KIR KAJSUNIZADE: “(...) Vidjao sam ja te takozvane umetnike, te pesnike ulizičkih oda, ta mazala carskih paunica, te propalice kako se, anonimni i bedni, provicijski zbunjeni i uplašeni, u čoporima dovlače iz najmračnijih budžaka Carstva, misirskih blatišta balkanskih kasaba, arabijskih peščara, anadolskih pustara, s persijskog gorja.
Klatare se spoljnim dvorom ili puze u prašini pred Vratima sreće, s kojih sultan deli milost. Kao sablasti se vuku pred Dulben-oglanima, dohodarima, upraviteljima Carskih radionica i ateljea, čak i sarajskom poslugom. Žude jedino da budu primećeni. Polegli bi i usred govana, ako bi ih ona, otičući, uspehu nosila, ako bi bio najsigurniji način da se zapadne za oko onih što drže kesu i moć.
Prose najpre samilosan pogled, zatim koricu hleba, a kad se okrepe, podhrane, uljude, steknu kakav takav pregled zamršene administracije Saraja, gradskih običaja, podvodačko spletkarske veštine umetničkog sveta, ogledaju se i za nekim radom. Ni najmanje nisu izbirljivi. Zadovoljni su ako mogu da istovaruju dvorske karavane, da peru podove sporednih zgrada, i najprljaviji zanatlijski rad za njih je kraljevski dar.
O kalitehni, slavnoj umetnosti, još ni govora nema. Jedva je to i tehna, bedno rukotvorenje, prema kome je i potkivanje konja velika umetnost. Histeričnim se nadam podaju ako im se dopusti da na pseudopersijskom goblenu kao kod sultana, s paunima, ibisima i pticama Humaj u dženetu, izvezu i najmanji oblačić u gornjem desnom uglu.Dobiju groznicu ako im prosjak baci pogled na pergament sa njihovim posranim lažima u stihu. Da bi im se prepustilo čišćenje živopisačkih četki, spremni su majstoru i papuče da ljube. Pripravni su da prodadu dušu za dukat. Spavaće i s najgorom protuvom umetničkog staleža, ako se iz njegove ustaje s nekom službom, privilegijom, predanošću, izgledom...
Trčaće za svakom ponudom bez zazora, za svakom prilikom bez mislosti, i prema sebi i prema drugima, s kojima se trči. S kojima se ova ljudožderska trka vodi... Od njihove se “umetnosti” još ništa ne vidi. Oči su im u tim ranim danima umetničke pečalbe velike, vlažne, pokorne, verne. Sve bi da rade. Ništa za njih nije teško ni nedostojno. Ni malo, ni beznačajno. Pogotovu uvredljivo.
Kao rodjeni robovi, nepogrešivim instinktom ugrožene zveri, znaju oni da se buva sa slonom ne inati, da se uvredljivost, osetljivost, ponositost ne isplate ako ih čovek ničim do fantazijama nema podupreti. U medjuvremenu, slažu u sebi mržnju, kao tvrdica blago, da bi je, kad preporeke savladaju, kad postanu neko i nešto, rasipnički po svetu prosuli, ne štedeći nikoga, pa ni mecene i prijatelje, ove još i ponajmanje.
Sve sa zahvalnošcu primaju – čak i nogu u tur – a ništa ne ištu. Ništa za šebe. Sve za Umetnost. Neka Demijurgija živi, oni Demijurzi, mogu da crknu. Nije važno. Umetnost je važna. Umetnost je sve ...
Godine prolaze. Gubiš ih iz vida. Pred vrata sreće stižu njihovi blizanci, talenti velikih, vlažnih, odanih očiju, prazne kese i srca puna toliko da u njemu, osim njih, njihovog nezajažljivog interesa, ništa više ne može da stane ...
One prve ponovo srećes kad su s nekoliko jeftinih udvoričkih stihova, nekoliko floralnih mazarija, nekoliko minijaturnih ornamenata, precrtanih iz vlastitih rdjavih snova posle orgije, stekli ime u prestolnici. Kirie imon, koje li razlike! Ni Protej se, Bog promene, ne bi mogao toliko izmeniti! Ali se ne zavaravaj! To samo TI NJIH vidiš. Oni tebe, Bože sačuvaj.
Tako su ti danima prag nabijali, moleći preporuku za dvor, pomoć, savet, utehu, iako su se kleli da će prvi rad tebi posvetiti, iako ti nisu vratili novac, koji si im pozajmio da unaprede talenat, a od kojeg su se oni samo ugojili! Pogled im kroz tebe prolazi s finom, otmenom rezignacijom, tražeći nebom ugodniji prizor od jednog grčkog ćifte, koji smrdi na medikamente i nekrofilakion, mrtvačnicu.
Glavom odmenjuju Atlasa, samo što pritom nisu nesrećni i kao gospodar Atlantide. Milo im što podupru svet temenom. Opijeni su počastima koje, uostalom, smatraju prirodnim, čak i nepravedno malim prema onome što zaslužuju. I crkvu bi srušili ako bi im se na putu isprečila!
Oči im nisu više velike umetničke! Tekštogodj! Sad su sitne, oprezne, kao otvori zelenaških kesa. A ni suzne više nisu. Suze su kao barut. U njima se više ne vide ni vernost, ni pokornost. Nema apolinijskog zanosa! Iz šupljine iscedjene duše, kao iz groba, bije kroz njih memla i studen raspadanja, koja se u susretu sa moćnijim pretvara u pelivansku vatru, što niti kravi, niti greje, a u susretu s manje moćnim, u smrtonosnu vejavicu, što sve pred sobom nosi.
Osim svojim Genijem, ni sa čim nisu zadovoljni! Svaka im je pohvala nedovoljna! Nijedna naknada odgovarajuća! Nijedna počast pogodjena! Nikada im nije dosta novaca, premda tvrde d aim on duševno, metafizički ništa ne znači, i da ga uzimaju jedino da učine čast i zadovoljstvo onima što ga daju.
Najednom, Umetnost više nije važna. Važni su oni – umetnici! Jer pre njih ništa nije bilo! A i što jeste, bilo je rdjavo. Drski su, nadmeni, arogantni, vulgarni! A iznad svega dosadni! Ni o čemu ne govore do o sebi, nizašta se ne brinu do za sebe, ni na šta ne misle do na sebe! Na druge misle samo da ih mrze i da im jamu kopaju! Čime se, uostalom, mahom i bave! U jednu reč fukara, ološ, antihristos ke fukaras!”
No comments:
Post a Comment