Neke misli Borislava Pekića o dvomisli; izbor Ljiljane Pekić
Pojam socijalističke slobode zasnovan je na tipično orvelovskoj DVOMISLI. S jedne strane tvrdi se da je socijalistička sloboda najsavršeniji oblik slobode, a s druge da se ona, da bi ostala savršena, mora neprestano ograničavati.
*****
Geslo: „Za neprijatelje slobode – nema slobode“ – je operativni zaključak takvog shvatanja. Na prvi pogled može se on razumeti kao legitimna odbrana slobode od svih onih koji je ugrožavaju iz načela. U praksi, međutim, geslo ima drugi oblik i on glasi: “Za neprijatelje socijalizma – nema slobode“. Izvršena je proizvoljna zamena opšteg pojma slobode posebnim pojmom socijalizma i tim putem, u praksi, uskraćene su slobode koje se, u međuvremenu, u teoriji obilno nude.
Trebalo bi, dakle, da geslo glasi: „Za neprijatelje socijalizma – nema socijalizma“. Ali, dabome, njega ima. Naprotiv. Za neprijatelje socijalizma, ima ga najviše. Tako se ono što bi po prirodi stvari trebalo da bude nagrada – pretvara u kaznu. Dvomisao je obavila posao.
*****
Hrišćanska civilizacija počiva na Dvomisli. Nema nijedne od deset zapovesti kojih se stvarno držimo, iako ih verno propovedamo.
*****
Tako se Dvomisao, kao i svuda, ovaj bazični mehanizam čovekovog mišljenja i njegove istorije, učvrstila i u našu pravnu nauku.
*****
Uvek mi je izraz „realni socijalizam“ izgledao kao savršen primer dvomisli. Za razliku od „irealnog socijalizma“, pravog, koji je nemoguć – svi se u tome prećutno slažamo, svi, uključujući i ubeđene socijaliste – „realan“ je, zapravo – i u tome se slažemo – onaj koji i nije socijalizam, nego tek neuspela realnost jedne irealne ideje, koji smo mi, jer dalje od nje ne možemo, nazvali socijalizmom. „Realni socijalizam“ je ono što je od „irealnog“ ostvarivo, a „irealan“ je – sam socijalizam.
*****
Dvomisao je sadržina celokupne ljudske istorije, još od časa kad se čovečanstvo, u zori saznanja, pronalaskom prve alatke, nevine pramajke današnje atomske bombe, jednom za svagda uputilo nižom ali lakšom materijalističkom alternativom života, za spirituelnu, višu i težu, ostavljajući samo dvo-smislene izlike.
Ali ova civilizacija ne bi bila šizofrena da promašenosti izbora nije podsvesno bila svesna. Da bi tu podsvest prevladali, istinu tu koja bi našu istoriju unapred učinila besmislenom eliminisali, mi smo morali zaboraviti da je spirituelna alternativa ikada postojala, a potom i to zaboravljanje zaboraviti.
Postigli smo to komplikovanim sistemom Dvomisli u svim zonama ljudskog života i saznanja. Na poslu organizovanja globalne laži, koja će suvereno zavladati i istorijom i sudbinom čovečanstva, udružili su se racionalističke ideje Progresa, deterministički kultovi, materijalističke filosofije, socijalne utopije i pseudohumanističke doktrine.
*****
Naša je Nauka Dvomisao, pomoću koje uobražavamo da prodiremo kroz Tajnu, ne znajući, u međuvremenu, ni kuda, ni zašto.
*****
(str. 65) Naša Filosofija je Dvomisao, kojom svim oblicima otvorenog ili skrivenog anropocentrizma odlažemo svest da se našoj gospodarskoj usamljenosti u kosmosu protivi upravo ona formalna logika, na kojoj smo tu filosofiju, sa Aristotelom, izgradili.
*****
Naša duhovna kultura je elaborirani sistem Dvomisli, putem koje skrivamo od sebe vlastite grehove, jer, sumnje nema, ostanemo li u konfesiji Zapada, svako od nas, iako hrišćanin, svakog dana krši bar po jednu zapovest od deset, kojima se, u međuvremenu, zaklinjemo i koje smatramo osnovicom naše moralne kulture.
*****
Zaprepašćuje ležernost s kojom humanisti, zaljubljeni u istorijski progres, prelaze preko sudbine svakog čoveka pojedinačno, ako je u pitanju nešto što oni zamišljaju sudbinom svih ljudi.
*****
Osnovno stanje što karakteriše društvo Orwellove pseudo-budućnosti, stanje je Dvomisli, a ta Dvomisao sadržina je celokupne ljudske istorije. I ko o takvoj Dvomisli govori, ne predviđa je, on je prepoznaje. On nije prorok, već povesničar pada. Herodot, a ne Jeremija.
Bez obzira koliko Orwellovu nameru denuncijacije oligarhijskog socijalizma smatrao značajnom, potrebnom, humanom, prednost dajem drugoj, jer ona pravu opasnost po ljude ne vidi u nekoj doktrini, uvek izvedenoj, uvek posledičnoj, nego tamo odakle takve ideje o svetu nužno izlaze: u tipu civilizacije koja je, po svom liku, stvorila jednu dvomislenu istoriju, a ova, po svom liku, takođe, dvomislenog čoveka.
A dvomislen čovek ne može imati nikakve druge ideje do dvomislene. Pa realizovale se one kao život na Istoku, Zapadu ili bilo kojoj drugoj strani globa.
*****
Fundamentalne zablude, potpomognute čitavom operativom istorijskih, moralnih i duhovnih Dvomisli, obrazovale su za našu egzistenciju hermetički humani frižider, s veštačkim, sintetičkim uslovima života, sličnim onima što bismo ih, u nekom artificijelnom mehuru, uživali na nekoj planeti nepodnošljivog pritiska ili pogubnih klimatskih prilika.
Šta se van našeg “mehura” događa, tiče nas se jedino ukoliko nas ugrožava i ukoliko se može eksploatisati. Razdvojenost od one temeljne, više realnosti, razdvojila nas je i međusobno, u opštem “mehuru” za svakog od nas naduvala je njegov poseban. Stvoreni su lažni uslovi života u kojem se ne može živeti istinski život.
Život se može jedino – imitirati.
Poštovana gospođo Pekić,
ReplyDeleteposle nešto duže pauze izazvane nemilosrdnim ritmom posla i kojekakvim besmislicama, konačno sam ugrabio vremena da Vam se "malo" javim - i još malo divim Vašoj predanosti ovom blogu i selekciji Pekićeve građe koju na njega iznosite. Redovno sam u međuvremenu iščitavao sve što ste postavili i, osim oduševljavanja tekstovima koje se, naposletku, u mom slučaju i podrazumeva, pokatkad se i pitao: Ko je od koga nasledio neverovatnu predanost poslu? Vi od Pekića ili on od Vas? Nebrojeno puta sam čitao njegove tekstove (pisma prijateljima) u kojima govori kako organizuje svoj radni dan.Posle ovoga što Vi činite, sve mi se čini da ta i takva organizacija možda bez Vas ne bi bila onoliko uspešna koliko o tome svedoče tomovi njegove literature. Znam da će Vaša skromnost i ovo moje uverenje, kao i neka prethodna, nastojati da obesnaži; nesporno je da je Borislav Pekić bio neverovatna ličnost, ali nema sumnje ni da Vi, sa sličnom predanošću, na jedan izuzetan način doprinosite daljem građenju Pekićevog dela, tako što veoma znalački gradite čitaoce.
(Ovo poslednje, vala, nećete moći da mi osporite!!!)
Uz izvinjenje zbog malo neposrednijeg tona u prethodnoj rečenici, do skorog "razgovora" srdačno Vas pozdravljam!
Postovani gospodine Petre,,
ReplyDeletekao i uvek polaskana sam Vasim pohvalama, koje mi mnogo znace. Mislim da mogu da se slozim sa Vama da smo se Pekic i ja nekako nasli kao dve osobe koje kada nesto preduzmu to i rade punom predanoscu. Verovatno smo i jedno na drugo uticali, pa kada jedan posustane drugi ga okurazi i podstakne. Oboje smo prilicno sistematicni, ali mislim, ako hocu da budem pravedna on malo vise od mene.
Ja njegova dela i njegovu lucidnost toliko cenim da mi je zadovoljstvo da to podelim sa citaocima ovog bloga. To je izvanredna prilika da se sto siri broj ljudi upozna sa tim izvanrednim covekom, odnosno njegovim mislima i delima. Ja sam privilegovana da mi je on ostavio ogromno blago koje mi ispunjava zivot. Tako se sa njim 'druzim'i dalje.
Srdacan pozdrav
Ljiljana