Engleska je zemlja starih običaja, starih ideja i starih ljudi. O običajima se ne misli jer se podrazumevaju, idejama se ne bavi jer je to beskorisno, o starosti i smrti ne govori jer je neučtivo.
To je, takodje, zemlja čija se porodica – ono što u Evropi nespojive ljude spaja, manje-više, ubedljivim krvnim nitima i zajedničkim mitovim – sastoji mahom od roditelja i dece ispod šesnaest godina.
Puritanski odgoj iziskuje da se na sopstvene noge stane čim dovoljno ojačaju da dete odvedu najunosnijem poslu, od koga se – ako krupne reči odbacimo – život uglavnom i sastoji.
Šesnaestogodišnjaci zasnivaju porodice pre nego što naš mladi čovek shvati uopste da je rodjen i da taj faktor obavezuje i na nešto drugo, a ne samo na zloupotrebljavanje roditeljske ljubavi.
Pre vremena u svet izgnani, kad u njemu, najčešće bez roditeljske potpore sazru, ne osećaju oni prema tim, u medjuvremenu ostarelim roditeljima, nikakve moralne obaveze, koje Evropljani, osobito na Balkanu, primoravaju da našim majkama, posle muke oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.
(Ovakva androidska ravnodušnost osobina je engleske gradjanske klase, kod koje je, usled živih društvenih ambicija smisao za budućnost jača od osećanjanja za prošlost. U aristokraciji i radničkom staležu, u kojima se, po tradiciji, više živi od prošlosti nego od budućnosti, porodica je bliža našoj: , uljudjenoj sredini izmedju sicilijanske mafije i patrijarhalne zadruge.
Samo, po aristokratskim domovima i radničkim predgradjima srešćete, u nekom zaštićenom kutu, ljubazne staramajke i ostarele tetke s pobočne linije. U gradjanskim kućama ćete, na takvim mestima, videti mačke ili pse.)
Sentimentalne veze smatraju se u Engleskoj načelno – varvarskim. One, naravno, postoje – najzad, i Englezi su ljudi – ali ih je necivilizovano demonstrirati, pogotovu, povodom njih, nešto javno preduzimati.
Dva sveta, onaj mladih i proizvodnih, i onaj starih i neproizvodnih, razdvojeni su, stoga, biološkim zidom neprobojnijim od socijalnog koji deli rase ili klase.
Dok mladi, za život zaradjujući, misle da žive, stari žive umirući po državnim i dobrotvornim režervatima staračkih domova ili, ako su ekscentrici, po rentiranim sobama opustošenih gradskih kvartova.
Imućniji na vreme obezbedjuju bolje azile. Usamljenost je u njima ista, ako ne i veća, ali je pozlaćena izvsnim konforom. U svim slučajevima, medjutim, toliko hvaljena potreba za slobodom, nezavisnošću i privatnošću, plaća sada svoju tešku cenu.
Jer, odnos s bivšim porodicama počiva na retkim prazničnim čestitkama i posetama. I kao što se za razvedenog oca, koji pravo na dete koristi jednom nedeljno kaže da je – Sunday Father (Nedeljni otac), mogli bi za decu s roditeljima po staračkim domovima nazvati – Christmas Children (Božićna deca).
No comments:
Post a Comment