Komedije – misli-4. deo

Iz knjige “Na ludom belom kamenu” 10. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Ko je ubio moju besmrtnu dušu” (1974. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Ko hoće da preživi medju ljudožderima, mora se pridružiti gozbi, ili pristati da bude pojeden. Ako izabere da živi, njegova svest o neprikosnovenosti ljudskog mesa vremenom će iščileti. Shvatiće da ono nije gore od bilo koga drugog, i da ga je dotada tog mesa lišavao samo naročiti način života, koji mu je blagonaklono, umesto sabraće, nudio u izobilju druge sisare.
*****
Od ulice se nema šta naučiti, osim kako se ona bezbedno prelazi.
*****
Kad se ostane bez ičega, čak i bez budućnosti, prošlost je i te kako važna.
*****
Čini se, zapravo, da čim se prestane gomilati bogatstvo da bi se u njemu uživalo, automatski se počinju da stiču predrasude zbog kojih se ono onda izgubi.
*****
Engleskoj, kada su je optužili da je porobila Indiju, samu činjenicu nije odricala, jedino joj je dala drugi razlog: okupirala ju je, naime, da bi je civilizovala.