliko je on viši, maniri su očigledniji i presudniji za njeno skladno funkcionisanje. A istorija poznaje i one civilizacije koje su se na svom vrhuncu, obično pre pada, pretvorile u tako savršene formed a u njima, osim manira, ništa više nije bilo.
*****
Red i Zakon su produkt civilizacije, a civilizacija nije proizvod Reda i Zakona.
*****
Sve ono što se danas po svetu sa ljudima čini ne mogu shvatiti drukčije – inače bi nas smatrao azilom za umobolne ili koncentracionim logorom neke onostrane umnije civilizacije – nego kao ljudski trapav, ali u osnovi čestit, eksperiment da postanemo bolji.

U svetlu takve nade, i pod uslovom da to ne budem ja, pristao bih da se raspinjemo na krstove, umlaćujemo batovima i stvaralački ujedinjujemo sa raznim otrovima, samo ne razumem zašto smo onda potpisivali kojekakve konvencije o zaštiti čoveka, zašto smo neprijateljima Progresa ponudili davljeničke slamke moralnopravnih prigovora, kad smo sasvim udobno mogli nastaviti da se usavršavamo međusobnim kinjenjem bez ikakvih ograničenja, kako su radili naši pametni preci (uključujući majmune, koji, kad se biju imaju u vidu ženku i hranu, a ne recipročno oblikovanje).
*****
Pitam se šta bi se s našom sintetičkom civilizacijom dogodilo kad bi se na razarajućem vazduhu neke nepojamne istine, neke poranele budućnosti, njeni unutrašnji dekomponujući procesi silovito ubrzali, kad bi se stala raspadati tempom kome su do ništavila potrebni minuti a ne stoleća?
*****
Jedna od najpresudnijih, analitičkom oku najpristupačnijih komponenti razvijene civilizacije je moralni kodeks po kome ona živi, dugotrajnim odgojem na istom učenju, iskustvu i osećanju, zbir ustaljenih normi po čijoj se unutrašnjoj komandi refleksivno luči zlo od dobra, dopušteno od zabranjenog, poželjno od nepoželjnog, svrsishodno od izlišnog.

Potrebno je da takav kodeks bude univerzalan, pošto je već postao konstitutivan, pa da kao primaran uslov učestvuje u određivanju nekog antropološkog nivoa humaniteta kao posebne civilizacije.
*****
Privatno posedovanje, dajući mu najširi, pa i izvanmaterijalni značaj volje za imanjem (svejedno da li značenja ili blaga, moći ili uspeha), oduzimajući mu, naravno, političkoideološko tumačenje, a ostavljajući jedino psihološko, smatram upravo onim nesrećnim istorijskim rukavcem kojim je naša civilizacija otišla do đavola.