Napomena: Za one koji nisu čitali „Zlatno runo“ želela bih da skrenem pažnju da Simeon Njegovan govori iskvarenim jezikom, a često ubacuje i neke starinske, grčke ili cincarske reči, a pravopis je kao u vreme u kome se radnja dešava.
Život ti je, Simeonulo, jedno golem parnic, s mlozinu rocista, u kojoj si, ma ih sva dobio, na kraju uvek u gubitak.
*****
Žifot ljudski tanjko je pletifo. Ne paziš li, očas petlju ispustiš. Iskilafiš se namičući je. A parati – ne gre! Nije Bog dao da žifot, kad izgrešimo, oparamo, nevaljalo parče bacimo, pa od dobrog tkanja produžimo. Ali nešto drugo možemo. Možemo se ljubezno za promašene petlje ne kačiti. Omče za davljenje bližnjih od njih ne plesti.
*****
Reč nije skupa, pogotovu kad se ne mora praktično dokazivati.*****
Pored prava na sopstvenost, pravo na njeno nasleđivanje najveća je tekovina kulturnih naroda, na kojoj počivaju sve ostale, i bez koje ni ni te ostale ne bi imale nikakvu svrhu. Ni rad, ni požrtvovanje, ni lišavanje, ni pamet.
*****
Mi nemamo privatne detektivske agencije, špijuniranje je potpuno u rukama države, a zatim i ne trebaju nam. Naš svet takve stvari radi džabe. Iz čistog duševnog užitka.
*****
Bez čofeka da u njemu žifi, svako je, pa i najslavnije zdanije – grob.
*****
Šta je to – veliki Srbin? Da l’ ste čuli da za nekog Francuza kažu da je bio veliki Francuz? Ili da je neko veliki Švaba? Švaba je ili nije. Ne može biti ni veći ni manji nego što ga je mater rodila. Jedino Srbin može da je veći i manji. Čak nije ni dobar ili rđav. Ne, veliki je ili mali. Kao da se patriotizam na laktofe i stope meri! Izem ti nacion koji aršinjom za fustanj meri svoju etničnost!
*****
Kako se to ovde u Srbiji obavlja, znaje se. Kratko se ratuje, dugo robuje, a nikad čestito ne oporafi.
*****
Porodica ima jednu dušu. Jednu dušu raspoređenu na mnoga kolena.
*****
Slavjanska duša ne znaje da se od sreće i smejati može, da se evropejski čofek od sreće smeje, nego dobro, zlo – on rondza.
*****
Trgovina je internacionalnija od svake internacionalne vere i svake internacionalističke doktrine, a Kapital je, pored smrti, jedini fenomen na svetu bez predrasuda, osim spram rđavog ulaganja.
*****
I misli su roba. I misli se kupuju i prodaju. Jedino što nemaju pakovanje. Još nisam čuo da je ijedan mislio zabadava. Čak ni Sokrates. Zabadava misle jedino manijaci.
*****
Čim se trgovac u golemo otadžbinsko dušebrižje baca, povelik će mu kredit od te otadžbine uskoro trebati.
*****
Narod kome je borba najmilija zabava nije za Evropu nego za afrikansku džunglu.
*****
Zemlja se grundira pameću. Krvlju se grundira jedino bolesna mašta.
*****
Sve što je kod komunista uistinu vredno – religioznog je porekla. Posvećenost cilju, fanatična ubeđenost da su u pravu, ekskluzivno oni, i niko drugi, na svakom pojedinom polju, nijedno ne prepuštajući tuđoj istini, uz svest o mističnom pozvanju da to pravo milom ili silom na svet primenjuju;
njihovo misionarstvo, isključivost, beskrupuloznost kad je u pitanju viša svrha, njihova samozatajnost, asketizam, pripravnost na bespogovorno pokoravanje hijerarhiji, a naročito permanentno osećanje grize savesti, proisteklo iz mazohističkog programski sprovođenog samoproveravanja, odmeravanjem vlastitog ponašanja s načelima komunističkog Simvola vere i Uzornog života – sve je to, u stvari, kaluđerski materijal.
Gradivo od koga se prave božji zaverenici, krstaši, eremiti. Oni nisu stranka. Nisu ni organizacija. Čak ni verska sekta nisu. Oni su jedan kult. Kult čiji je demon Marks, prorok Lenjin, prvosveštenik Staljin …
A sve je to, zapravo, ono što naše, profiterskim zdravim razumom iscrpljene intelektualce, omamljuje i privlači. Iracionalizam odeven u racionalne ideje. Verovanje u nemoguće, nemoguće izmalano u blistavu sliku i obešeno negde na zalascima istorije vrste …
*****
Mi, Srbi, nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i đuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od prvog ustanka, preko srpsko-turskih ratova do balkanskog, da slobodu postignemo, a onda smo je, 1915, izgubili samo u jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo? …
*****
Ono što je najneobičnije u istoriji Beograda kao grada jeste da ona praktično prestaje tamo gde počinje stvarna istorija moderne Srbije. Čovek je mogao govoriti o rimskom Singidunumu, a da ne govori o Rimu, o vizantijskom Singidonu, a da ne spomene Konstantinopolis, austrijanskom Alba Graeca, a da zanemari Beč, turskom Beogradu, a da ne uzima u obzir Stambol.
Ma koliko se sudbina grada definisala u Rimu, Carigradu i Beču, grad je postojao sam za sebe. Ma čiji bio i ma ko ga naseljavao. A šta je on danas? Puki geografsko-statistički pojam koji je izgubio svoju istorijsku dušu! …
*****
Skromnost je preporuka za raj, nije za poslove.
*****
Gluma je nešto što je danas potrebno svakom čoveku. Pogotovu političarima.
*****
Sposobnost je božji dar, rad – božja kazna. Oni ne idu ruku pod ruku. Sposobni su ljudi, prirodno, izuzeti od kazne već i time što su darovani sposobnošću. Ona je, u vidu konjskog rada, rezervisana za – nesposobne.
No comments:
Post a Comment