(?) januar 1970. godine.
35. Šest pisaca traže – lice (farsa za radio).
36. Film o vajaru Džamonji; letovanje metalnih nakivaka na spomeniku; izdvojiti monografije o Kršiniću i Meštroviću iz prospekata sa Sajma 1969; “Spomenici revolucije” – izdanje Svjetlost, Sarajevo.
37. Rad pa i naš lični život imaju izvesnog smisla samo pod pretpostavkom da je budućnost ljudske vrste osigurana. Pod obrnutom pretpostavkom, pod pretnjom sutrašnjeg neizbežnog Smaka, sve bi unapred izgubilo smisao, sve se srušilo kao kula od karata.
38. Biće individue ne moze se dijalogom, ni bihevioristički interpretirati. Dijalog se, naprotiv, toga bića najmanje dotiče, jer u otudjenom svetu dijalog ne služi SAOPŠTAVANJU, već SAKRIVANJU SEBE.
39. Književnost je svojevrsna politika. Razlika je medjutim u tome što pogreške rdjave literature plaća ograničen broj čitalaca, koji uz to nisu primorani da prihvate smisao i poruku dela, a posledice rdjave politike plaćaju svi gradjani bez mogućnosti da je izbegnu.
Kad političar lamentira nad pogubnim uticajem jedne knjige ili jedne književnosti, to mi liči na onu priču: “Drž’te lopova!”
40. Ovaj naš sneg liči na uprljanu nevinost, on je siv kao prašina, a mestimično oko ovalnih otisaka podseća na bale. Njegovi su refleksi plavi pod njegovim odsjajem sve pati od srca.
Ponekad mi se čini da se i ne radi o nekom pravom snegu već o industrijskoj soli. Ili o belkastom, nikako belom, djubretu kojeg smo izbacili kroz prozor. Jesen ima neku vodenu, mutnu boju, leto je usijano, čak i sa svim bojama pometeno proleće ima neki karakter. Zima ovde, medjutim, izgleda kao hronična bolest.
41. Mesto da tražimo zajedničke SADRŽATELJE, mi trošimo vreme u traganju za beznačajnim zajedničkim IMENITELJIMA.
42. Oni s pravom žele diferencijaciju, s pravom zahtevaju od članova SVOJE partije da deluju u ime nadredjenih (ili kako to oni u savremenom žargonu kažu – dogovorenih) principa.
To je sasvim unutrašnja stvar SKJ. I stvar savesti njenih pripadnika. Neka se koliko god im volja medjusobno diferenciraju. Što se mene tiče, od mene se diferencirati nipošto ne mogu, jer sam se ja OD NJIH diferencirao još 1944. godine. A 1948. i javno. (Pekić je 1948. bio uhapšen kao član tada ilegalne organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije i osudjen na 15 godina robije. Više o tome u njegovoj knjizi “Godine koje su pojeli skakavci” tom I-III. Prim. Lj. P.)
No comments:
Post a Comment