Dnevnik 1970-XI deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

45. Prasvesna dejstva, presvesna dejstva, nesvesna dejstva, podsvesna dejstva, polusvesna dejstva, svesna dejstva – ah, do djavola!

46. Postupa se uglavnom prema uspomenama, ne i po iskustvu. Iskustvo je organizacija koja zahteva unutrašnji rad, selekciju, odmeravanje, verifikovanje, itd. Iskustvo u dejstvu je organizovan način mišljenja, a uspomena je po svom poreklu običan refleks.



47. Mi smo i od filosofije načinili glumu. Zašto onda ne bi IGRALI Karla Marksa? Kako bi “Kapital” ili “Manifest” izgledali kad bi ga ocenili saveti, adaptirali pisci, retuširali dramaturzi, izrežirali reditelji, odigrali glumci POD VATROM REFLEKTORA NAŠEG DOBA? (Možda “Sokratov” veliki monolog?)

48. Odsustvo, upadljivo odsustvo politike u Kafkinim “Dnevnicima” je sasvim razumljivo ako se ima u vidu njegovo poimanje života kao nečije natprirodne i mračne politike, politike koja se istovremeno vodi za nas, u naše ime ali protivu nas.

Savremeni sistemi manipulacije nigde nisu našli ovako snažnu anticipaciju kao što je “Proces” i “Zamak”. Da, ono što nas zaokuplja su beznačajni simptomi te ahumane opšte politike.

49. Možda mi svi svojim pisanjem nesvesno sprečavamo da nam se život ne uputi neki pogrešnim pravcem, pravcem koga više nećemo biti u stanju da kontrolišemo.

Pisanje je, dakle, pored ostalog i vid kukavičluka. Bez obzira, na primer, što jedan pamflet protivu tiranije može biti ubojitiji od mitraljeskog rafala, zašto se laćamo pera a ne mitraljeza?

50. Nema nikakve sumnje, a o tome često razmišljam, da bavljenje politikom onako kako se ja njome bavim, iz ćoška, samo nanose štetu mom pisanju. Pre svega, ovaj moj dijalog je nemušt, ja sam zapravo mutavac koji uobražava da njegova nema razmišljanja imaju nekog smisla.

Kada bi me ovakav sililokvij odveo do nekog javnog čina (ne mislim na beskorisne afekte) možda bi se ovo protraćeno vreme na “polemike” sa komunistima subjektivno isplatilo. Čina, medjutim, ZA SADA bar neće biti.

Onaj Kafkin monstruozni svet tajnih procesa i neprohodnih zamkova preselio se iz spoljne realnosti u našu unutrašnju realnost, pa možda nije daleko vreme kada ćemo sa gorčinom a možda i sa olakšanjem otkriti da onaj tajni proces sa izvesnom smrtnom presudom bez prava na priziv u stvari SAMI VODIMO PROTIV SEBE, da smo one tajanstvene i neprohodne zamkove SAMI PROJEKTOVALI!

Dnevnik 1970-X deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

43. Telefonirao Dragoslav Mihailović. Pada mi na pamet da bi ona stara narodna poslovica o tikvama valjalo modernizovati da glasi: “Ko s djavolom CRVENE tikve sadi o glavu mu se obijaju”. To bi mogla da bude moja novogodišnja čestitka B. Draškiću.
44. Nedavno ponovno zadovoljstvo u gledanju “Prljavih ruku” – ovog puta na televiziji. Šteta što nije uložen ozbiljniji napor da se ova pozorišna predstava velike izražajne vrednosti na svim linijama, adaptira televiziji umesto što je jednostavno snimljena u toku normalnog izvodjenja.

Mizanscen je, razume se, u novim okolnostima neodgovarajući, krupni plan korišćen manje no što unutrašnje konvulzije Oderera, Igoa pa i Džesike nalažu, a spoljne kojima je obilovala inače dobra interpretacija Janketićeva, delovale su ovde, na uskom vidnom planu, neumesno, pogotovu što se kamere pokatkad nisu interesovale za žižu dramske radnje.

Da budem precizniji: one su se za dramsku RADNU interesovale, one su je dosta uspešno registrovale, ali kako televizija više operiše ličnostima nego radnjom izmedju njih, one su tako zapustile DRAMU LIČNOSTI (problem direkcije, i smene planova).

Ljiljana (Pekić, prim. Lj. P.) smatra da se igralo gore nego pre dve godine. Moguće je, razume se, da se cela predstava ponešto izlizala, mada joj je s druge strane, prisustvo kamera moralo dati novu životvornu injekciju, medjutim, ja mislim da je taj utisak proizašao iz nedostatka dodatne televizijske režije.

Drugi aspekt ove predstave me je pobudio na komentar. Od
mah da započnem zaključkom po kome ovu dramu smatram ubitačnom analizom onih najsuštinskijih mehanizama koji pokreću Komunističku partiju kao organizaciju a ne kao ideju, i ne, dabome, samo nju.

Uprkos Odererovoj frazi da je svako sredstvo dobro ako je efikasno, drama u celini dokazuje da ciljevi odredjuju sredstva samo do onog časa dok ta sredstva ne počnu odredjivati ciljeve. Pri tome je presudno da rdjava sredstva ne mogu izabrati dobre ciljeve.

Drama može biti (ako to već nije) ANTIKOMUNISTIČKA u najvećem stepenu u rukama režisera koji programski ne želi da ima razumevanja prema Sartrovim egzistencijalističkim varijacijama, a još manje da kao Draškić bude njihov odani, uostalom, briljantan tumač. Stoga tvrdim da je licemeran svaki onaj koji bi tvrdio da bi ova drama kod nas bila davana da ju je napisao recimo jedan od Mihajlovića.

Po svojim nabedjenim političkim implikacijama “Tikve” su naprosto bezazlene, po sredi je prosto kompleks (krivice?) vlastodržaca prema jednoj epizodi istorije. To je inače česta pojava u političkoj povesti totalitarnih poredaka. Ove beleške su hvatane pri samom gledanju drame, nemaju kontinuiteta, pa bi se jednom opet na njih valjalo vratiti, nartočito na problem PROMENE KURSA i njegovo dejstvo na ljudske egzistencije (uporediti problem IB-a, i drugih zaokreta u politici KPJ).

Pri tome drama skreće pažnju na pitanje INFORMISANOSTI. Ko do članova partije stvarno ZNA šta se zbiva? Samo Luj i Oderer koji se tamo u pozadini bore za vlast, ‘ajmo reći i za svoje koncepte partijske taktike. Kažem taktike, jer cilj strateški (vlast i odredjeni društveni poredak) je isti.

Oderer to izričito kaže kad govori o tome da je konflikt izmedju njega i Luja nastao samo zbog izbora vremena (ne pominje okolnosti, jer ih u njegovo vreme nema, ali kasnije partija koja ga je UBILA KAO IZDAJNIKA preuzima njegovu politiku NA RUSKI PRITISAK, pa je čak pred Igoom kroz večitu Olgu brani ODEREROVIM rečima).

Svi su ostali lutke. A najveća i najtragičnija medju njima je Igo. Za njega je partija najpre Luj, a zatim to bi bio Oderer da je dva minuta ranije ili kasnije otvorio vrata posle svoje hamletovske šetnje po mesečini. Još ću se na to vratiti, da ovu neobaveštenost iz koju nužno proizilaze svakovrsne manipulacije i zloupotrebe poverenja stavim u kontekst recimo 1948-e.

Zamenimo imena drame odgovarajućim, dobićemo stvarnu istoriju. Koliko je Igoa to moralo da plati glavom i dušom? Da, zloupotreba poverenja. Kad Igo, pre no što će pucati u gnjevu kaže da nije ona, Džesika, ga izdala, nego da je Oderer izdao njegovo poverenje, on još ostaje na ličnom planu i partiju ne meša (u prenosnom značenju pošto dramu ljubomore zamenimo dramom izneverenog poverenja, Igo ipak puca u partiju).

Tek kada mu Olga kaže da je partija izmenila kurs i da je on u tom rasporedu figura IZDAJNIK, on doživljava pravi duševni krah. To je ono duševno ubistvo posle kojeg komunisti postaju beslovesna orudja u rukama partijske mašine, ili desperadosa koji kao Igo završavaju u proteštnom samoubistvu.

(U prvom partijskom projektu Oderer je izdajnik, a Igo heroj – egzekutor suda koji zapravo sačinjava samo Luj; u jednom trenutku se oba kao izdajnici poravnavaju, i kao izdajnici i kao heroji u kolebanju izmedju ova dva odredjenja; Oderer umire kao izdajnik – ali herojski umire, a Igo kao heroj odlazi u zatvor – izdajnički; iz zatvora izlazi kao izdajnik i kao izdajnik umire herojski, a Oderer posthumno postaje heroj. Figure u ovoj ogavnoj igri uvek su iste, samo prema položaju na političkoj tabli menjaju vrednosti i značenja.)

Igo, intelektialac, tradicionalni tvorac i uništač partija i ideologija – zapravo princip smrti; Oderer je princip života. Revolucija ima i Odererovo i Igoovo lice, ona je stalna transformacija ovih principa jedan u drugog. Posle odlučujućeg razgovora Igo je ubedjen da je Oderer u pravu, pa njegov zločin gubi politički karakter, iako sa dubokim značenjem.

Igo veli: “Ako me je ubedio, to je razlog više da ga ubijem”. Evo još nekoliko karakterističnih fraza: “Intelektualac ne može postati revolucionar, u revoluciji on može postati samo ubica ... Partija je samo orudje, cilj je vlast” (a njen cilj je uspostavljanje besklasnog društva, samo se ovde ovaj kontunuitet, bojim se, prekida).

“... Kad buržuj dolazi u partiju, oseća potrebu da nešto od starog života sa sobom ponese, neko slobodu misli, neko iglu za kravatu, a ti svoju ženu ... Od onog momenta kada si pod mojom komandom nemaš ništa svoje ...” (Oderer) “Ušao sam u partiju da bih prestao da mislim na sebe”. (Igo) A u partiji je, misleći kako da sa tim prestane, zapravo stalno to činio. On je tamo rešavao SVOJ problem, jednako kao i ona dva Odererova autentična proleterska orangutana, svoje a ne tudje probleme. Društva recimo, ili klase.

“Da si sreo najpre Oderera umesto Luja, onda bi ti NJEGOVE ideje izgledale ispravne”. (Džesika). Najzad, zabeležimo još da na Igoov uzvik: “Taj tip je opasan za partiju!” Džesika sa ubitačnom naivnošću kaže: “Bože, a ja sam mislila da je on njen rukovodilac!” Svojom dobrovoljnom smrću Igo iskupljuje zločin, za uvek utvrdjuje Odererovo ime u listu partijskih heroja, a svoje u crnu listu IZDAJNIKA. On je svoje ruke oprao – A PARTIJA?

Dnevnik 1970-IX deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

35. Šest pisaca traže – lice (farsa za radio).

36. Film o vajaru Džamonji; letovanje metalnih nakivaka na spomeniku; izdvojiti monografije o Kršiniću i Meštroviću iz prospekata sa Sajma 1969; “Spomenici revolucije” – izdanje Svjetlost, Sarajevo.



37. Rad pa i naš lični život imaju izvesnog smisla samo pod pretpostavkom da je budućnost ljudske vrste osigurana. Pod obrnutom pretpostavkom, pod pretnjom sutrašnjeg neizbežnog Smaka, sve bi unapred izgubilo smisao, sve se srušilo kao kula od karata.

38. Biće individue ne moze se dijalogom, ni bihevioristički interpretirati. Dijalog se, naprotiv, toga bića najmanje dotiče, jer u otudjenom svetu dijalog ne služi SAOPŠTAVANJU, već SAKRIVANJU SEBE.

39. Književnost je svojevrsna politika. Razlika je medjutim u tome što pogreške rdjave literature plaća ograničen broj čitalaca, koji uz to nisu primorani da prihvate smisao i poruku dela, a posledice rdjave politike plaćaju svi gradjani bez mogućnosti da je izbegnu.

Kad političar lamentira nad pogubnim uticajem jedne knjige ili jedne književnosti, to mi liči na onu priču: “Drž’te lopova!”

40. Ovaj naš sneg liči na uprljanu nevinost, on je siv kao prašina, a mestimično oko ovalnih otisaka podseća na bale. Njegovi su refleksi plavi pod njegovim odsjajem sve pati od srca.

Ponekad mi se čini da se i ne radi o nekom pravom snegu već o industrijskoj soli. Ili o belkastom, nikako belom, djubretu kojeg smo izbacili kroz prozor. Jesen ima neku vodenu, mutnu boju, leto je usijano, čak i sa svim bojama pometeno proleće ima neki karakter. Zima ovde, medjutim, izgleda kao hronična bolest.

41. Mesto da tražimo zajedničke SADRŽATELJE, mi trošimo vreme u traganju za beznačajnim zajedničkim IMENITELJIMA.

42. Oni s pravom žele diferencijaciju, s pravom zahtevaju od članova SVOJE partije da deluju u ime nadredjenih (ili kako to oni u savremenom žargonu kažu – dogovorenih) principa.

To je sasvim unutrašnja stvar SKJ. I stvar savesti njenih pripadnika. Neka se koliko god im volja medjusobno diferenciraju. Što se mene tiče, od mene se diferencirati nipošto ne mogu, jer sam se ja OD NJIH diferencirao još 1944. godine. A 1948. i javno. (Pekić je 1948. bio uhapšen kao član tada ilegalne organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije i osudjen na 15 godina robije. Više o tome u njegovoj knjizi “Godine koje su pojeli skakavci” tom I-III. Prim. Lj. P.)

Dnevnik 1970-VIII deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

32. Odsustvo plavog mastila iz dnevnika svedoči o odsustvu STVARNOG života. (Dnevnik je pisan plavim, crvenim, zelenim i crnim mastilom, zavisno od teme. Prim. Lj. P.) Sve druge boje, a pogotovu isečci dokazuju da se u poslednje vreme, po povratku iz Engleske naročito, ceo moj život odvija više kao KOMENTAR nego kao RADNJA. (Ovaj deo se odnosi na plan da se porodica Pekić, za izvesno vreme, preseli u Englesku. Ta odluka je doneta posle posete Londonu krajem 1969. godine. Stvar se medjutim iskomlikovala, jer je Pekiću oduzet pasoš aprila 1970, koji mu je vraćen tek posle godinu dana. Za to vreme je bio odvojen od porodice, koja se nalazila u Londonu, i podvrgnut stalnom ispitivanju od strane policije. Prim. Lj. P.)

Uostalom, ja sam to i želeo, bar za neko vreme. Ali, ipak to nije onaj moj manastirski predah, ono samotničko sabiranje, koje sam projektovao. Ne još.

Pa dobro, zabeležimo onda da gospodjici Jan Becer i gospodinu Hamm-u (u čijem se semenu, nota bene, imadjahu da radjaju sluge narodima) treba poslati knjige za prevodjenje; da treba u ovu godinu ući sa umerenim pouzdanjem koje će uglavnom zavisiti od pošte; da treba odbaciti sve one kompromise koji ne proističu iz sopstvene sumnje; da se ni u ime čega ne dati praviti MAMLAZOM; najzad, da ponovo treba čitati više ljude koji misle uzaludno, nego one koji delaju – rdjavo.

33. Danas sam na Slaviji sreo čoveka čije su grudi bile pokrivene kolajnama, medaljama i odlikovanjima. Prolazio je kroz blato čilo i ponosito. A imao je i zašto, sva odlikovanja su bila od pleha. Očigledno je bio gord na svoj rad.

34. Govor M. Popovića, predsednika Savezne skupštine na nedavnoj sednici republičke konferencije SKS.

U prvom redu, ako se možda i primećuju znaci izvesne regeneracije “ideja” koje bih ja sasvim uslovno i van autentičnih ideoloških kriterijuma nazvao informbirovskim, a pre bih ih uvrstio u sasvim subjektivnu nostalgiju onih koji su 1948. ispali s kočijaškog boka kola revolucije, i čijim je nadama krila dala kako brutalna intervencija u Čehoslovačkoj, tako i naša u poslednje vreme veoma fleksibilna politika prema Rusima, dakle, ako se u v r l o ograničenom smislu i obimu može govoriti o “informbirovštini koja traži pravo gradjanstva”, o četništvu se to nipošto ne može govoriti.

(U dnevniku je zalepljen isečak iz novina sa intervjuom. Prim. Lj. P.)

Osim, naravno, ako se pod njim ne podrazumevaju izvesni oblici aktivnog nacionalizma, što je opet krajnje glupo ako se ima u vidu da su mnogi nosioci njihovi komunisti i bivši partizanski borci. Simplifikacija je, medjutim, oduvek bila jedno od najubojitijih orudja političke borbe.

Savremeno liberalno-demokratske snage svesti na četništvo kao istorijski pojam znači optužiti ih za sve što se u svoje vreme pripisivalo pokretu DM, znači o vrat im jednostavno samoubilački kamen i istorijskih zločina i istorijskih grešaka.

Ako se tako misli, ako se, izvesna mišljenja nesaglasna stavu SKJ izjednačuju sa krivičnim delom i nacionalnom izdajom, onda je prirodan Popovićev poziv državnim organima “da preispitaju kriterije i merila, pa i svoju PRAKSU”.

To je otvoren poziv na policijski pritisak. U govoru je tim organima čak skrenuta pažnja na glavne centre te nacionalne izdaje. Sva s reda ona su u oblasti kulture i obrazovanja.

Što se tiče tzv. “nove levice” koju je odista veoma teško okarakterisati nekim istorijskim sramnim žigovima, ona se jednostavno stavlja u položaj nužnog kolaboranta “četničko-informbirovskih” struja, pa time diskvalifikuje kao saučesnik u nacionalnoj izdaji. Medjutim, karakteristično je da se pristalicama te levice ostavljaju odškrinuta vrata za povratak u “lager”.

Dnevnik 1970-VII deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

29. Da čovek uopšte bio političar (ne onaj koji i politički misli, nego onaj koji politički deluje) povrh svega mora imati djavolski razvijenu samosvest. On jednostavno mora biti dovoljno uobražen i tašt da poveruje u sopstvene sposobnosti rukovodjenja.

On mora smatrati da zna, ume i može više od drugih ljudi, jer inače ne bi ni poželeo da u vladanju sudeluje. On, dakle, mora da poseduje i to neizostavno i u principu jednu od najodvratnijih osobina koje odvajaju čoveka od životinje – SUJETU.

Greh oholosti mora biti njegov prvi greh, a nije poslednji kao što se rado misli. Taština nije posledica već uzrok vladanja. (Uostalom, državnići služe istoriji samo dok se u nju “ne uvale” – onda istorija služi njima.)



30. Savršeno je irelevantno kakvog su porekla (eksploatatorskog ili radnog) i razlike u prihodima i imovini kada su im posledice (socijalni efekti) neizbežno i neotklonjivo KLASNE.

31. Forma je konvencija koja se menja, suština je ono što bi moralo da je iz sebe proizvodi onako prirodno kao što vodena para obrazuje oblak. (Ono što pri tome čini njegovu formu ne zavisi samo od suštine, od, recimo, gustine vodene pare, nego i od vazdušnih struja, spoljašnjih elemenata koji sadejstvuju u njegovom oblikovanju.)

Konvencije su, dakle, ti spoljni faktori koji ravnopravno sa unutrašnjim (prirodnom formom kojoj teži svaka suština) oblikuju i umetnička dela. A činove? Moralne činove? Sadržina jednog moralnog čina je u njegovim posledicama. Forma u načinu na koji se on izvršava, u osećanju koje ga prati.

Da li je BOLJI onaj koji siromašnome “poda”, mada ga prezire, pa to čini često samo zarad okoline, ugleda ili taštine, ili onaj koji za svoje neodazivanje poseduje puno socijalno i moralno opravdanje?

Problem je ovde u sadržini. Ako bi se akt milosrdja merio prema kriterijumima iskrenosti, prema vrednosti motiva, nesumnjivo bi onaj koji je nije udelio, paradoksalno, zar ne? bio milosrdniji od onoga, koji je dao svoj prilog.

Ako bi se, medjutim, kao merilo milosrdnosti uzela stvarna pomoć onome koji je ište, neiskreni darodavac bi uvek bio milosrdniji od savršeno poštenog i iskrenog ali nemilosrdnog – nedarodavca.

Ovde je dakle suština u onome što se vidi, što deluje, U DELU (dakle u formi) a forma kao način, kao oblik je, neočekivano, u onome u čemu smo uvek pogrešno tražili suštinu. Moral je, dakle, kategorija ponašanja, a ne mišljenja i osećanja. Njegovi su kriterijumi u posledicama PO DRUGE A NE PO SEBE. U krajnjoj liniji mogao bi se zamisliti ekstremno neiskren čovek čiji bi život bio uzor moralnosti.

Dnevnik 1970-VI deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

21. Pišem o onome što mene boli, a vi pišite o onome što vas boli, ali mene boli stražnjica za ono što vas boli, kao što vas boli stražnjica za ono što mene boli. Taj bol je jedina istina u odnosima medju nama.

22. Neravnopravna borba sa sudbinom (odredjenjem da postane bubašvaba) koju je vodio K. u “Preobražaju” i njegovo očajničko nastojanje da, uprkos ravnodušnosti pa i kasnije i neprijateljstva okoline, što duže sačuva svoju ljudsku prirodu i svoje humane uspomene – koncentrat je onih mučnih, često uzaludnih napora kojima smo podvrgnuti gotovo čitavog života.



23. Posle izdaje, posle obelodanjenja slova pisma koje se na njega odnosi, Juda Iš Cariot kod – majke. Samo je Hristos u “Vremenu vaskrsenja” (II tom "Vremena čuda" koji je bio planiran ali nikada napisan. Prim. Lj. P.) čovek koji uistinu bira.

24. “Koji je najsrećniji dan u vašem životu? Kad usred noći čujete lupu na stepeništu, a zatim neko zakuca na vaša vrata. Kad ih otvorite, jedan od tri uniformisana čoveka vas pita: ‘Jeste li vi Ivan Ivanović?’ – Tada sigurno znate da je to vaš najsrećniji dan. Možete mirno odgovoriti: - ‘Ne. Ivan Ivanović stanuje sprat više!’”

– Eto, to je svet u kome se gradi “svetla budućnost” za našu decu.

25. Nije najveća nesreća u tome što se nemoralno ponašamo već u tome što to ponašanje smatramo normalnim. A to je siguran put da ga jednom smatramo i moralnim.

26. “Konopac i tronožac”; “Zabavljajući gospodina Martina”; “Vrlo poštovani gospodine ministre”; “Čudo u Gadari”; “Generali ili srodstvo po oružju”; “Memoari vojvode od Otranda ili jedno popodne Joseph Fouche-a”. (Sve bi ovo mogle biti pogodne radiodrame.)

27. Da bi čovek shvatio sopstveni život nije neophodno da menja tudje, put koji obično biraju političari. Dovoljno je da izmeni svoj. Svaki čovek koji je to u stanju ima izvesne šanse da život proživi realno, ne samo da ga odsanja.

28. Neizostavno, vrlo precizno ispitati ulogu i njen razvoj (Ljuba Tadić u slučaju “Tikava”) inače bi mu, čak i bez obzira na opštost teme u “Sokratu” mogla biti naneta nepravda. Razgovarati povodom toga sa Radom Djuričin.

Dnevnik 1970-V deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

13. Treba pobeći u stvarnost.


14. Kad vas vidim ovakve, sve mi se nekako čini da ste i onu svoju slavnu revoluciju, svoju 1941-u, pa možda, zašto ne, i svoju 1948-u, prosto IZMISLILI.

15. Od monarhije postoji samo jedan skuplji poredak; to je republika.

16. Niko nikome nema pravo da oduzme život, jer mu ga nije ni dao. To pravo poseduju samo roditelji. Samo su majka i otac pozvani da ubiju svoje dete, jer su mu dali život. Za čudo, oni to pravo najmanje koriste.

17. U milanskom bombaškom slučaju sekvestura je ustanovila najpre da je taj zločin delo radikalnih anarhista, a zatim da polovinu te organizacije sačinjavaju bivši fašisti. Ni najmanje se ne bih začudio kada bi se ustanovilo da njihovu dobru polovinu čine opet bivši anarhisti.

18. Vi kažete: prelazimo na ofanzivu. Ako se ona i na mene odnosi, otvoreno vam poručujem, da sam ja otvorio vrata širom. Nemojte uzimati veliki zalet, jer ćete proleteti kroz ta otvorena vrata. Čuvajte snagu. Trebaće vam jednom.

19. Ne ulazeći u pretpostavke zašto je došlo do 1948. godine, sa gledišta vrhova, sa sigurnošću se može zaključiti da su se oni mali, dakle 99% partijskog članstva opredeljivali po sasvim drugim kriterijumima nego što nam danas žele da predstave.

Nijedan se “svesni” pristalica Rezolucije za ovu nije izjašnjavao zbog što je bio ubedjen da je Staljinov koncept socijalizma onaj pravi – nego što je na njemu Staljinov pečat, kao što nema pristalice “jugoslovenskog koncepta” koji se 1948, izjašnjavajući se za njega, opredelio za neku buduću slobodu (ovo objašnjenje došlo je mnogo, mnogo kasnije da jednom nesvesnom izboru pruži alibi svesnog političkog, pa i moralnog opredeljenja) nego je to učinio iz slepe odanosti partiji – ili iz isto tako slepog straha.

U oba slučaja su nedostajale osnovne pretpostavke za izbor. Biralo se izmedju dve vere, dva straha, a ne izmedju dve ideje, ili dva poretka stvari.

20. Zamislimo da Staljin nije umro i da je u miru doživeo onu duboku starost u kojoj se neumitno gase i razaraju sve duhovne i duševne moći, i u kojoj telo na svim linijama otkazuje poslušnost.

(Može se raditi, naravno, i o kome drugom vodji, Hitleru recimo, ili nekome tipa Joseph Fouche-a.)

Taj čovek se u društvu nešto mladje žene ili svoje odane domaćice seća epizoda iz svog života i svoje vladavine. Možda sluša svoje govore snimljene na pločama, opise iz knjiga, ili gleda dokumentarne filmove o sebi. Kakav prizor?!

Dnevnik 1970-IV deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

12. Povodom beleške pod 8. (vidi OVDE). Ovo, razume se, nije prvi niti će biti poslednji slučaj da “slobodno” izražavanje mišljenja ima za posledicu obračun sve do ataka na egzistenciju.

Medjutim, kanda se još ranije, pre slučaja sa “Predlogom za razmišljanje” i Književnim novinama, sve jasnije i sve izgradjenije počela, u načinu delovanja komunističke centrale, da ispoljava nova, nazovi samoupravna demokratska praksa, njena osnovna načela su:



prikrivanje diktature posredstvom angažovanja masa za ciljeve koji bi se inače prinudom morali ostvarivati (kao da pritisak na mase takodje nije sila);

zatim, prenošenje represivnih instrumenata sa državnih organa na gradjane, pri čemu nije isključeno da ćemo na vrhuncu ove farse imati državne organe kao “odbranu” od demokratskih inicijativa, umesto da im oni budu izvršioci (zar nadzorno osoblje na Golom otoku nije “smirivalo” obračune medju prognanicima!).

Najzad, postupnost u realizaciji cilja. Najpre se, naime, u štampi (članak iz Politike zalepljen u dnevniku: “Odgovori na poslanička pitanja – Predstoji debata o zloupotrebama u visokoškolskoj nastavi – Dekani Filozofskog i Filološkog fakulteta i rektor Univerziteta različito ocenjuju nedavne razgovore u Srpskom filozofskom društvu”. Prim. Lj. P.) odredjena pojava notira i generalno okarakteriše kao neprijateljska (Barbijerivi članci o skupu u Studentskom domu).

Onda jedna formacija SKJ, recimo Gradski komitet Beograda (članak iz Politike zalepljen u dnevniku: “Zaključci Gradskog komiteta”. Prim. Lj. P.) izvrši specifikaciju političke krivice i u vidu cirkulara ovaj materijal sa “egzekucionom listom imena” odašlje na stvarnu nadležnost partijskih organizacija, od koji se, dabome, “s razlogom očekuje da će rasmotriti postojanje ovakvih pozicija u svojim užim sredinama”.

Iza toga, prirodno, komunističko jezgro traži od svojih užih sredina da se preduzmu sankcije.

Sad više nije reč o političkoj nego o profesionalnoj odgovornosti – Živorad Stojković kao urednik ima da dobije nogu (članak iz Politike zalepljen u dnevniku: “’Prosveta’ – Komunisti se ogradjuju od stavova Svete Lukića i Živorada Stojkovića”. Prim. Lj. P.) ... kao i Mihiz u svoje vreme.

U medjuvremenu se već vodi briga i o daljim koracima.

Pritisak “odozdo” formulisaće M. Popović u zahtev da se u ime očuvanja demokratije predje na krivično gonjenje.

Mehanizam je providan. Ali funkcioniše.

Dnevnik 1970-III deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

8. Niko komunistima ne odriče pravo da se i na planu kulture bore za svoje ideje, odriče im se, medjutim, pravo da tu borbu nazivaju uzorom demokratskog političkog delovanja, jer ako iz takve “borbe” proizilazi onemogućavanje javnog delovanja, atak na golu egzistenciju, javno žigosanje, crni spiskovi na znanje i ravnanje partijskim organizacijama, hajke, pa čak i hapšenja – onda je to cinično ruganje zdravoj pameti koja bi pod pojmovima, pa i pod pojmom demokratije htela bar da podrazumeva ličnu bezbednost.


Nova ideološka ofanziva, kao i uvek do sada, uostalom, pokazuje konstitucionu nesposobnost komunista da misle i da se ponašaju kao demokrati.

9. Ne biraju ciljevi svoja sredstva, već sredstva biraju svoje ciljeve. Misliti da ciljevi ne mogu biti uprljani prljavim sredstvima, koja se koriste za njihovo ostvarivanje, znači stvarima odricati bilo kakve kauzalne odnose.

10. Despoti zaboravljaju da u borbi za vlast “razobličujući” svoje dojučerašnje najbolje saradnike, partnere i suvladare kao izdajnike, verolomnike ili čak neprijateljske plaćenike, navode ljude na slobodu da i na njih gledaju sa više rezerve.

Neki novi Staljin bar za trajanje jedne generacije ne bi svojim radom razorio toliki broj odanih duša. Pretpostavka da su i bogovi LJUDI, u mnogome pomaže da ih lakše podnesemo, ali isto tako da ih se bezbolnije odreknemo.

11. Sama činjenica da se eventualne razlike u mišljenju mogu kretati u granicama preliminarnog prihavatnja socijalizma kao najboljeg, pa dakle i jedinog društvenog poretka – isključuje svako mišljenje, jer mu ništa bitno ne suprostavlja.

To mi liči na slobodu koju imaju zatvorenici, njima se, naime, dopušta da se sasvim slobodno kreću u zatvorskom KRUGU.

Kad mnoge od svojih “slobodoumnih” prijatelja slušam (kad su na nekoj javnoj tribini, razume se, privatno se ponašaju s nešto više samopoštovanja) liče mi oni svojim kanonskim formulacijama:

“Svi smo mi za socijalizam ...” na putnike koji se na daleki put spremaju, a prva stvar koju čine jeste da se ograde kavezom ili obese okove o noge.

Socijalistička zemlja u kojoj se mora socijalistički misliti da bi se uopšte mislilo – nije socijalistička.

Dnevnik 1970-II deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

5. Intervju V. Ivanovića sa M. Tripalom u Politici od 29. 12. 1969. godine:

“Pomenuli ste komuniste kao manjinu u odredjenim situacijama. Pošto je Savez komunista vladajuća partija, kako treba da se ponašaju pripadnici jedne takve partije sa prerogativima koje to nosi, kada se nadju u manjini?”

Član Izvršnog biroa Predsedništva SKJ odgovara:

“To zavisi od pitanja o kojemu je riječ. Ako bi se radilo o nekim sudbonosnim pitanjima ja ne spadam u one koji bi smatrali da je demokratija cilj kome sve treba žrtvovati”. (U to ne sumnjam – prim. B. P.)



“Ako bi došla u pitanje sudbina socijalizma u Jugoslaviji NARAVNO (podvukao B. P.) da bismo upotrebili sva sredstva da se to spriječi. Ali, ima daleko više pitanja koja nisu te vrste. Prema tome treba ostati u okvirima normalne ideje i političke diskusije”.

6. Dnevnik nije ništa manje lažna istorija od drugih. Razlika je jedino u tome što u dnevniku sebe lažemo o sebi, a u istorijama druge lažemo o drugima. Verovatnoća da će jedan dnevnik biti autentična istorija mišljenja ipak je neuporedivo veća, nego da će on uspeti da se približi istoriji osećanja.

Kod profesionalnih pisaca on je uvek na opasnoj ivici literature, dakle i izveštačenosti. Zatim ono što se nekome dogadja uvek je manje od interesa nego kako mu se to dogadja. Ovaj refleks, medjutim, čak i u najslobodnijem dnevniku pod nesvesnim nadzorom autocenzure.

7. Nijednoj autoritarnoj vladavini nije potreban sistem dokazanih istina, nego sistem vrednosti u koje se bez rezerve veruje.

Stoga ni najbeznačajnija pojedinost u takvom sistemu ne sme biti prepuštena pokušajima opovrgavanja niti i jedna titla JAVNO zamenjena drugom, jer to otvara širok put sumnje i na one druge, a od toga do revizije čitavog učenja, pa i njegove diskvalifikacije in extenso samo je jedan korak.

(Stoga crkva u svom i najmanjem propisu i kanonu brani ukupnu ispravnost celog religioznog učenja, isto onako uporno kao što braneći generalno svoje dogme u zaštitu uzima i neku njenu najsporedniju kanoniziranu posledicu.)

Obaranje Staljinovog kulta omogućeno je izmedju ostalog i demistifikaciom Trockog. S Dantonom je i Robespierre zakoračio na giljotinu.

Dnevnik 1970-I deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

1. Nema ništa čudnije od pisca. Dok se sav svet ubi radeći, pisac sedi u nekom zabitom ćošku i uporno i s oduševljenjem koje ništa ne može da opravda, slaže reči, ispisujući čistu hartiju. A to što on piše nikoga ne interesuje. Pisanje romana zaista liči na alhemiju, a pisci na sulude alhemičare u potrazi za veštačkim zlatom.



2. Okupira me tema Joseph Fouche-a. Njegova bestrasna poročnost. Sposobnost za političke transformacije, mada su to one bile možda samo u početku, kada je od čoveka u službi Boga – postao sluga naroda. Te narodne sluge obično se pokažu njegovim najtiranskijim gospodarima.

Prema Fouche-ovom talentu i njegovim inicijativama, policajci tipa Himmler-a, a pogotovu Berije, izgledaju nam kao obične mehaničke lutke. Ako bismo kazali da je to razumljivo, imajući u vidu gorostasne figure njihovih gospodara, Hitler-a i Staljina, ne zaboravimo da je u toku svojih pet političkih života (kao da se radilo o inkarnacijama i neprestanom padu na lestvici vrednosti) Fouche iznad sebe, i protivu sebe, imao jednog Robespierre-a i jednog Napoleon-a.

Pa ipak je umro u postelji. U francuskoj istoriji još je jedan Joseph, samo u nerazvijenijem obliku uticaja i amoralnosti, posedovao slične osobine i bavio se politikom na sličan način. To je Richelieu-ova “Siva eminencija” – Opat Joseph.

3. Plan do 1. aprila 1970. godine:
“Vrlo poštovani gospodine ministre” – za RTB;
“Konopac i tronožac” a možda i “Zabavljajući gospodina Martina” – za Radio Koeln;
dramatizacija “Vremena čuda” (jedne priče) za Crnogorsko narodno pozorište u Titogradu;
konačna redakcija “Hodočašća Arsenija Njegovana” i “Genealogija Njegovan-Turjaških” za Prosvetu;
“Dnevnik konfidenta”, “Poslednji Sokratovi dani”, “Izjava Jakova Njegovana” i redakcija “Pada Ikara Gubelkijana” (pod zajedničkim naslovom “Kolaboracionisti”) za Lausanne-u i Nolit;
nastavak rada na “Graditeljima”;
stare dnevnike pripremiti za prekucavanje;
rad na dramaturgiji za jedan film Hajrudina Krvavca.

4. Kao jedan od onih stotinu cvetova koji su pozvani da slobodno rastu, mislim da sam dovoljno izdžikljao. Sada je već krajnje vreme da mi se otkine kruna.

Kada sam već ovde sasvim se pogrešno misli da je Orwell anticipirao budućnost u svojoj “1984” godini. On je samo izvrstan istoričar. Sve što je predmet njegove metafore, već se zbilo (nemački i ruski totalitarizam) kada je njegova knjiga pisana. U njenoj osnovi leže fakta, a ne imaginacija.

Roboti i sablasti-VI deo

Odlomak iz knjige “Roboti i sablasti” izbor iz neobjavljenih drama Borislava Pekića, izdatih u Novom Sadu, 2006, “Solaris”; iz drame “Čisti i nečisti ili Čudo u Jabnelu” (1975. godine). Izbor Ljiljane Pekić.



Svemu ima vreme, u svakom poslu pod nebom ima vreme. Ima vreme kad se radja, i vreme kad se umire; vreme kad se razgradjuje, i vreme kad se gradi; vreme plaču i vreme smehu; vreme kad se teče i vreme kad se gubi; vreme kad se ćuti i vreme kad se govori; vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi; vreme ratu i vreme miru. Vreme obično i vreme neobično ... vreme čuda.
*****
Bog može sve, pa ako je svemoćan, šta ga preči da bude gluv. Šta više, on i mora biti gluv. Jer su u njemu sadržane sve suprotnosti koje su medju nama razdeljene, pa su jedni jaka uha a drugi gluvi. Da bi uistini bio Bog, mora on biti jednovremeno i okat i ćorav, i gluv i oštrouh, nem i zlatoust, pokretljiv i uzet. A mislim da isto tako mora i postojati i ne postojati, i da su to principi na kojima počiva njegova svemoćna i sveobuhvatna božanska priroda...

Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac, već i žena.
*****
Prava žena nikad ne zna stvarno koga voli, sve dok ne oseti bol zbog njegovog odsustva... ili prisustva...
*****
Zvanično Očišćenje još nije i ozdravljenje, već mu samo, teorijski bar, prethodi, još tačnije služi, kao što svetlost samo služi suncu da nas greje. Za duhovno zdravlje telesna ljuštura nikako nije odlučujuća. Ja lično sumnjam da uopšte ima isceljenja koje je tako apsolutno kao oboljenje, ergo, da ima leka koji, uništavajući zlo, onesposobljava i njegove klice.

Ne valja da onaj koji se čisti ne zna zašto tome pristupa, kao što obrnuto, ponekad valja da osudjeni ne zna šta mu se na teret stavlja, da se ne bi tvrdoglavo branio i tako izazvao još žešći gnev i još težu kaznu. Da bi nas od toga zaštitio Gospod nam obično ne saopštava razloge svoje drakonske osude. Mi možemo samo da mu budemo zahvalni što nam je onemogućio da ga zamrzimo i tako primoramo na pooštrenje kazne.

U svojim egzekucijama, mudri ga vladaoci uzimaju za uzor pa njihovi osudjenici umiru u mukama, doduše, ali radoznali a ne kivni.

Nije potrebno kajati se i čistiti zbog onog što je učinjeno, već da se vidi da je nešto učinjeno. Obred čišćenja je najviši dokaz krivice, jer da čovek nije kriv, i da to sam ne priznaje, zar bi morao da se čisti. Zato se čovek čisti – zbog drugih, a ne zbog sebe!
*****
Kad se preljubnica pokajnički vrati mužu, on će izvesti propisani obrede praštanja u koji spada i devetanje, od tada biće dužan da je ponovo poštuje, ali ne i da je ostavlja samu sa drugim muškarcima... Kad ko oskrnavi svetinju, može se iskupiti, njegova će ga braća ponovo prigrliti, ali ga više neće puštati da čuva svete predmete.
*****
Čisti i Nečisti su dva sveta koji će se sastati samo u smrti.
*****
Živimo na pozornici na kojoj se glumi svet.

Roboti i sablasti-V deo

Odlomak iz knjige “Roboti i sablasti” izbor iz neobjavljenih drama Borislava Pekića, izdatih u Novom Sadu, 2006, “Solaris”; iz drame “X + Y = 0” (1980. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Najveća privatnost se postiže samo u velikim serijama i masovnoj proizvodnji.
*****


Ni najbrižljivije pripreme nisu savršene i greške su i u najidealnijem planu moguće.
*****
Čovek mora znati zašto nešto radi ako želi to dobro da uradi.
*****
Sa pidžamama, papučama, peškirima, dezodoransima i četkicama za zube pokušavamo, uglavnom bezuspešno, da održavamo razliku izmedju sebe i orangutana.

Roboti i sablasti-IV deo

Odlomak iz knjige “Roboti i sablasti” izbor iz neobjavljenih drama Borislava Pekića, izdatih u Novom Sadu, 2006, “Solaris”; iz drame “Remek delo ili sudbina umetnika” (1979. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

KIR KAJSUNIZADE: “(...) Vidjao sam ja te takozvane umetnike, te pesnike ulizičkih oda, ta mazala carskih paunica, te propalice kako se, anonimni i bedni, provicijski zbunjeni i uplašeni, u čoporima dovlače iz najmračnijih budžaka Carstva, misirskih blatišta balkanskih kasaba, arabijskih peščara, anadolskih pustara, s persijskog gorja.

Klatare se spoljnim dvorom ili puze u prašini pred Vratima sreće, s kojih sultan deli milost. Kao sablasti se vuku pred Dulben-oglanima, dohodarima, upraviteljima Carskih radionica i ateljea, čak i sarajskom poslugom. Žude jedino da budu primećeni. Polegli bi i usred govana, ako bi ih ona, otičući, uspehu nosila, ako bi bio najsigurniji način da se zapadne za oko onih što drže kesu i moć.

Prose najpre samilosan pogled, zatim koricu hleba, a kad se okrepe, podhrane, uljude, steknu kakav takav pregled zamršene administracije Saraja, gradskih običaja, podvodačko spletkarske veštine umetničkog sveta, ogledaju se i za nekim radom. Ni najmanje nisu izbirljivi. Zadovoljni su ako mogu da istovaruju dvorske karavane, da peru podove sporednih zgrada, i najprljaviji zanatlijski rad za njih je kraljevski dar.

O kalitehni, slavnoj umetnosti, još ni govora nema. Jedva je to i tehna, bedno rukotvorenje, prema kome je i potkivanje konja velika umetnost. Histeričnim se nadam podaju ako im se dopusti da na pseudopersijskom goblenu kao kod sultana, s paunima, ibisima i pticama Humaj u dženetu, izvezu i najmanji oblačić u gornjem desnom uglu.

Dobiju groznicu ako im prosjak baci pogled na pergament sa njihovim posranim lažima u stihu. Da bi im se prepustilo čišćenje živopisačkih četki, spremni su majstoru i papuče da ljube. Pripravni su da prodadu dušu za dukat. Spavaće i s najgorom protuvom umetničkog staleža, ako se iz njegove ustaje s nekom službom, privilegijom, predanošću, izgledom...

Trčaće za svakom ponudom bez zazora, za svakom prilikom bez mislosti, i prema sebi i prema drugima, s kojima se trči. S kojima se ova ljudožderska trka vodi... Od njihove se “umetnosti” još ništa ne vidi. Oči su im u tim ranim danima umetničke pečalbe velike, vlažne, pokorne, verne. Sve bi da rade. Ništa za njih nije teško ni nedostojno. Ni malo, ni beznačajno. Pogotovu uvredljivo.

Kao rodjeni robovi, nepogrešivim instinktom ugrožene zveri, znaju oni da se buva sa slonom ne inati, da se uvredljivost, osetljivost, ponositost ne isplate ako ih čovek ničim do fantazijama nema podupreti. U medjuvremenu, slažu u sebi mržnju, kao tvrdica blago, da bi je, kad preporeke savladaju, kad postanu neko i nešto, rasipnički po svetu prosuli, ne štedeći nikoga, pa ni mecene i prijatelje, ove još i ponajmanje.

Sve sa zahvalnošcu primaju – čak i nogu u tur – a ništa ne ištu. Ništa za šebe. Sve za Umetnost. Neka Demijurgija živi, oni Demijurzi, mogu da crknu. Nije važno. Umetnost je važna. Umetnost je sve ...

Godine prolaze. Gubiš ih iz vida. Pred vrata sreće stižu njihovi blizanci, talenti velikih, vlažnih, odanih očiju, prazne kese i srca puna toliko da u njemu, osim njih, njihovog nezajažljivog interesa, ništa više ne može da stane ...

One prve ponovo srećes kad su s nekoliko jeftinih udvoričkih stihova, nekoliko floralnih mazarija, nekoliko minijaturnih ornamenata, precrtanih iz vlastitih rdjavih snova posle orgije, stekli ime u prestolnici. Kirie imon, koje li razlike! Ni Protej se, Bog promene, ne bi mogao toliko izmeniti! Ali se ne zavaravaj! To samo TI NJIH vidiš. Oni tebe, Bože sačuvaj.

Tako su ti danima prag nabijali, moleći preporuku za dvor, pomoć, savet, utehu, iako su se kleli da će prvi rad tebi posvetiti, iako ti nisu vratili novac, koji si im pozajmio da unaprede talenat, a od kojeg su se oni samo ugojili! Pogled im kroz tebe prolazi s finom, otmenom rezignacijom, tražeći nebom ugodniji prizor od jednog grčkog ćifte, koji smrdi na medikamente i nekrofilakion, mrtvačnicu.

Glavom odmenjuju Atlasa, samo što pritom nisu nesrećni i kao gospodar Atlantide. Milo im što podupru svet temenom. Opijeni su počastima koje, uostalom, smatraju prirodnim, čak i nepravedno malim prema onome što zaslužuju. I crkvu bi srušili ako bi im se na putu isprečila!

Oči im nisu više velike umetničke! Tekštogodj! Sad su sitne, oprezne, kao otvori zelenaških kesa. A ni suzne više nisu. Suze su kao barut. U njima se više ne vide ni vernost, ni pokornost. Nema apolinijskog zanosa! Iz šupljine iscedjene duše, kao iz groba, bije kroz njih memla i studen raspadanja, koja se u susretu sa moćnijim pretvara u pelivansku vatru, što niti kravi, niti greje, a u susretu s manje moćnim, u smrtonosnu vejavicu, što sve pred sobom nosi.

Osim svojim Genijem, ni sa čim nisu zadovoljni! Svaka im je pohvala nedovoljna! Nijedna naknada odgovarajuća! Nijedna počast pogodjena! Nikada im nije dosta novaca, premda tvrde d aim on duševno, metafizički ništa ne znači, i da ga uzimaju jedino da učine čast i zadovoljstvo onima što ga daju.

Najednom, Umetnost više nije važna. Važni su oni – umetnici! Jer pre njih ništa nije bilo! A i što jeste, bilo je rdjavo. Drski su, nadmeni, arogantni, vulgarni! A iznad svega dosadni! Ni o čemu ne govore do o sebi, nizašta se ne brinu do za sebe, ni na šta ne misle do na sebe! Na druge misle samo da ih mrze i da im jamu kopaju! Čime se, uostalom, mahom i bave! U jednu reč fukara, ološ, antihristos ke fukaras!”

Roboti i sablasti-III deo

Iz knjige “Roboti i sablasti” izbor iz neobjavljenih drama Borislava Pekića, izdatih u Novom Sadu, 2006, “Solaris”; iz drame “Remek delo ili sudbina umetnika” (1979. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Napomena: Za one koji nisu čitali „Zlatno runo“ želela bih da skrenem pažnju da Njegovan govori iskvarenim jezikom, a često ubacuje i neke starinske, grčke ili cincarske reči; pravopis je kao u vreme u kome se radnja dešava.

Gurbet je tužan, odmerava ga tuga.
*****
Ko može reći da ima dovoljno novaca? Kome je novaca ikad bilo dosta? Nema ništa lepše od dobre zarade, osim još bolje. Ma koliko imao, uvek bi ostao još neki nezaradjen dukat.
*****
Postoji jednostavna istina da ličnosti ne postoje, da pojedičnih sudbina nema, da je svaki čovek deo svog etnika, organ zajedničkog tela, koji s njim živi i s njim umre, i koji je dužan o njemu, o telu a ne o sebi da se stara. Srce ne kuca da bi uživalo u muzici koju proizvodi, već da telo krvlju hrani. Srce ne živi, ne postoji – srce služi.
*****
Ništa bolje ne usavršava talenat nego ludačko poverenje u njega.
*****
Umetnik je djubrivo lepote.
*****
Reč ne obavezuje dušu. Samo delo dušu obavezuje.
****
Uspelo delo, a ne talenat, je ono što od čoveka čini velikog umetnika.
*****
Vojsku za rat ne pali vera, raspaljuje pljačka, ali gasi sve - poraz, zima, nezadovoljstvo, svaki misterion, svaki djavo.
*****
Šminke su od zemlje i bilja napravljene, nisu od olimpijske sperme i siloamskog blata. Šminka može ružno lice lepim načiniti, lepo ružnim, kadra ga je menjati i do zverskih izobličenja, ali mrtvo, prazno, iz opticaja povučeno lice, ne može na svetsko tržište vratiti.
*****
Život je privid, utisak, iluzija mu je isključiva svrha. A gde je svrha, tu je i suština. Suština bez koje ne bi vredelo ni sve ostalo što ga definiše, bez koje bi bila besmislena sva njegova disanja, ždranja, micanja, mišljenja, mokrenja, pa i razmnožavanja.
*****
Ko djavola za rep drži, mora mu i prdež podneti.
*****
Moć bilja sam je u procenjat u njima, glavno je u veri bolnika. Pa iako su naše trafke, djavol ih odneo, rdjafe, njegofa vera će im povrnuti lekofitost. Jer sve je u veri.
*****
Paše i veziri su žalošni ljudi. Žifot im po vodi pisanje. A žifot je računj. Sve na svet je računj. Žifot je tečenje i nasledovanje stečenog. Ako tečenja nema, on nema draž; ako se ne nasledjiva, tečenje nema svrju. Mlogi su neizmerifo bogati. Ali koja svrja? Mudriju najdeš u naša mazga. Ždrebe nasledufa bar štala od roditelj. A ofi, nit’ što nasledjuju, nit kome što ostafljaju. Nit’ se u mladost čemu nadaju, nit’ u starost nadu kome ulifaju. Kad premru sve držaf uzima, pa smo čak i mi torbari od njih bogatiji.
*****
Svaki je zarad manji nego što bi bio da se zaista kefalično špekuljisalo. Dok je profit mali torbarski, mozak još može pojmiti što nije veći. Ali kad je već jako velik, ništo do nesposobnost ne može objasniti što nije veći.
*****
Bog je jedinj imućan. Svi smo mi manje više sirotinja. U odnos što se moži imati, niko ništo nema. Izmedj ograničeno bogatstvo i prosjački štap – korak je.
*****
Neka umetnička oblačnost može uobražafa da za remek delo ufek ima vremenj. Da “sutra” u umetnost, trgofina, život postoji! A tog “sutra” – nema. Ima samo “danas”. Ako danas nešto nisi zaradio, izgubio si to zaufek, jer sutra što ćeš zaraditi biće novo, neće ono što si danas propustio. Biće sutranji zarad, umanjen za današnji gubitak.
*****
Čovek je uvek nečemu rob. Uvek se nadje nešto da ga zajaši. Ako nikog ne nosi, nosi sam sebe.
*****
Kao Gazda možes što oćiš, i magare da budiš, svi će te cenu. Ljudi su klanjali i pred Zlatno tele.
*****
Starenje se sve vraća u ružnoću zametka.
*****
Kao i uvek, i u svemu. Nikad se nizašta nema dovoljno vremena, ni za politiku, ni za umetnost, ni za život.
*****
Umetnik nikad ne radi u optimalnim uslovima. Nikad se, uostalom, ništa i ne radi u optimalnim uslovima. Sposobnosti su uvek u ljudima, nikad u uslovima. U uslovima može biti jedino luda sreća.
*****
Praktično uvek se više veruje rdjavim nego dobrim stranama ljudske prirode.
*****
U umetnosti nema podrazumevanja, nema trikova ni “sjajnih planova” – samo delo.
*****
Uvek postoji nešto što za nas i u ime nas računa, odmerava, vaga, meri. Negde se na našim računima ispravke vrše. Negde, daleko od nas, naš se konto svodi.
*****
Sat u Beču, Beogradu, Carigradu, Bagdadu nije isti. Ili da kažemo isti je, pa ipak u Carigradu mnogo duže traje nego u Beču. Otkud mi znamo koliko to kratko vreme vodenom konjicu traje. Tu ljudske mere ne važe. Život vodenog konjica meri se njegovim, a ne ljudskim životom, kao što se vaš vek ne meri životom leproznog bogalja pred džamijom. Tako se trajanje dela jedne umetnosti ne sme meriti trajanjem dela ma koje druge.
*****
Bez dela sloboda je umetniku kao more mornaru bez ladje.
****
Narodi koji su izgubili slobodu, dobili su u zamenu nadmenost. Bog je pravedan.
*****
Star je samo narod s budućnosću, samo s prošlošću je mrtav.
*****
U umetnosti nema Turaka i Romeja! Umetnost zna samo za maštu i gradju. U umetnosti nema pravde i nepravde. Samo umetničke istine, a ona je lepota. Lepota je u delu. Sloboda je u delu. Duša je u delu.
*****
Umetnici imaju savesti i osećanja za pravo i nepravo taman koliko i drugi, ali umesto nje imaju PROFESIONALNI MORAL. Kao što drugi imaju DRŽAVNIČKI u kome i najveći zločin može biti plemenito delo ako je na dobro državi, a i najplemenitija vrlina zločin ako protiv njenih interesa ide.

A profesionalni moral je urodjena potreba da se svaki posao koji se tiče umetnosti, obavi na najbolji mogući način i bez obzira na posledice po bilo koga i bilo šta.
*****
Umetnosti je sve dopušteno. Umetnost je iznad i izvan stvarnosti. Iznad i izvan morala. Iznad i izvan istorije. Iznad i izvan života.
*****
S gradjom treba uspostaviti duševni odnos. Bez tog dodira, spoja, enozisa, ujedinjenja duša, bez tog potpunog ljubavničkog nesebičnog medjusobnog prožimanja s umetničkom materijom – nema dela.
*****
Život je gajtan, koji od rodjenja oko vrata nosimo. Carski za davljenje samo mu je sluga. Život je to što nas oko vrata obavija, steže nas, dah nam oduzima, ubija. Kad nas sasvim zadavi, ljudi misle da smo mrtvi i ukopaju nas u zemlju. A mi u stvari samo menjamo stanje.

Roboti i sablasti-II deo

Iz knjige “Roboti i sablasti” izbor iz neobjavljenih drama Borislava Pekića, izdatih u Novom Sadu, 2006, “Solaris”; drama “Radjanje jednog zapisnika” (1970. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Nema meda i mleka u zemlji revolucije koja se za odbrambeni rat sprema, a ljudi samo od svoje privatne bede prave propagandu.
*****


Znak pitanja je bio dobar, čak i napredan znak, dok je izražavao nepoverenje prema postojećoj buržoaskoj stvarnosti. Ali čim se promenila stvarnost, znak je, dijalektički, postao nazadan. Tačke samo zadržavaju. Zbog parada i proklamacija ostaje znači samo znak usklika.
*****
Dijalektički se eksploatator protivu eksploatacije bori već samim eksploatisanjem. Ukoliko bezdušnije eksploatiše, on izaziva sve veći otpor i objektivno pomaže revoluciju.

A onaj ko revoluciju pomaže je revolucionar. Ako bi se medjutim odrekao eksploatacije, on bi time otupeo oštricu klasne borbe i objektivno postao kontrarevolucionar. Što je neizbežno dijalektički princip.

Roboti i sablasti-I deo

Iz knjige “Roboti i sablasti” izbor iz neobjavljenih drama Borislava Pekića, izdatih u Novom Sadu, 2006, “Solaris”; iz drame “Čaj u pet” (1985. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Engleska je zemlja starih običaja, starih ideja i starih ljudi. O običajima se ne misli jer se podrazumevaju, idejama se ne bavi jer je to beskorisno, o starosti i smrti ne govori jer je neučtivo.

To je, takodje, zemlja čija se porodica – ono što u Evropi nespojive ljude spaja, manje-više, ubedljivim krvnim nitima i zajedničkim mitovim – sastoji mahom od roditelja i dece ispod šesnaest godina.


Puritanski odgoj iziskuje da se na sopstvene noge stane čim dovoljno ojačaju da dete odvedu najunosnijem poslu, od koga se – ako krupne reči odbacimo – život uglavnom i sastoji.

Šesnaestogodišnjaci zasnivaju porodice pre nego što naš mladi čovek shvati uopste da je rodjen i da taj faktor obavezuje i na nešto drugo, a ne samo na zloupotrebljavanje roditeljske ljubavi.

Pre vremena u svet izgnani, kad u njemu, najčešće bez roditeljske potpore sazru, ne osećaju oni prema tim, u medjuvremenu ostarelim roditeljima, nikakve moralne obaveze, koje Evropljani, osobito na Balkanu, primoravaju da našim majkama, posle muke oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.

(Ovakva androidska ravnodušnost osobina je engleske gradjanske klase, kod koje je, usled živih društvenih ambicija smisao za budućnost jača od osećanjanja za prošlost. U aristokraciji i radničkom staležu, u kojima se, po tradiciji, više živi od prošlosti nego od budućnosti, porodica je bliža našoj: , uljudjenoj sredini izmedju sicilijanske mafije i patrijarhalne zadruge.

Samo, po aristokratskim domovima i radničkim predgradjima srešćete, u nekom zaštićenom kutu, ljubazne staramajke i ostarele tetke s pobočne linije. U gradjanskim kućama ćete, na takvim mestima, videti mačke ili pse.)

Sentimentalne veze smatraju se u Engleskoj načelno – varvarskim. One, naravno, postoje – najzad, i Englezi su ljudi – ali ih je necivilizovano demonstrirati, pogotovu, povodom njih, nešto javno preduzimati.

Dva sveta, onaj mladih i proizvodnih, i onaj starih i neproizvodnih, razdvojeni su, stoga, biološkim zidom neprobojnijim od socijalnog koji deli rase ili klase.

Dok mladi, za život zaradjujući, misle da žive, stari žive umirući po državnim i dobrotvornim režervatima staračkih domova ili, ako su ekscentrici, po rentiranim sobama opustošenih gradskih kvartova.

Imućniji na vreme obezbedjuju bolje azile. Usamljenost je u njima ista, ako ne i veća, ali je pozlaćena izvsnim konforom. U svim slučajevima, medjutim, toliko hvaljena potreba za slobodom, nezavisnošću i privatnošću, plaća sada svoju tešku cenu.

Jer, odnos s bivšim porodicama počiva na retkim prazničnim čestitkama i posetama. I kao što se za razvedenog oca, koji pravo na dete koristi jednom nedeljno kaže da je – Sunday Father (Nedeljni otac), mogli bi za decu s roditeljima po staračkim domovima nazvati – Christmas Children (Božićna deca).

Farse – misli-VIII deo

NAPOMENA POSETIOCIMA OVOG BLOGA:
Ja neću biti u mogućnosti da stavljam nove priloge do 15. januara, pa vas molim za strpljenje i razumevanje.

Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Rajnske zadušnice” (1982. godine). Izbor Ljiljane Pekić.



Zarobljeništvo u očiglednoj dimenziji, na koju nas je osudila inteligencija, uvek mi se činilo i nepravednim i privremenim, premda nikad sa sigurnošću nisam umeo reći u čemu se ta nepravda sastoji, a pogotovu kada i kako će joj doći kraj. Ono što je s one strane privida, samo bira svoje usvojenike; ne može se izabrati. Kao što se u nijednog boga ne može verovati, ako vas On neće. Adept je primalac Dara, ne njegov otimač; posvećenik, ne skrvnitelj Tajne.
*****
Ja sam sebe uvek smatrao čovekom koji ni nadgrobni kamen ne diže zato da bi nad mrtvacem plakao, nego da se s njim nasmejem životu do koga smo toliko držali – iskušenje da se igra sa stvarima koje za igru nisu, uvek je neodoljivo.
*****
Budući da ne trpim konačnosti, ne obavezujem se nikada – za uvek.
*****
Naša istorija, a sa njom i mi, njeni podnosioci, još nismo zreli za vodvilj, još smo pod tamnim velom tragedije, još toliko duboko u vlastitoj prošlosti da bi svaki vedar pogled na nju, svako odustajanje od besa, plača, sumnje, prezira ili zanosa, pa bilo da je po sredi 1941, 1690, 1813, 1915 ili 1944, o 1389. i sličnim datumima da ne govorimo, izazivao posledice za koje se ne otima nijedan pisac, ako je čovek, u šta ponekad verujem.
*****
Većina stvari u školi naučenih, u životu su se pokazale prilično jadno.
*****
Život danas nije tako težak, samo ga je ponekad teško sačuvati, da bi, kad umrete, videli kako se to uopšte nije isplatilo.

Farse – misli-VII deo

Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Tezeju, jesi li ubio Minotaura?” (1972. godine). Izbor Ljiljane Pekić.



Istorija je apelacija. Nije tu da sudi, nego da ispravlja naše zablude. Ukoliko već nisu u grobu. Kad na nju dodje red, u grobu će ležati i naše istine i naše zablude.
*****
U ratu nema dobrovoljnosti.
*****
Disciplina je preduslov revolucionarnog rada.
*****
Suvereni narod ne može biti odmetnik. Odmetnik je vlast koja mu suverenost odriče.
*****
Treba pobedu dočekati spreman na njene poraze.
*****
Ekonomičnost je svojstvo vlastodržaca.
*****
Revolucija ne podnosi logiku. Logika je ubija. Ona je neka vrsta svetog ludila.
*****
Revolucionarno ludilo je najviši oblik reda za koji zna istorija. Razumni, oni koji se mire, oni s metrom u srcu, s kantarom u rukama, nemaju tu mesta. Jer revolucionari imaju svoju stvarnost. Oni ne veruju u očiglednosti, odbacuju bednu stvarnost razumnih.

Ako su činjernice protiv njih, znači da su glupe i besmislene, oni će ih prilagoditi ili uništiti. Ako se neka činjenica ne slaže s njihovim mišljenjem, neće promeniti mišljenje nego činjenicu.

Farse – misli-VI deo

Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Obešenjak” (1957. godine). Izbor Ljiljane Pekić.



Danas su svi u pokretu, u gužvi komešaju, izmeštaju, u gužvi koje nije bilo od Velike seobe naroda, svi nekuda jure, za nešto se otimaju, nešto traže, ištu, premeštaju, razmeštaju, za nešto se bore, za nečim žude.
*****
Život je smešno kratak za onoga koji smera nešto da postigne.
*****
Svet je pun ciljeva, kao oko.
*****
Danas su na ceni jedino ljudi koji su postigli uspeh preko noći.
*****
Gde ima mnogo tehnike, duše nema nimalo.
*****
Postoji strah pred životom, a život nije ništa, baš ništa, on izdaleka samo strašno izgleda, inače to je luk i voda.
*****
To nije običan kajiš. To je opasač iz rata, draga uspomena na Veliko Klanje, a uspomene se ne zajme.
*****
Ko voli mir – nek’ ratuje, ko slobodu voli – nek’ u ropstvo najcrnje pohita. To je princip. Dijalektički princip. A ko želi da živi dobro i časno – e, taj nek’ se iz ovih stopa obesi. I to je princip, takodje dijalektički. Naročito ako ima više ambicije.
*****
Na slučajnostima se ne mogu graditi veliki sistemi mišljenja i ponašanja.
*****
Reč je stvorila svet, samo reč može da ga pokrene.
*****
Treba stići toliki svet koji je napredovao. Treba stići, preteći i uteći!

Treba završiti te škole, služiti vojsku, oblagati devojke, menjati službe, ženiti žene, zasnivati porodice, ostavljati majke, razarati porodice, bolovati bolesti, birati stranke, napuštati stranke, dobijati ratove, gubiti ratove, bistriti politiku, mutiti politike, menjati ideje, dizati revolucije, dizati i kontrarevolucije, gušiti revolucije, gušiti i kontrarevolucije, praviti karijere, upropašćivati karijere, zaradjivati novce, ćerdati novce, pridobijati prijatelje, gubiti neprijatelje, pridobijati neprijatelje, gubiti porijatelje ...

školovati porod, udavati kćerke, ženiti sinove, negovati unučiće, sahranjivati roditelje...

slušati velike govore, gledati slavne slike, čitati debele knjige, igrati poučne igre...

pa i obesiti se, najzad ...

Farse – misli-V deo

Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Rdjav dan na Stock Exchange-u” (1974. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Logičke konzekvencije izvesnih varijanata socijalizma nalazimo u Orwellovoj “1984”.

Konzekvencije neumornog i neumoljivog tehnološkog napretka prepoznajemo u naučnoj fantastici od J. Verne do Asimova, Blisha, Heinleina i Brudburya.

Kakav bi nam mogao biti život, ako bi mikrobiologija udružena sa genetičkim inženjeringom ostvarila svoj potajni san, pokazao nam je Aldous Huxley u utopiji “Hrabri novi svet”.

Nedbrojene su perspektive kompjuterizovane budućnosti kojom upravljaju nadprosečno inteligentni i besprekorno funkcionalni androidi.

I kapitalizam ima brojne apokaliptične vizije vlastite budućnosti. “Reklamokratiju” Pola & Cornbluta, koja reklamu uzdiže do vrhovnog principa života, beletrističke vizije majušnih tragova čovečanstva zatrpanih kontinentima otpadaka ili knjige koje opisuju intergalaktičke ratove monstr kompanija u potrazi za novim sirovinama i monopolom nad rudnim blagom Mlečnog puta.

Roba je sve, i sve je roba, uključujući i ljude. Odbacujem upozorenje da su ljudi već i sada naročita vrsta robe, jer se moje veselo predvidjanje (u ovoj drami) zasniva na pretpostavci da ćemo, ako ovako produžimo, prilično skoro izgubiti i tu naročitost, te postati roba kao i svaka druga.

Roba koja se kupuje, prodaje, licitira, razmenjuje u formi kliringa, na Berzi podbacuje ili prevazilazi očekivanja, a iznad svega – donosi profit.

Odbacujem i primedbu da je trgovina belim robljem, (premda je i ono mahom bilo crno) već postojala i da se pokazala ekonomski neproduktivnom.

Ona se terala u mladalačkom dobu kapitalizma kada ovaj još i nije bio svestan svih svojih potencijalnih mogućnosti, i kad nije postojao socijalizam da na njih ukaže.

Ako već danas, ispod ruke, doduše, možete kupiti ubicu, zašto da ga sutra ne nabavljate na jednoj Berzi profesionalaca, na jednom univerzalnom tržištu ljudi svih oblika i profila, gde ćete bar znati šta kupujete i verovati da, ako platite hrvača teške kategorije, nećete, kad ga raspakujete, u njemu otkriti bolešljivog profesora retorike, koji je noću još i nekrofil.

Ili ako kupite pneumatičnu damu, da nećete dobiti pneumatični čekić s oksfordskim naglaskom pri bušenju.
*****
Mozak je nesigurniji od svake bombe.
*****
Zakon Boga Berze: bolje je imati mali procenat od tudjih velikih spekulacija nego veliki od svoje male.
*****
Vele da je zemlja već prenaseljena i da ćemo uskoro svi morati pod vodu, pa ako bi čovek sada našao običnog saobraćajca mogao bi da ga trenira za vodu.
*****
Čovek koji ne zna da fotografiše i vozi kola – danas, taj je zapravo još na nivou majmuna.
*****
Sve su revolucionarne ideje s početka utopističke.
*****
Svet mora da je poludeo kad ludaci više nikome ne trebaju.
*****
Političari polovinu života utroše na pravljenje grešaka, samo zato da bi drugu polovinu posvetili njihovom pravdanju. Posle ih ne zanima ništa drugo nego vlastiti memoari.
*****
Naučnici su apsolutni ludaci. Najpre vas grde što im ne dajete dovoljno novaca da naprave ono što žele, a kad naprave, onda vas grde što to upotrebljavate.

Farse – misli-IV deo

Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Siva boja razuma” (1979. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Na koji način čovek da nadje nekoga koji bi njegov položaj razumeo? Ne njegovo mišljenje nego njegovo pravo da ga ima.
*****
Vladajuće mišljenje u Americi drži, izgleda, da svi crni moraju biti za integraciju s belim – ko, normalan, ne bi hteo da bude privilegovan? – a ako se izuzetak i nadje, taj mora biti s one strane uma.
*****
Crni Muslimani smatraju kako samo potpuno i definitivno odvajanje od bele zajednice njenoj može doneti stvarnu nezavisnost, gradjanska prava i samopostovanje.
*****
Sporna je dijagnoza na osnovu rasističke predrasude da svako mora žudeti za društvom belaca. Zar samo bolest daje pravo crncima na odbijanje bele civilizacije?
*****
Beli mozak automatski jedan akt, nespojiv sa idejom o njegovoj supremaciji, definiše kao – sumanut.
*****

Rašireno je uverenje da su savremeni gradjanski teroristi reaktivirani ludaci.
*****
Nirnberške presude proglasile su eutanaziju duševnih bolesnika zločinom protiv čovečnosti. A Nemci su gasirali i zdrave ljude. Samo zdravi su ubijani po drugoj liniji.
*****
Kada politički faktori determiniraju medicinske kriterijume, kad se, tim putem, dolazi do definicije po kojoj je mentalno zdrava osoba samo ona koja se miri s poretkom stvari, a bolesna svaka koja mu se opire, nije čudno što se javlja antipsihijatrijska škola koja uči ....”da je suština psihijatrije u represiji revolucionarne podsvesti u ime države i da je njena istorija, istorija metoda kojima društvo slama psihološki otpor protiv vladajućih uslova života”.
*****
Naučnici imaju pravo da nam zbunjuju zdravu pamet.
*****
Kada se neko razlikuje, potrebno je da se to njegovo pravo poštuje bar koliko i drugo da se ni od koga i ni od čega ne razlikuje.
*****
Kada bi svi znali koliko je sve sivo, prljavo i bezbojno, bili bi primorani da povodom toga nešto preduzmemo. Morali bi svet čistiti, prati, strugati, četkati, glancati sve dok ispod naslaga vlastitog djubreta ne otkrijemo možda i kakvu pravu boju.

Farse – misli-III deo

Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Kategorički zahtev” (1974. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Poput medjusobno nezamislivo udaljenih i nevidljivih zvezda, ludaci se po svojim sumanutim galaktičkim putanjama kreću, ne znajući jedni za druge, ne dodirujući jedni druge, ne hajući jedni za druge.

Njihovi su svetovi čudesno koherentni, samostalni i samodovoljni. I u normama vlastite, jedinstvene i neponovljive logike, savršeno logični.

U svakom slučaju, logičniji od našeg, gde logika ne služi razumevanju funkcionisanja zajedničke stvarnosti, nego opravdanjima ili drugima naturanjem naše vlastite.

Ludaci ne zahtevaju da budu shvaćeni, ni priznati kao “naročit pogled na svet”. Oni su suvereno iznad priznanja i izvan shvatanja.

Kretanje ludačkog kosmosa odvija se skladno kao i onog – pravog. Životi tu teku ne uz, nego mimo jedan drugog, ne jedan uprkos drugog, već jedan bez drugog.
*****
Shvatanje je uporna uspomena antropocentrične inteligencije, koje nas kažnjava besmislenim zadatkom – kvadraturom kruga vrste – jer smo izgubili sposobnost da stvari bez posrednika osećamo, da sve neposredno znamo.

Programirana da shvata, inteligencija nastavlja da se oko tog programa trudi, premda je on već davno izgubio svrhu.

Shvatanje ima smisla samo ako nekud vodi, ako izvan sebe i neki cilj ostvaruje.

Ali, pošto ni o kakvom cilju ništa ne znamo – čemu da shvatamo, šta, zapravo, da shvatamo?

Ali se igrati shvatanja možemo.

Ali budući, da je shvatanje, ne samo nemoguće, već i nepotrebno, od shvatanja nema ni štete.
*****
Ni Bog nije sve prvog dana napravio. Trebalo mu šest dana samo da se seti.
*****
Čovek radi da bi bolje živeo. A dobar život je odmor. Ali da bi što bolje živeo, mora sve više da radi. I tako ispada da se ništa ne razume.
*****
Mašta samo pravi zbrku i gužvu.
*****
Kategorija stida nije jednaka kraj mermernog kamina i kamenog ognjišta. Ljudi u bedi i gaće skidaju za svoja prava.

Farse – misli-II. deo

Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Kako zabavljati gospodina Martina” (1970. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Medje izmedju istine i neistine, empirije i maste, jave i sna, zbilje i razonode, a ko zna, možda i izmedju sudbine i slučaja, nisu povučene ni jasno, ni za uvek.

Većina naših padova, ponekad i naša veličina, potiče od neuvidjanja granica koje “stvarno” deli od “nestvarnog”, a “moguće” razdvaja od “nemogućeg”. Snevači velikih snova, Izazivači bogova, Tvorci netvorivog, Skakači preko ivica, Graditelji carstva, Skrvnitelji tajni, Letači bez krila, slepi su za te granice, čak iako ih drugi opažaju. Njihove granice, kad ih imaju, u njima su.
*****
Stvarnost ni najmanje ne liči železničkom saobraćaju, u kome iz života u život možete presedati kao da menjate vozove
*****
Kristalno je jasno zašto revolucije uspevaju gde god se podignu. Buržuji su prosto sagnjili na drvetu istorije i valja ih samo stresti.
*****
Ne marim za konvertite. Ta bagra zagadi svaku ideju kojoj se privoli, privrženost da dokaže stalno bi da se u budućnost žuri, a kad na opasnim okukama istorije zaškripe, zaljuljaju se i pokolebaju točkovi revolucije, prvi iz voza iskaču.
*****
Nisu li umetnici oduvek simpatisali sa promenom, nisu li je uvek nagoveštavali, pripremali, podupirali? Sve dok do nje ne bi došlo, a onda bi joj sve što valja okrenulo ledja.
*****
Umetnička slika ne postoji dok je neko ne ugleda.
*****
Šta je to biografija? Biografija je ono što čovek oseća.
*****
Ako umetnik mora strojeve da slika da bi revolucija pobedila, pod uslovom, naravno, da je odobrava, to je još i razumljivo, ali ako te proklete strojeve mora da slika i posle pobede, čitavog života da ih preslikava, a da ne sme dočarati neki izlazak sunca, pa i ako mu se to dozvoli, sunce uvek da bude crveno, mada je uistini zeleno, onda će se morati jednom pobuniti. Moraće se zauzeti za svoju slobodu.

A onda mu se kaže: “Kakvu vi to slobodu hoćete u razorenoj, demoliranoj, razjedinjenoj, gladnoj, goloj i bosoj zemlji?”

A kasnije kad se zemlja podigne, ujedini nahrani?

“Pa tek kada moćni postanemo, svet će nam o glavi raditi: bićemo opkoljeni intervencionistima, naseljeni špijunima i saboterima, kljukani neprijateljskom propagandom. Kakva sloboda u ždrelu tigra?!”

Ali kasnije kad se zemlja opet sa svetom izmiri?

“Onda će, uvidjajući da spolja pomoći nema, klasni neprijatelj dići glavu. Moraćemo se boriti protiv izdajničkog činovništva, ravnodušnog seljaštva, kolebljive inteligencije, nesavesnog proletarijata, a o buržujima i da ne govorimo. Pa kakva je to sloboda moguća sa tigrom u trbuhu?!”

Nikakva – tada, razume se, ali kasnije kad se zemlja... Pa mi tako možemo do sudnjeg dana da se natežemo!

Farse – misli-1. deo

Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “U Edenu, na istoku” (1970. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Slepac dovodi u nepriliku ljude koji vide.
*****
Naša razumevanja potiču od naših saznanja, a naša osećanja od naših razumevanja, premda, istini za volju, neka od naših najdubljih osećanja sve duguju našim najdubljim nerazumevanjima.
*****
Mene muči što znam KAKO, a ne znam – ZAŠTO?
*****
Ne očekuj da ti automobilist, koji te je pregazio, priži upotrebljiv savet u pogledu budućnosti.
*****
Svakojako su tabelarni pregledi korisni, bez tabelarnih pregleda se ne može, bez analogija logika ne funkcionira, pa ipak, sve je to tamo nekako mrtvo, sablasno. A pre svega iz druge ruke.
*****
Ništa nije ono što se predstavlja, i nema toga koji je takav kakav nam se pričinjava.
*****
Ljudi se menjaju, intelektualci pogotovu, nijednoj boljoj ideji odoleti ne mogu.
*****
Neprijatelji se ne množe kao normalni ljudi. Oni se množe kao spore partenogenezom.
*****
Neka Svevišnji pomogne i onome koga progone, i onome koji goni.