Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Kategorički zahtev” (1974. godine). Izbor Ljiljane Pekić.
Poput medjusobno nezamislivo udaljenih i nevidljivih zvezda, ludaci se po svojim sumanutim galaktičkim putanjama kreću, ne znajući jedni za druge, ne dodirujući jedni druge, ne hajući jedni za druge.
Njihovi su svetovi čudesno koherentni, samostalni i samodovoljni. I u normama vlastite, jedinstvene i neponovljive logike, savršeno logični.
U svakom slučaju, logičniji od našeg, gde logika ne služi razumevanju funkcionisanja zajedničke stvarnosti, nego opravdanjima ili drugima naturanjem naše vlastite.
Ludaci ne zahtevaju da budu shvaćeni, ni priznati kao “naročit pogled na svet”. Oni su suvereno iznad priznanja i izvan shvatanja.
Kretanje ludačkog kosmosa odvija se skladno kao i onog – pravog. Životi tu teku ne uz, nego mimo jedan drugog, ne jedan uprkos drugog, već jedan bez drugog.
*****
Shvatanje je uporna uspomena antropocentrične inteligencije, koje nas kažnjava besmislenim zadatkom – kvadraturom kruga vrste – jer smo izgubili sposobnost da stvari bez posrednika osećamo, da sve neposredno znamo.
Programirana da shvata, inteligencija nastavlja da se oko tog programa trudi, premda je on već davno izgubio svrhu.
Shvatanje ima smisla samo ako nekud vodi, ako izvan sebe i neki cilj ostvaruje.
Ali, pošto ni o kakvom cilju ništa ne znamo – čemu da shvatamo, šta, zapravo, da shvatamo?
Ali se igrati shvatanja možemo.
Ali budući, da je shvatanje, ne samo nemoguće, već i nepotrebno, od shvatanja nema ni štete.
*****
Ni Bog nije sve prvog dana napravio. Trebalo mu šest dana samo da se seti.
*****
Čovek radi da bi bolje živeo. A dobar život je odmor. Ali da bi što bolje živeo, mora sve više da radi. I tako ispada da se ništa ne razume.
*****
Mašta samo pravi zbrku i gužvu.
*****
Kategorija stida nije jednaka kraj mermernog kamina i kamenog ognjišta. Ljudi u bedi i gaće skidaju za svoja prava.
No comments:
Post a Comment