Napomena: Za one koji nisu čitali „Zlatno runo“ želela bih da skrenem pažnju da Simeon Njegovan govori iskvarenim jezikom, a često ubacuje i neke starinske, grčke ili cincarske reči, a pravopis je kao u vreme u kome se radnja dešava.
1 deo se nalazi ovde.
Život je gajtan. Mi ga od rođenja oko vrata nosimo. Carski, za davljenje, samo mu je sluga. Život nas oko guše steže, dah nam oduzima, ubija.
*****
Sposobnost za najvišu žrtvu se pokazuje time da se bude niko, da bi ono sve za šta se bori – pobedilo.
*****
Umetnost je ono čemu čovek poklanja svoju svrhu.
*****
Ono što je dobro za umetnost dobro je i za umetnika.
*****
Nikad se ni za šta nema dovoljno vremena. Ni za politiku, ni za umetnost, ni za život. Zato nam sve i ispada ovako traljavo, i sve nam natraške ide.*****
Sposobnosti su uvek u ljudima, nikad u uslovima. U uslovima može biti jedino luda sreca.
*****
Svi takozvani umetnici su nepodnošljivi. Ti pesnici ulizičkih oda, mazala carskih harema, taj šljam duha svetskog. Vuku se kao sablasti pred ravnodušnim očima dvorskih službenika, ili upravitelja carskih radionica i atelijera. Bažno im je jedino da budu primećeni. Polegli bi usred govana ako bi ih ona, otičući, ka uspehu odnela, i kada bi to bio iskustvom potvrđeni način da se privuče pažnja onih koji drže moć i kesu.
Prose najpre samilostan pogled, zatim koricu hleba, a kad se pothrane, potkrepe, steknu kakav-takav pregled zamršene administracije Saraja, i gradskih podvodačko-spletkaroških običaja, ogledaju se i za nekim radom. Ni najmanje nisu izbirljivi. Zadovoljni su ako mogu da istovaruju carske karavane, da peru podove sporednih zgrada, a presrećni su ako se domognu i najbeznačajnijeg zanatlijskog rada.
O kalitehni, velikoj umetnosti, slavi, još govora nema. Jedva je to i tehna, bedno rukotvorenje, prema kojoj je potkivanje konja prava umetnost. Spremni su da majstorima papuče ljube da bi im mešali boje. Oči su im u tim ranim danima umetničkog gurbeta velike, vlažne, pokorne, Sve bi da rade. Ništa za njih nije teško. ni nedostojno. Ni malo ni beznačajno.
Kao rođeni robovi, nepogrešivim instinktom ugrožene životinje, znaju oni da se bava sa slonom ne inati, da se uvredljivost i ponositost ne isplate ako čovek nema ničim do fantazijama da ih podupre. U međuvremenu slažu u sebe mržnju kao tvrdica blago, da bi je, kad savladaju prepreke, rasipnički po svetu prosuli, ne štedeći nikog, pa ni prijatelje i mecene, ove još i ponajmanje. Sve sa zahvalnošću primaju, a ništa ne ištu. Ništa za sebe. Sve za Umetnost.
Godine prolaze. Ponovo ćeš ih sresti kad s nekoliko bednih dupelizačkih pesmica, floralnih mazarija, nekoliko minijaturnih ornamenata precrtanih iz prirode, steknu ime u Carigradu. Koje li razlike! Ni Protej se, Bog promene, ne bi toliko mogao izmeniti. Ali, to samo TI njih vidiš. Oni tebe, Bože sačuvaj! Opijeni su počastima, koje, uostalom, smatraju prirodnim, čak i nepravedno malim prema onome što zaslužuju.
Oči im nisu više velike, umetničke. Sad su sitne, oprezne, kao otvori zelenaških kesa. A ni vlažne više nisu. Suve su kao barut. Osim svojim genijem, ničim nisu zadovoljni. Nijedna im pohvala nije dovoljna. Nijedna počast pogođena. Nikada im nije dovoljno novca. Najednom, Umetnost više nije važna. Važni su oni, jer pre njih ničeg i nije bilo.
Drski su, arogantni, nadmeni, vulgarni. A iznad svega, dosadni. Ni o čemu ne govore do o sebi, ni za šta se ne brinu do za sebe, ni na šta ne misle do na sebe. Na druge misle samo da ih mrze i kad im kopaju jame, čime se, uostalom, mahom i bave. U jednu reč – fukara, ološ!
*****
Za umetnika nema većeg poniženja nego kad mušteriji mora objašnjavati zašto njegovo genijalno delo ne izgleda trenutno ni najmanje genijalno, i kako će genijalno postati tek ako se bude dovoljno dugo i pod naročitim uslovima gledalo.
*****
Trojanski konj je još uvek slavnija ličnost trojanskog rata od Ahila i Hektora.
*****
Umetnik ne bi smeo da zavisi od vere i etnika, kao što misle neke budale, nego vera i etnik od umetnika. Koja mu vera više pruža, toj da pripada. Tvoja, u kojoj si rođen pruža ti redovno najmanje. Ona ume samo da ište. Da postavlja zahteve i obaveze u zamenu za prirodno pravo da se na tvoje zahteve i svoje obaveze prema njima obazire koliko na mačju crkotinu. Njen si, šta ima da ti se ulaguje.
*****
Omča ostaje omča i kad se od zlatne pređe suče. Menjaju se samo glave.
*****
Srpskog narodnog đavola karakterišu sklonost ka gubljenju vremena, uživanjima, ludorijama, ujdurmama i izmotavanju. Iako je hrom, večna je lutalica koju ne drži mesto. Težak je poverilac, a kao dužnik zaboravan. Sve veštine zna, za sve je majstor. Domišljat je, snalažljiv, račundžija, špekulativan duh, ukratko. Ima moć da se pretvara u šta god hoće i svemu prilagodi. Crne je boje, sva mu je natprirodna moć u šeširu, a omiljene su mu životinje konj i vuk.
*****
Narod čini velikim sposobnost da traje i izvan svoje istorije. A tako nešto dano je samo onim etnicima čija nacionalna misao nije tautološka. Kod kojih Crno nije uvek Crno, Belo - Belo i Crveno - Crveno. Narod čija misao ne poznaje alternative, nema je ni sam. I dok traje, m r t a v je, a istorija mu ne koristi više no vampiru sposobnost da se kreće po mraku.
******
Iskustvo nas uči da lep početak nijedan kraj na lepotu ne obavezuje, zatim, da se svaki lepo dan ne mora odmah zorom pokazati.
*****
Kod Srba dobar domaćin biti, znači dozvoliti da te ‘gosti izjedu do kosti’, a biti dobar gost znači ‘do kosti izjesti domaćina’.
*****
Englezima je stranu reč izgovoriti gore nego dukat iz kese izgubiti.
*****
Jedino najveći narodni vođi, proroci i umetnici mogu da preziru, mrze, ponižavaju čoveka, da ga kinje, kušaju i korumpiraju, a da izgleda kao da im je do njega više od svega na svetu stalo.
*****
Jake i uspešne stranke zasnivaju se na aksiomatičnom osećanju vlastite nezamenljivosti i tuđe, podjednako aksiomatične, izlišnosti. Mogu, dabome, imati i neki program, no on je od drugorazredne važnosti. Ako je dovoljno neodređen i nebulozan, ne mora biti od velike štete. Svaka partija, dakle, o svakoj drugoj mora po liniji političkog kategoričkog imperativa misliti rđavo. U protivnom bi sebe morala da smatra nepotrebnom. Protivnici nikad nisu u pravu, prema tome, za državu su pogubni. A šta su oni koji su za državu pogubni? Državni, narodni neprijatelji, razume se.
*****
Činjenica da su Mara, Danton, Robespjer revolucionari i narodni tribuni, po definiciji, dakle, prijatelji naroda, nije sprečila da, usled neumitnog dejstva osnovnih načela demokratske političke borbe, umru kao njegovi najljući neprijatelji. Da se najpre proglase “Očevima otadžbine”, a zatim pogube kao njeni grobari. Da dok su na vlasti ili od uticaja, budu sposobni, odani, neporočni, nepogresivi, a kad padnu, postanu neznalice, pokvarenjaci, strani plaćenici, slabići i protuve.
*****
Svi narodni poslanici jedni o drugima misle najgore. Ne štoprivatno ne bi hteli da budu nepristrasni ili što nisu sposobni za bolja osećanja, već što su na isključivost prinuđeni nagonom održanja vlastite političke samosvesti. Moja ideja, moj lek, moj program mogu biti dobri samo ako svi drugi programi, lekovi, ako sve druge ideje ne valjaju. Jer, očigledno je da za jednu bolest može postojati samo jedna prava terapija. Nešto se podjednako uspešno ne može lečiti i hlađenjem i zagrevanjem, zar ne?
(1 deo se nalazi ovde.)
No comments:
Post a Comment