Misli o civilizaciji-4 deo

Neke misli o civilizaciji iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva, umne u istoriju; fizičke su sahranjivali pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive.

Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete?

Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život sahranjuje smrt, a smrt održava život? Ceo je svet okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke materice univerzuma.

Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje ose obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život.

Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj. Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve – imitacija.
*****
Savremenom varvarinu, zarobljeniku čula, sablasni nisu jedino njegovi proizvodi, kopije vlastitog mrtvila.
*****
Civilizacija snabdeva ljude ciljevima – koji njoj odgovaraju, jer bez diktata te realnosti nikada ništa na svoju ruku ne bi preduzeli. Ona ih hrani, poji, odeva.
*****
Postoje ljudi kojima iluzija izuzetnosti dozvoljava prelazak svih granica, gaženje svih obzira, upotrebu svakog sredstva. U civilizaciji stvorenoj na bazi istorijske racionalizacije nagona za održanjem, putem koje je egzistencijalni instinkt zveri pretvoren u velike revolucionarne i reformatorske ideje, takvi su ljudi ne samo mogući, zatitm neizbežni, pa i neophodni. Bez njih se ova i ovakva istorija ne može odvijati. Oni su regrutovani iz gornjeg, najčešće intelektualnog, stratuma ljudske misli o sebi i svetu.
*****
Civilizaciju definiše pre svega njen odnos prema duhovnim vrednostima, mesto koje one zauzimaju u opštoj skali ljudskih ciljeva, ali i priroda tih vrednosti. U protivnom bi se ljudožderstvo moralo uzeti za uzor vrlo visoke i napredne duhovne kulture, jer, u većini poznatijih masovnih primera, kod kanibalskih plemena Dajaka sa Bornea, ne primer, nije posledica ni izopačenih nagona ni akutne gladi, već plemenite težnje da se jedenjem tuđih glava vlastita učini vrednijom.
*****
Civilizaciju, pre svega, odlikuje naročita logika koja je odvaja od svake druge. Otkriti njenu logiku znači razumeti civilizaciju. Ali, ta logika za novo polje stvarnosti što ga obrazuje mora pronaći i novi jezik kojim će je izraziti.