Farse – misli-II. deo

Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Kako zabavljati gospodina Martina” (1970. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

Medje izmedju istine i neistine, empirije i maste, jave i sna, zbilje i razonode, a ko zna, možda i izmedju sudbine i slučaja, nisu povučene ni jasno, ni za uvek.

Većina naših padova, ponekad i naša veličina, potiče od neuvidjanja granica koje “stvarno” deli od “nestvarnog”, a “moguće” razdvaja od “nemogućeg”. Snevači velikih snova, Izazivači bogova, Tvorci netvorivog, Skakači preko ivica, Graditelji carstva, Skrvnitelji tajni, Letači bez krila, slepi su za te granice, čak iako ih drugi opažaju. Njihove granice, kad ih imaju, u njima su.
*****
Stvarnost ni najmanje ne liči železničkom saobraćaju, u kome iz života u život možete presedati kao da menjate vozove
*****
Kristalno je jasno zašto revolucije uspevaju gde god se podignu. Buržuji su prosto sagnjili na drvetu istorije i valja ih samo stresti.
*****
Ne marim za konvertite. Ta bagra zagadi svaku ideju kojoj se privoli, privrženost da dokaže stalno bi da se u budućnost žuri, a kad na opasnim okukama istorije zaškripe, zaljuljaju se i pokolebaju točkovi revolucije, prvi iz voza iskaču.
*****
Nisu li umetnici oduvek simpatisali sa promenom, nisu li je uvek nagoveštavali, pripremali, podupirali? Sve dok do nje ne bi došlo, a onda bi joj sve što valja okrenulo ledja.
*****
Umetnička slika ne postoji dok je neko ne ugleda.
*****
Šta je to biografija? Biografija je ono što čovek oseća.
*****
Ako umetnik mora strojeve da slika da bi revolucija pobedila, pod uslovom, naravno, da je odobrava, to je još i razumljivo, ali ako te proklete strojeve mora da slika i posle pobede, čitavog života da ih preslikava, a da ne sme dočarati neki izlazak sunca, pa i ako mu se to dozvoli, sunce uvek da bude crveno, mada je uistini zeleno, onda će se morati jednom pobuniti. Moraće se zauzeti za svoju slobodu.

A onda mu se kaže: “Kakvu vi to slobodu hoćete u razorenoj, demoliranoj, razjedinjenoj, gladnoj, goloj i bosoj zemlji?”

A kasnije kad se zemlja podigne, ujedini nahrani?

“Pa tek kada moćni postanemo, svet će nam o glavi raditi: bićemo opkoljeni intervencionistima, naseljeni špijunima i saboterima, kljukani neprijateljskom propagandom. Kakva sloboda u ždrelu tigra?!”

Ali kasnije kad se zemlja opet sa svetom izmiri?

“Onda će, uvidjajući da spolja pomoći nema, klasni neprijatelj dići glavu. Moraćemo se boriti protiv izdajničkog činovništva, ravnodušnog seljaštva, kolebljive inteligencije, nesavesnog proletarijata, a o buržujima i da ne govorimo. Pa kakva je to sloboda moguća sa tigrom u trbuhu?!”

Nikakva – tada, razume se, ali kasnije kad se zemlja... Pa mi tako možemo do sudnjeg dana da se natežemo!