Bez vojske ćemo možda biti izgubljeni, bez političke mašte verovatno, ali bez morala svakako.
*****
Mi neprestano govorimo o vrlinama našeg nacionalnog bića, nikad o njegovim manama. A istoriju, onu suštinsku povest i sudbinu jednog naroda, ne predodređuju njegove vrline, nego njegove mane.*****
Naša je nacionalna strategija puki politički tropizam …
*****
Prvi ozbiljan kulturni uticaj na beogradsko područje, a preko njega i duboko u Panoniju i Transilvaniju, izvršen je moravsko-vardarskim saobraćajnicama iz ranog neolita zapadne Grčke, istočno-egejske oblasti i Anadola.
I od toga doba, taj je istočni, orijentalni pravac sve do dana današnjeg ostao jedini stvaran izvor životodavnih sokova, u kojima se fermentirao i duh i temperamenat svih naroda ovog poluostrva.
*****
Epski ne može biti ni čovek ni narod. Epska može biti isključivo jedna njegova osobina, pod uslovom da se ispoljava s ludačkom upornošću. Sama osobina pri tome nema značaja.
*****
Naša najgora i najopasnija nacionalna mana je kratko pamćenje, a još gora i opasnija je što o tome pojma nemamo. Narod koji se žuri da zaboravi svoja bolesna stanja nema nikakvih izgleda da se od njih izleči.
*****
Istorija ponekad može da ubija, vrlo, vrlo dugo. Istorijske agonije ne mere se kalendarom nego našim osećanjima.
*****
Bogatstvo sveta je ograničeno. Ako je država bogata, građanin neizbežno mora biti siromašan. I obratno, naravno.
*****
Dosta, za ime sveta, sa tim glupostima o srpskom ratničkom duhu! Narodi se poznaju po veličini svog mira, a ne po svojim ratovima. Da su nam samo bitke ostavili, danas bismo Grke smatrali najobičnijim drumskim razbojnicima!
*****
Ako jedan čovek postigne sjajno vreme na sto metara, šta ćeš za njega reći? Da je sjajan trkač, pretpostavljam. Šta bi drugo, zar ne? Dobro, a šta ako tog momka goni divlji bik i ako je on, kad iza sebe nema bika, sasvim prosečan, čak i bedan trkač? Upravo takvi smo i mi Srbi. Samo smrtonosne motivacije mogu da pokrenu naše orijentalno učmale prekrštene noge.
*****
U istoriji osećanja nemaju posla. Oseća se glad, zima, bol. Revolucija se misli. Stvar nije u osećanjma, već u načinu mišljenja.
*****
Život je račun. Sve ti je na ovom svetu račun. Na ovom, a i na onom. Jer račun su i Bog i njegov Sud.
*****
Svaka je dosledna jednostranost epska. Ako je sav epski čovek prošlosti u stihu: 'Ukopaj me na drumu široku da s'naslušam trupka od konjica, i jauka od dobrih junaka', čovek današnjice nije manje epski ako se definiše stihom:
'Ukopaj me usred centra grada da s'naslušam urlanja točkova, i jauka dobrih ljubavnika'. Epski ne može biti ni čovek ni narod. Epska može biti isključivo jedna njegova osobina, pod uslovom da se ispoljava s ludačkom upornošću. Sama osobina pri tome nema značaja.
*****
Večnost nije u kamenu. Tamo gde nema prošlosti, nema ni večnosti. A gde nema večnosti, ni života nema.
*****
Vera je stvorila Crkvu, samo je vera može eliminisati.
*****
Što moć daje, to i ubija. Očekujem, naime, da novac, profit, posed unište kapitalizam sa istom neminovnošću sa kojom ga danas održavaju i unapređuju.
*****
Naša najgora i najopasnija nacionalna mana je kratko pamćenje, a još gora i opasnija je što o tome pojma nemamo. Narod koji se žuri da zaboravi svoja bolesna stanja nema nikakvih izgleda da se od njih izleči.
*****
Da smo pobedili na Kosovu, da smo mi naselili Hrvatsku, da samo Uroš nije bio onako nejak, da smo mogli naći zajednički jezik sa Bugarima, da smo namesto pravoslavne imali katoličku crkvu, da smo, da smo, da smo … Mi smo, bogamu, stalno u nekom kondicionalu .
*****
Rečima je nemoguće bilo šta definitivno izraziti. A bez izvesne definitivnosti nema ni razumevanja. Za tako nešto rečnik ne pruža nikakvu šansu …
U sve bogatijem svetu, rečnik postaje sve siromašniji. Proizvodnja sinonima je sasvim stala. Homonimi caruju. Ništa nije utvrđeno. Sve zavisi od okolnosti. Proizvoljnost obezbeđuje pamet svima. Homonimi će ugušiti i poslednje ostatke razumevanja …
Ukoliko nas ne sačuva neko zapostavljeno čulo. … Ja lično nemam hrabrosti da se oslonim na podrazumevanja. Jedno proteklo stanje, na primer, više se uopšte ničim ne može izraziti. A svako je stanje proteklo. Restauracije su patetične fikcije. Prustov eksperiment je džinovski promašaj francuskog Enciklopedijskog rečnika u sobi obloženoj plutom i nerazumevanjem…
Književnost je definitivno nemoguća. Sve su komunikacije među ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće. Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, neseljenoj avetima vlastite imaginacije, koje zovemo svetom.
U tom aspektu, čak su i pavijani na višem stupnju međusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre nego što su do njega i dospeli. Pisci, na žalost, ne mogu da se njuškaju sa čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Oni se ničem određenom ne obraćaju. Tu je slučaj uvek moguć.
Uvek je moguće da dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog gledaoca s kim se razume. Makar taj gledalac bio on sam. Pisac nikada nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga. On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja. Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema …
Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi čitao. Pisac bi, međutim, imao bar tu satisfakciju da ne služi kao trgovački agent za reklamiranje pojmova koji su bili pohabani još u doba najezde Hiksa …
No comments:
Post a Comment