(?) januar 1970. godine.
29. Da čovek uopšte bio političar (ne onaj koji i politički misli, nego onaj koji politički deluje) povrh svega mora imati djavolski razvijenu samosvest. On jednostavno mora biti dovoljno uobražen i tašt da poveruje u sopstvene sposobnosti rukovodjenja.
On mora smatrati da zna, ume i može više od drugih ljudi, jer inače ne bi ni poželeo da u vladanju sudeluje. On, dakle, mora da poseduje i to neizostavno i u principu jednu od najodvratnijih osobina koje odvajaju čoveka od životinje – SUJETU.
Greh oholosti mora biti njegov prvi greh, a nije poslednji kao što se rado misli. Taština nije posledica već uzrok vladanja. (Uostalom, državnići služe istoriji samo dok se u nju “ne uvale” – onda istorija služi njima.)
30. Savršeno je irelevantno kakvog su porekla (eksploatatorskog ili radnog) i razlike u prihodima i imovini kada su im posledice (socijalni efekti) neizbežno i neotklonjivo KLASNE.
31. Forma je konvencija koja se menja, suština je ono što bi moralo da je iz sebe proizvodi onako prirodno kao što vodena para obrazuje oblak. (Ono što pri tome čini njegovu formu ne zavisi samo od suštine, od, recimo, gustine vodene pare, nego i od vazdušnih struja, spoljašnjih elemenata koji sadejstvuju u njegovom oblikovanju.)
Konvencije su, dakle, ti spoljni faktori koji ravnopravno sa unutrašnjim (prirodnom formom kojoj teži svaka suština) oblikuju i umetnička dela. A činove? Moralne činove? Sadržina jednog moralnog čina je u njegovim posledicama. Forma u načinu na koji se on izvršava, u osećanju koje ga prati.
Da li je BOLJI onaj koji siromašnome “poda”, mada ga prezire, pa to čini često samo zarad okoline, ugleda ili taštine, ili onaj koji za svoje neodazivanje poseduje puno socijalno i moralno opravdanje?
Problem je ovde u sadržini. Ako bi se akt milosrdja merio prema kriterijumima iskrenosti, prema vrednosti motiva, nesumnjivo bi onaj koji je nije udelio, paradoksalno, zar ne? bio milosrdniji od onoga, koji je dao svoj prilog.
Ako bi se, medjutim, kao merilo milosrdnosti uzela stvarna pomoć onome koji je ište, neiskreni darodavac bi uvek bio milosrdniji od savršeno poštenog i iskrenog ali nemilosrdnog – nedarodavca.
Ovde je dakle suština u onome što se vidi, što deluje, U DELU (dakle u formi) a forma kao način, kao oblik je, neočekivano, u onome u čemu smo uvek pogrešno tražili suštinu. Moral je, dakle, kategorija ponašanja, a ne mišljenja i osećanja. Njegovi su kriterijumi u posledicama PO DRUGE A NE PO SEBE. U krajnjoj liniji mogao bi se zamisliti ekstremno neiskren čovek čiji bi život bio uzor moralnosti.
No comments:
Post a Comment