Komedije – misli-8. deo

Iz knjige “Na ludom belom kamenu” 10. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Generali ili srodstvo po oružju” (1968. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Većina ljudi ne ide do kraja ni u čemu, kao da je inteligencija shvatila poruku prirode da krajnosti propadaju, a “zlatna sredina”, “svemoćna prosečnost”, nadživljava. Krajnosti, ma u kom pravcu, jedinku izlažu riziku.

Riziku zaostajanja ili riziku preticanja. Opasnostima što ih donosi moć, jednako kao i nemoć. A pošto je inteligencija u prvom redu i funkcija i instrument nagona za održanjem, ona je uvek “poremećena”, kad god nas, gura u neprilike.
*****
Rodoljubi su muškarci. Žene samo oplakiju rodoljube.
*****
Protivnika ne valja ni precenjivati, ni podcenjivati. Pravu meru mu valja uzeti.
*****
Ako štogod i možeš, pred neprijateljem pokaži da ne možeš; ako si blizu, pravi se da si daleko; ako si udaljen, neka veruje da si mu blizu; napadaj neprijatelja dok se nije pripremio i pojavljuj se tamo gde te ne očekuje.
*****
Još Fridrih Veliki je kazao da samo neiskusni generali rasturaju snage i hoće sve da osvoje i sve da sačuvaju, pa ili ništa ne osvoje ili sve što su osvojili izgube.
*****
Rat je najzad, borba dva mozga, a ne jednog sa samim sobom.
*****
U uspelom ratu nema ni pobednika, ni poraženih. U ratu nije važno ko pobedjuje a ko gubi. Važno je da rat bude savršen.
*****
Kad je pravo na opstanak jednog naroda ugroženo, ratno pravo vise ne postoji.