Dnevnik 1970-I deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

1. Nema ništa čudnije od pisca. Dok se sav svet ubi radeći, pisac sedi u nekom zabitom ćošku i uporno i s oduševljenjem koje ništa ne može da opravda, slaže reči, ispisujući čistu hartiju. A to što on piše nikoga ne interesuje. Pisanje romana zaista liči na alhemiju, a pisci na sulude alhemičare u potrazi za veštačkim zlatom.



2. Okupira me tema Joseph Fouche-a. Njegova bestrasna poročnost. Sposobnost za političke transformacije, mada su to one bile možda samo u početku, kada je od čoveka u službi Boga – postao sluga naroda. Te narodne sluge obično se pokažu njegovim najtiranskijim gospodarima.

Prema Fouche-ovom talentu i njegovim inicijativama, policajci tipa Himmler-a, a pogotovu Berije, izgledaju nam kao obične mehaničke lutke. Ako bismo kazali da je to razumljivo, imajući u vidu gorostasne figure njihovih gospodara, Hitler-a i Staljina, ne zaboravimo da je u toku svojih pet političkih života (kao da se radilo o inkarnacijama i neprestanom padu na lestvici vrednosti) Fouche iznad sebe, i protivu sebe, imao jednog Robespierre-a i jednog Napoleon-a.

Pa ipak je umro u postelji. U francuskoj istoriji još je jedan Joseph, samo u nerazvijenijem obliku uticaja i amoralnosti, posedovao slične osobine i bavio se politikom na sličan način. To je Richelieu-ova “Siva eminencija” – Opat Joseph.

3. Plan do 1. aprila 1970. godine:
“Vrlo poštovani gospodine ministre” – za RTB;
“Konopac i tronožac” a možda i “Zabavljajući gospodina Martina” – za Radio Koeln;
dramatizacija “Vremena čuda” (jedne priče) za Crnogorsko narodno pozorište u Titogradu;
konačna redakcija “Hodočašća Arsenija Njegovana” i “Genealogija Njegovan-Turjaških” za Prosvetu;
“Dnevnik konfidenta”, “Poslednji Sokratovi dani”, “Izjava Jakova Njegovana” i redakcija “Pada Ikara Gubelkijana” (pod zajedničkim naslovom “Kolaboracionisti”) za Lausanne-u i Nolit;
nastavak rada na “Graditeljima”;
stare dnevnike pripremiti za prekucavanje;
rad na dramaturgiji za jedan film Hajrudina Krvavca.

4. Kao jedan od onih stotinu cvetova koji su pozvani da slobodno rastu, mislim da sam dovoljno izdžikljao. Sada je već krajnje vreme da mi se otkine kruna.

Kada sam već ovde sasvim se pogrešno misli da je Orwell anticipirao budućnost u svojoj “1984” godini. On je samo izvrstan istoričar. Sve što je predmet njegove metafore, već se zbilo (nemački i ruski totalitarizam) kada je njegova knjiga pisana. U njenoj osnovi leže fakta, a ne imaginacija.