Ja neću biti u mogućnosti da stavljam nove priloge do 15. januara, pa vas molim za strpljenje i razumevanje.
Iz knjige “U Edenu, na istoku” 11. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Rajnske zadušnice” (1982. godine). Izbor Ljiljane Pekić.
Zarobljeništvo u očiglednoj dimenziji, na koju nas je osudila inteligencija, uvek mi se činilo i nepravednim i privremenim, premda nikad sa sigurnošću nisam umeo reći u čemu se ta nepravda sastoji, a pogotovu kada i kako će joj doći kraj. Ono što je s one strane privida, samo bira svoje usvojenike; ne može se izabrati. Kao što se u nijednog boga ne može verovati, ako vas On neće. Adept je primalac Dara, ne njegov otimač; posvećenik, ne skrvnitelj Tajne.
*****
Ja sam sebe uvek smatrao čovekom koji ni nadgrobni kamen ne diže zato da bi nad mrtvacem plakao, nego da se s njim nasmejem životu do koga smo toliko držali – iskušenje da se igra sa stvarima koje za igru nisu, uvek je neodoljivo.
*****
Budući da ne trpim konačnosti, ne obavezujem se nikada – za uvek.
*****
Naša istorija, a sa njom i mi, njeni podnosioci, još nismo zreli za vodvilj, još smo pod tamnim velom tragedije, još toliko duboko u vlastitoj prošlosti da bi svaki vedar pogled na nju, svako odustajanje od besa, plača, sumnje, prezira ili zanosa, pa bilo da je po sredi 1941, 1690, 1813, 1915 ili 1944, o 1389. i sličnim datumima da ne govorimo, izazivao posledice za koje se ne otima nijedan pisac, ako je čovek, u šta ponekad verujem.
*****
Većina stvari u školi naučenih, u životu su se pokazale prilično jadno.
*****
Život danas nije tako težak, samo ga je ponekad teško sačuvati, da bi, kad umrete, videli kako se to uopšte nije isplatilo.
No comments:
Post a Comment