Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“I djavo se ponekad oklizne...” – (III nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
I u “Runu VI” za takvu revoluciju pledirate? Ili ste u principu protiv svake revolucije?
Kakvu revoluciju? Bože me sačuvaj! Mislio sam, u stvari, na duhovnu reformu, koja doduše, ima revolucionarnu sadržinu, ali ne i revolucionaran oblik. Ali, ni za nju ne plediram. Ni za šta ja ne plediram. Ja sam arheolog, nisam prorok.
U “Runu VII” prosto opisujem mitski moment u kojem se čovečanstvo, kodirano u još poluzverskom Noemisu (Simeonu), odvojilo od duhovnog Arga i uputilo Trakijom (u metafori poistovećenom fizički sa Hadom, misaono sa Istorijom) svojoj naopakoj civilizaciji ostavljajući taj Argo naših propuštenih mogućnosti da, sa stvarnim Polubogovima i Herojima, otplovi po pravo Zlatno runo, dok mi još i dan danji veslamo za lažnim.
U potrazi za tim pravim Zlatnim runom svih Noemisovih simeonskih potomaka nije drugo do žudnja za novom šansom, “drugim životom”, košmaran san o pravom življenju osudjenika na besmisleno umiranje.
U fantasmagoriji “Zlatno runo”, vreme uokvirujete dvema velikim katastrofama koje su vezane za propast dveju velikih kultura. Kao da u podtekstu tih propasti stoje materija i ropstvo, a potom i večno vraćanje, večno ponavljanje?
Do V knjige “Runo” je istorijski ograničeno svršetkom propasti vizantijske kulture u padu Konstantinopolisa godine 1453, i početkom propasti gradjanske kulture u Drugom svetskom ratu. Sedma knjiga granicu pomera u mitsko vreme, u inicijalnu katastrofu koja je i uzrok i arhetip svih potonjih.
To je poraz duhovne alternative i trijumf materijalističkog koncepta civilizacije, čime se potvrdjuje vaša sugestija koja “materiju i ropstvo” vidi medjufunkcionalno na poslu razaranja budućnosti.
Razaranje usled neizbežnog ponavljanja uvek istih pogrešaka?
Pogreške ne moraju biti baš iste, isto je ogrešenje. Ako su iste, na višem su stupnju. (Premda je ovo, zapravo, privid rdjave perspektive. Obim jedne propasti ne zavisi uvek samo od njene težine već od obima onoga što je za propast preteklo. Poslednja atomska bomba može biti najeksplozivnija, a ipak nikoga ne ubiti.)
U svakom slučaju, ponavljanje je neizbežno. Pogrešnim putem ne stiže se do pravog cilja. Ma koliko taj put prepravljali, krpili, podzidjivali, glačali, ma kako unapredjivali brzinu i bezbednost svog kretanja, na kraju možemo stići jedino tamo gde nas je uputio pogrešan izbor puta...
Stići – gde?
Možda u Novu Atlantidu. Predložiću, naime, jednu mogućnost kraja u romanu ”Atlantis”, jednom spoju negativne utopije, klasičnog epa i savremene istrebljivačke drame koja se, istina, dogadja danas, ali gde je budućnost već prošla, samo ne verujem da će vam se ta mogućnost osobito svideti.
Zašto? Bićemo u njoj mrtvi?
Ne. Samo nećemo biti živi.
Zar to nije isto?
Videćete da ponekad i nije, premda ćete, nakon čitanja “Atlantisa”, voleti da jeste.
U medjuvremenu, dok smo još živi, dopustite mi jedno opšte pitanje. Vi ste u “Runu” razbudili i rekonstruisali jedno vreme, dogadjaje i atmosferu u kojoj žive generacije porodice Njegovan. Može li, kako i koliko, romansijer autentične istorijske činjenice pretočiti u prozu?
Ako sam “razbudio” jedno Vreme, završio sam posao, ako sam ga tek “rekonstruisao” – propao sam. Mnogo je onih koji znaju iz groba vremena iskopati leš prošlosti, ali ih malo ume prizvati njene duhove. Svoj rad na “Runu” – a ponoviću da u “Srebrnoj ruci” – shvatam spiritistički, ne istoriografski. Oživljavanje istorije je delo magije, nije nauke.
Neka vas ne zavarava obilje istorijskih podataka (od koji su neki izmišljeni) u mojim knjigama. Sve je to – šminka. Šminka čini lice vidljivim, ali ga ne stvara. Možete vi o jednom dobu znati sve što je dostupno, možete zatim sve to u svoju knjigu potrpati, ako ne umete dešifrovati njegov Duh, ako nemate magičnu lozinku vaskrsenja, ono “ustani i hodi!”, dobićete animirani, ne pravi život, lešinu koja se kreće, ali ne živi.
Ličiće to možda na prošlost, ali prošlost neće biti. Neposedovanje te lozinke uzrok je katastrofalnom promašaju Grejvsa u njegovoj “rekonstrukciji” Vizantije (“Vojvoda Velizar”); posedovanje ključa uzrok je snazi “Hadrijanovih memoara” M. Jursenar, potresnoj ubedljivosti “Vremena smrti” D. Ćosića i nadistorijskoj istinitosti Manovog “Josifa”.
Pod uslovom da mu cilj nije pokazati šta o prošlosti mislimo, nego koliko god je to izvodljivo – a upravo zbog te prinude na stav to je teško – tu prošlost kakva je bila za one koji su je živeli, pisac istorijske proze ima neke šanse. Ali za to valja biti medijum, ne stvaralac.
Valja se hipnotički predati signalima “one strane”, proricati unatrag, očistiti se od naslaga iskustva koje su nas od prošlosti razdvajale, ukratko – biti nevin.
Mnogi prošlost znaju i da zloupotrebe.
Prošlost se ne sme zloupotrebljavati za pokriće tekućih ideja. Belu od Crne magije deli odbijanje prve da se koristi onostranim silama u zemaljske svrhe. Crna ih magija stavlja u svoju službu. Ali cena se uvek na kraju plati.
Pages
▼
Friday, February 29, 2008
Thursday, February 28, 2008
Vreme reči-VIIc deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“I djavo se ponekad oklizne...” – (II nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
I kakve vam je “odgonetke”, kakve slike pružilo to otkrovenje?
Evo uvodne freske “Runa VII”:
Prognan od Herakla iz rodne Arkadije, poslednji živi Kentaur Noemis (Simeon) beži kroz Grčku da bi slučajno dospeo u Elevsis. Grčka je mrtva, pusta, kažnjena zemlja, kao što je Srbija kroz istoriju toliko puta bila. Deca se ne radjaju, zemlja plodove ne daje, vreme se ne menja, vode ne teku, vetrovi ne duvaju, čak se ni leševi ne raspadaju.
Nijedan se životni proces ne odvija. Zaostali život održava se antropofagijom. Ljudi jedu jedni druge (kao i u istorijskom Runu, uostalom). To je odmazda Demetre, Personifikacije Prirode, Velike Majke Svih Stvari, zbog otmice (danas bismo kazali – kidnapovanja) ćerke Persefone od strane Hada, boga podzemnog sveta.
Nije jasno zašto Demetra kažnjava ljude za zločin bogova, nedelo Hada i ravnodušnost Olimpa, ali će ovu formulu nepravde naslediti istorija i mi ćemo se istorijski suočavati s kaznama čiji nam razlozi izmiču, a smisao ostaje nerazumljiv. Posredi je, zapravo, ucena (opet jedan od budućih istorijskih koncepata):
Ako Olimp interveniše (podseća li vas ovo na nešto?), s Hadom se nagodi, te vrati Persefonu majci, Demetra će raščarati svet i vratiti mu sposobnost obnavljanja. Na kružnom bunaru – Kallichoronu, koji i sad postoji – sreće izgladneli Noemis staricu u tuzi, u kojoj ne prepoznaje boginju (kao što mi nikada ne prepoznajemo sudbinu).
Demetra mu ispoveda svoju nesreću kao običnu porodičnu tragediju. On njoj tragediju svoje polukonjske rase. Ali dok ona misli na najdublje tajne življenja i mrenja, Noemis, zver-čovek, misli samo kako će je najlakše pojesti. (To je naš nasledni tropos.)
Neću vas gnjaviti pojedinostima: Hermes, glasnik bogova, izvodi Persefonu iz Hada. Noemis od srećno nepojedene boginje dobija na dar Hieru (danas bismo u tome, jamačno videli drogu), i ona ga čudotvorno prenosi u narednu fresku, u Jolk na Argo, u Argonautiku, potragu za Zlatnim runom, što će kasnije, kao putovanje u tajnu življenja, mrenja i novog radjanja, postati sadržinom Elevsinskih misterija.
Ali, pre nego što ga bunilo tamo odnese, stiže on da vidi magijsko obnavljanje prirode: reke su zažuborile, lišće se po drveću razlistalo, trava je probujala, vetrovi dunuli, čule su se prve ptice i prvi plač novog radjanja. Grčka je oživela, svet je spasen.
Takve freske redjaju se tokom celog “Runa VII” (izuzev u epiloškom povratku u 1941) i u njima su arhetipovi svih nosećih scena “Runa” od I do VII.
Pored ostalog, medjutim, ja u “Runu” vidim analizu i kritiku materijalističke civilizacije, racionalističkih pogleda na svet, duha utemeljenog na posedu, posedovanju, kao i morala koji iz njega sledi. Da li je i koliko ovo tačno?
Sasvim. Ne zadovoljavaju me važeće doktrine (zapravo, doktrine uopšte). Govorim o marksizmu samo što je on aktuelan. Neke idealističke formule ništa nisu lekovitije. Nastojanja marksista da duhovno oslobodjenje izvedu iz ekonomskog ne uspevaju, čini mi se, stoga što je meta pogrešno postavljena.
Svrha napretka ne može biti, to je bar moje mišljenje, da se oslobodi čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prokrustovski prikovala materijalistička civilizacija i u svojoj kapitalističkoj verziji...
Ne mislite, valjda, da treba obustaviti proizvodnju materijalnih dobara?
Voleo bih da smo u položaju iz kojeg tako nešto možemo sanjati. Nismo, na žalost. Stavili smo se u neku vrstu narkomanske zavisnosti, iz koje je izvodljiv, ako je uopšte moguć, samo postepen, tako reći klinički kontrolisan izlazak.
A to, opet, podrazumeva neku prokletu organizaciju, neki program, ideje – sve ono što me intimno odbija – i sad sam, naravno, vraćen na svoje pravo mesto, u protivrečnost koja je zaštitni žig svih mojih razmišljanja.
Neko ograničenje proizvodnje, po načelu prioriteta, u najmanju ruku, poželjno je. Inače ćemo i dalje odeću praviti za svaku sezonu, a hranu tek za svaku desetu, za jednu decu najsavršenije elektronske igračke, a za drugu najsavršeniju tanad.
A kad smo već kod proizvodnje, dozvolite mi da ovaj razgovor iskoristim za objašnjenje jednog odgovora što sam ga dao Jugu Grizelju (“Intervju”, 14. 10. 1983); nisam, naime, mislio reći da je ljudima klozet papir ili benzin nepotreban, nego da bismo, s više morala, odgovornosti i samopožrtvovanja, imali više i klozet papira i benzina, ako od toga baš toliko zavisimo.
A šta je s posedom i posedovanjem u okviru ovakvog antimaterijalističkog koncepta civilizacije?
Posed je najpopularniji i najopasniji vid našeg ropstva “stvarima” i ekonomskim formulama koje, regulišući odnose medju njima, diktiraju ih i nama. Ljudi su u tom komercijalnom procesu nužno zlo. Prašina zbog koje fini mehanizam razmene dobara – ako se ona shvati u najširem smislu, te uključi i duhovna – ponekad ozbiljno zariba, ali nas mašina ubrzo zdrobi i produži s obrtanjem započetim još s prvim točkom.
Posed ima težnju da ekonomiše i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj mrtvoj sferi, prenoseći se u duhovnu i moralnu kao posedovanje moči, slave, sreće, pa i saznanja. Posed je “crna rupa” u kojoj se naši životi pretvaraju u večnu nepokretnost.
Njegovo kopile, san o efikasnosti, već nas stolećima umrtvljuje, tamo gde mislimo da nas oživljava, jer to je samo lepše sanjani san o – razmeni stvari i ljudi, večni san o kupoprodaji.
Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života, u političkim, socijalnim, ekonomskim revolucijama prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti, usled kojih materija odredjuje i našu duhovnost i našu moralnost, ukratko – sudbinu.
“I djavo se ponekad oklizne...” – (II nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
I kakve vam je “odgonetke”, kakve slike pružilo to otkrovenje?
Evo uvodne freske “Runa VII”:
Prognan od Herakla iz rodne Arkadije, poslednji živi Kentaur Noemis (Simeon) beži kroz Grčku da bi slučajno dospeo u Elevsis. Grčka je mrtva, pusta, kažnjena zemlja, kao što je Srbija kroz istoriju toliko puta bila. Deca se ne radjaju, zemlja plodove ne daje, vreme se ne menja, vode ne teku, vetrovi ne duvaju, čak se ni leševi ne raspadaju.
Nijedan se životni proces ne odvija. Zaostali život održava se antropofagijom. Ljudi jedu jedni druge (kao i u istorijskom Runu, uostalom). To je odmazda Demetre, Personifikacije Prirode, Velike Majke Svih Stvari, zbog otmice (danas bismo kazali – kidnapovanja) ćerke Persefone od strane Hada, boga podzemnog sveta.
Nije jasno zašto Demetra kažnjava ljude za zločin bogova, nedelo Hada i ravnodušnost Olimpa, ali će ovu formulu nepravde naslediti istorija i mi ćemo se istorijski suočavati s kaznama čiji nam razlozi izmiču, a smisao ostaje nerazumljiv. Posredi je, zapravo, ucena (opet jedan od budućih istorijskih koncepata):
Ako Olimp interveniše (podseća li vas ovo na nešto?), s Hadom se nagodi, te vrati Persefonu majci, Demetra će raščarati svet i vratiti mu sposobnost obnavljanja. Na kružnom bunaru – Kallichoronu, koji i sad postoji – sreće izgladneli Noemis staricu u tuzi, u kojoj ne prepoznaje boginju (kao što mi nikada ne prepoznajemo sudbinu).
Demetra mu ispoveda svoju nesreću kao običnu porodičnu tragediju. On njoj tragediju svoje polukonjske rase. Ali dok ona misli na najdublje tajne življenja i mrenja, Noemis, zver-čovek, misli samo kako će je najlakše pojesti. (To je naš nasledni tropos.)
Neću vas gnjaviti pojedinostima: Hermes, glasnik bogova, izvodi Persefonu iz Hada. Noemis od srećno nepojedene boginje dobija na dar Hieru (danas bismo u tome, jamačno videli drogu), i ona ga čudotvorno prenosi u narednu fresku, u Jolk na Argo, u Argonautiku, potragu za Zlatnim runom, što će kasnije, kao putovanje u tajnu življenja, mrenja i novog radjanja, postati sadržinom Elevsinskih misterija.
Ali, pre nego što ga bunilo tamo odnese, stiže on da vidi magijsko obnavljanje prirode: reke su zažuborile, lišće se po drveću razlistalo, trava je probujala, vetrovi dunuli, čule su se prve ptice i prvi plač novog radjanja. Grčka je oživela, svet je spasen.
Takve freske redjaju se tokom celog “Runa VII” (izuzev u epiloškom povratku u 1941) i u njima su arhetipovi svih nosećih scena “Runa” od I do VII.
Pored ostalog, medjutim, ja u “Runu” vidim analizu i kritiku materijalističke civilizacije, racionalističkih pogleda na svet, duha utemeljenog na posedu, posedovanju, kao i morala koji iz njega sledi. Da li je i koliko ovo tačno?
Sasvim. Ne zadovoljavaju me važeće doktrine (zapravo, doktrine uopšte). Govorim o marksizmu samo što je on aktuelan. Neke idealističke formule ništa nisu lekovitije. Nastojanja marksista da duhovno oslobodjenje izvedu iz ekonomskog ne uspevaju, čini mi se, stoga što je meta pogrešno postavljena.
Svrha napretka ne može biti, to je bar moje mišljenje, da se oslobodi čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prokrustovski prikovala materijalistička civilizacija i u svojoj kapitalističkoj verziji...
Ne mislite, valjda, da treba obustaviti proizvodnju materijalnih dobara?
Voleo bih da smo u položaju iz kojeg tako nešto možemo sanjati. Nismo, na žalost. Stavili smo se u neku vrstu narkomanske zavisnosti, iz koje je izvodljiv, ako je uopšte moguć, samo postepen, tako reći klinički kontrolisan izlazak.
A to, opet, podrazumeva neku prokletu organizaciju, neki program, ideje – sve ono što me intimno odbija – i sad sam, naravno, vraćen na svoje pravo mesto, u protivrečnost koja je zaštitni žig svih mojih razmišljanja.
Neko ograničenje proizvodnje, po načelu prioriteta, u najmanju ruku, poželjno je. Inače ćemo i dalje odeću praviti za svaku sezonu, a hranu tek za svaku desetu, za jednu decu najsavršenije elektronske igračke, a za drugu najsavršeniju tanad.
A kad smo već kod proizvodnje, dozvolite mi da ovaj razgovor iskoristim za objašnjenje jednog odgovora što sam ga dao Jugu Grizelju (“Intervju”, 14. 10. 1983); nisam, naime, mislio reći da je ljudima klozet papir ili benzin nepotreban, nego da bismo, s više morala, odgovornosti i samopožrtvovanja, imali više i klozet papira i benzina, ako od toga baš toliko zavisimo.
A šta je s posedom i posedovanjem u okviru ovakvog antimaterijalističkog koncepta civilizacije?
Posed je najpopularniji i najopasniji vid našeg ropstva “stvarima” i ekonomskim formulama koje, regulišući odnose medju njima, diktiraju ih i nama. Ljudi su u tom komercijalnom procesu nužno zlo. Prašina zbog koje fini mehanizam razmene dobara – ako se ona shvati u najširem smislu, te uključi i duhovna – ponekad ozbiljno zariba, ali nas mašina ubrzo zdrobi i produži s obrtanjem započetim još s prvim točkom.
Posed ima težnju da ekonomiše i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj mrtvoj sferi, prenoseći se u duhovnu i moralnu kao posedovanje moči, slave, sreće, pa i saznanja. Posed je “crna rupa” u kojoj se naši životi pretvaraju u večnu nepokretnost.
Njegovo kopile, san o efikasnosti, već nas stolećima umrtvljuje, tamo gde mislimo da nas oživljava, jer to je samo lepše sanjani san o – razmeni stvari i ljudi, večni san o kupoprodaji.
Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života, u političkim, socijalnim, ekonomskim revolucijama prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti, usled kojih materija odredjuje i našu duhovnost i našu moralnost, ukratko – sudbinu.
Wednesday, February 27, 2008
Vreme reči-VIIb deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“I djavo se ponekad oklizne...” – (I nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
Šta mislite o tvrdnji da kod nas tzv. “književni život” uveliko odredjuje zbivanja i merila u književnosti? A u njemu, znamo to, ima svega i svašta. I, šta mislite o kompromisima koje prave pisci?
Intenzivno me odbija i tzv. “književna politika” i tzv. “književni život”, sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada, hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašta, ljudožderska borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha (pri čemu nije dovoljno pod suncem biti, nego biti sam, a sve druge što duže u što debljoj senci držati),
istrebljivački egotizam slavnog umetničkog temperamenta, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega – i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se prosto ne može funkcionisati – meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silom posla primoran da pravi.
Ne mislim na kompromise što ih činimo sa zahtevima zajednice, već na one spontane što ih sklapamo s vlastitim obzirima, predrasudama i računima, sa zahtevima vlastitih ideja, s prinudama gradje, daleko pre nego što zajednica sa svojim uopšte stigne na red, a onda, mi smo se sa nagodbama već toliko pred samim sobom iskompromitovali da nam neka nova, ma kako imbecilna, više uopšte ne smeta.
Ovakva polutanska, inkonsekventna, “trgovačka” priroda umetnosti savršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi ...
A ovamo važite za tolerantnog čoveka?
Nisam tolerantan. Ja sam samo dobro odgojen.
Da predjemo onda na književnost?
Ako se mora.
Imam utisak da ste u svom petotomnom, nedovršenom romanu “Zlatno runo” postavili mnoge zamke i za kritičare i za čitaoce. Namerno, ili je to zahtevala gradja?
Nema zamke ali ima Tajne. Za mene je ta knjiga isuviše ozbiljna i lična da bih se igrao ukrštenih reči ...
Ozbiljna? Iako vam književnost to nije?
Ne rekoh li vam da pisca ne treba slušati, nego čitati. Sad smo obojica u klopci...
Klopka je i u Tajnama u “Runu”?
Te Tajne potiču od toga što se “Runo” ne može shvatiti – premda se u ravni priče može čitati – bez VII knjige. U njoj je indeks tumačenja svega što čini prvih šest. Tu je enciklopedija značenja”Runa”. Njegov – ključ.
A on je, opet, u mitu, kad priča, u vremenu svijenom u krug, dotakne svoje poreklo, a istorijsko se vreme vrati svom bezvremenom (savremenom) mitskom, arhetipskom nacrtu. Za nas na Balkanu, to je grčka transkripcija, globalnog mita, koji u drugim narodima i rasama ima drugojačiju formu, ali uvek istu sadržinu.
Pretpostavljam da je reč o Argonautici, Jasonovoj potrazi za Zlatnim runom? Zašto ste baš nju izabrali?
Izabrao sam Argonautiku ne samo zbog njene metaforičnosti već što u njoj imamo prvi zabeleženi spoj protoistorije i mita. Istorija je već prisutna, ali vreme još nije postalo ograničavajući faktor koji medju dogadjajima uspostavlja prividnu hronologiju. Tu su ključevi “Runa” u celini, i svih bitnih scena u njemu.
Oni, medjutim, ne otvaraju značenja automatski. I za ključ se mora imati ključ. Zamislite da ste pred bravom čiji ključ imate, ali se vrata ipak ne otvaraju. Jer u spoljnoj bravi skrivena je unutrašnja, čiji se mehanizam pokreće pomoću tajnog i pravog ključa, skrivenog u vidljivom i lažnom...
Zvuči malo komplikovano?
Više zvuči nego što jeste. Prevedeno na proznu situaciju, to prosto znači da “odgonetke” nisu u refleksijama nego u slikama...
Možete li dati neki primer?
Mogu, ali uz priču kako sam do njega i svih drugih primera došao. Kada je Simeona, Gazdu, na kraju VI knjige iz fizičke smrti valjalo izvesti na “onu stranu”, u “drugi život”, kod mene u mit, iz vremena u sve-vreme, dugo sam tragao za najefikasnijim načinom tog tranzita. (Večni problem Forme!)
Takodje dugo, držao sam da to može biti nerazjašnjeni ritual Elevsinskih misterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za sudbinu Demetre i Persefone, izmenu godišnjih doba, tajnu radjanja, umiranja i vaskrsenja. Iako sam sve ostalo već bio smestio u definitivna ležišta, samo pisanje nisam mogao početi.
Smetala mi je istoričnost rutuala. Ritual je uvek istoričan. Simboličan, takodje. Simbolizuje značenje mita. A meni su trebala sama značenja, ne njihove šifre, ne još i neki treći ključ. Ne treba, dakle – došao sam jedne noći do otkrića, premda bih ja to otkrovenjem nazvao – mog junaka Kentaura Noemisa (anagram od Simeona) odvesti u Demetrin hram i tamo ga provesti kroz inicijacije, već ga u svetilište Elevsisa dovesti dok ono još postoji, u momentu nastajanja mita, dok se priča o Demetri, Persefoni i Hadu, kako je ispričana u homerskoj himni još odvija, kad je ishod neizvestan, ukratko: u Zlatno doba svevremena, kad Bogovi još hodaju zemljom i svojim životima odlučuju sudbinu budućeg humaniteta.
“I djavo se ponekad oklizne...” – (I nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
Šta mislite o tvrdnji da kod nas tzv. “književni život” uveliko odredjuje zbivanja i merila u književnosti? A u njemu, znamo to, ima svega i svašta. I, šta mislite o kompromisima koje prave pisci?
Intenzivno me odbija i tzv. “književna politika” i tzv. “književni život”, sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada, hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašta, ljudožderska borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha (pri čemu nije dovoljno pod suncem biti, nego biti sam, a sve druge što duže u što debljoj senci držati),
istrebljivački egotizam slavnog umetničkog temperamenta, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega – i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se prosto ne može funkcionisati – meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silom posla primoran da pravi.
Ne mislim na kompromise što ih činimo sa zahtevima zajednice, već na one spontane što ih sklapamo s vlastitim obzirima, predrasudama i računima, sa zahtevima vlastitih ideja, s prinudama gradje, daleko pre nego što zajednica sa svojim uopšte stigne na red, a onda, mi smo se sa nagodbama već toliko pred samim sobom iskompromitovali da nam neka nova, ma kako imbecilna, više uopšte ne smeta.
Ovakva polutanska, inkonsekventna, “trgovačka” priroda umetnosti savršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi ...
A ovamo važite za tolerantnog čoveka?
Nisam tolerantan. Ja sam samo dobro odgojen.
Da predjemo onda na književnost?
Ako se mora.
Imam utisak da ste u svom petotomnom, nedovršenom romanu “Zlatno runo” postavili mnoge zamke i za kritičare i za čitaoce. Namerno, ili je to zahtevala gradja?
Nema zamke ali ima Tajne. Za mene je ta knjiga isuviše ozbiljna i lična da bih se igrao ukrštenih reči ...
Ozbiljna? Iako vam književnost to nije?
Ne rekoh li vam da pisca ne treba slušati, nego čitati. Sad smo obojica u klopci...
Klopka je i u Tajnama u “Runu”?
Te Tajne potiču od toga što se “Runo” ne može shvatiti – premda se u ravni priče može čitati – bez VII knjige. U njoj je indeks tumačenja svega što čini prvih šest. Tu je enciklopedija značenja”Runa”. Njegov – ključ.
A on je, opet, u mitu, kad priča, u vremenu svijenom u krug, dotakne svoje poreklo, a istorijsko se vreme vrati svom bezvremenom (savremenom) mitskom, arhetipskom nacrtu. Za nas na Balkanu, to je grčka transkripcija, globalnog mita, koji u drugim narodima i rasama ima drugojačiju formu, ali uvek istu sadržinu.
Pretpostavljam da je reč o Argonautici, Jasonovoj potrazi za Zlatnim runom? Zašto ste baš nju izabrali?
Izabrao sam Argonautiku ne samo zbog njene metaforičnosti već što u njoj imamo prvi zabeleženi spoj protoistorije i mita. Istorija je već prisutna, ali vreme još nije postalo ograničavajući faktor koji medju dogadjajima uspostavlja prividnu hronologiju. Tu su ključevi “Runa” u celini, i svih bitnih scena u njemu.
Oni, medjutim, ne otvaraju značenja automatski. I za ključ se mora imati ključ. Zamislite da ste pred bravom čiji ključ imate, ali se vrata ipak ne otvaraju. Jer u spoljnoj bravi skrivena je unutrašnja, čiji se mehanizam pokreće pomoću tajnog i pravog ključa, skrivenog u vidljivom i lažnom...
Zvuči malo komplikovano?
Više zvuči nego što jeste. Prevedeno na proznu situaciju, to prosto znači da “odgonetke” nisu u refleksijama nego u slikama...
Možete li dati neki primer?
Mogu, ali uz priču kako sam do njega i svih drugih primera došao. Kada je Simeona, Gazdu, na kraju VI knjige iz fizičke smrti valjalo izvesti na “onu stranu”, u “drugi život”, kod mene u mit, iz vremena u sve-vreme, dugo sam tragao za najefikasnijim načinom tog tranzita. (Večni problem Forme!)
Takodje dugo, držao sam da to može biti nerazjašnjeni ritual Elevsinskih misterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za sudbinu Demetre i Persefone, izmenu godišnjih doba, tajnu radjanja, umiranja i vaskrsenja. Iako sam sve ostalo već bio smestio u definitivna ležišta, samo pisanje nisam mogao početi.
Smetala mi je istoričnost rutuala. Ritual je uvek istoričan. Simboličan, takodje. Simbolizuje značenje mita. A meni su trebala sama značenja, ne njihove šifre, ne još i neki treći ključ. Ne treba, dakle – došao sam jedne noći do otkrića, premda bih ja to otkrovenjem nazvao – mog junaka Kentaura Noemisa (anagram od Simeona) odvesti u Demetrin hram i tamo ga provesti kroz inicijacije, već ga u svetilište Elevsisa dovesti dok ono još postoji, u momentu nastajanja mita, dok se priča o Demetri, Persefoni i Hadu, kako je ispričana u homerskoj himni još odvija, kad je ishod neizvestan, ukratko: u Zlatno doba svevremena, kad Bogovi još hodaju zemljom i svojim životima odlučuju sudbinu budućeg humaniteta.
Tuesday, February 26, 2008
Vreme reči-VIIa deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“I djavo se ponekad oklizne...” – razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
Pekiću, želite li vi nešto da kažete na početku: o piscu, o pisanju, o Nebu, o Zemlji, o životu, o smrti...
Pre nego što mi postavite svoje pitanje, dopustite mi odgovor na jedno koje verovatno nećete tražiti.
Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljasti rast odveo u cirkus. Pisac, takodje, nije humanist po definiciji. Ako jeste, to je – po izboru. Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se bave i dželati, ali to ne znači da ih moraju obožavati.
Sme li čitalac verovati piscu kada govori o svojoj knjizi i o svetu u kojem živi?
Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi izmedju personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje “poglede na svet”, jer oni se menjaju od romana do romana, ponekad i od tržišta do tržišta.
Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog to ne vredi. Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima.
Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su, po sili svog polifonog poziva, primorani da u knjigama ubedljivo zastupaju i sasvim oprečne, medju njima i krajnje mrske, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom. Da bi moćna ostala, Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osudjen. A onaj ko sve Istine razume, nijednu nema.
Dok moje odgovore budete slušali, ne zaboravite i na ovaj.
Neću zaboraviti. Upravo stoga dozvolite vi sad meni sledeće pitanje: smatraju vas jednim od najznačajnijih srpskih romansijera; posle “Vremena čuda” objavili ste niz romana i eseja, izvedeno vam je niz pozorišnih i radio-drama, dobili ste vredne nagrade i pohvalne kritike. Pa ipak se stiče utisak, a i reči kojima ste razgovor otvorili na to ukazuje, prema pozivu pisca kao da gajite izvestan prezir?
Premda mi je pisanje darovalo retka ali potresna saznanja, premda sam ponekad imao trenutke snažnog zadovoljstva – uvek u procesu formiranja knjige, nikad u njenom kasnijem “javnom” životu, izuzimajući, naravno, kad bi kritičar otkrio i objasnio moje intencije, skrivene u književnom kodu – ja književnost nikad nisam shvatao kao svoj pravi posao.
Spadam, dakle, u brojnu skupinu ljudi koja veruje da je promašila poziv – još ne znam koliko s njim i život. Pazite, Bratiću, to ne korespondira s eventualnim uspesima. To je prosto osećanje unutrašnje nepodobnosti s profesijom.
Kao da ste smešteni u oklop koji vas žulji. Vi u njemu možete sijati, ali to ne opoziva činjenicu da vam nije udobno. Da se ne osećate prirodno. Pitam se, do vraga, zašto, kao što sam slučajno postao pisac, nisam slučajno postao nešto drugo...
Šta?
Ne mogu vam reći. Sujeveran sam. Bojim se da bi magijski moglo sprečiti da to “nešto drugo” i postanem. Ja se, naime, nadam. Kopač zlata obogati se ponekad tek na kraju traganja...
Ili na kraju života?
Pa, to vam je isto, zar ne? Najveće otkriće napravite obično kad s njim ne možete više ništa pametno započeti. U tome je, jamačno, i tajna njegove vrednosti. Pravo otkriće ne služi da shvatite šta valja činiti, nego da razumete šta ste činili. Ako je igde, iskupljenje je u spoznaji.
A onda, tu su još dva razloga. Odbija me urodjena artificijelnost umetnosti, premda sam joj ja najžešći zagovornik. Po prirodi veštačku, trudim se da je učinim još veštačkijom i tako je dovedem do neke nove, paradoksalne i nezavisne prirodnosti. (Ako imate nevolju koje se ne možete otarasiti, najbolje je od nje napraviti vrlinu.)
Pošto nismo kadri stvarnost književnog dela presudno približiti onoj stvarnoj stvarnosti, nastojim da joj obezbedim drugi samostalni realitet, “vampirski opstanak” , u kojem će se ona hraniti, doduše, krvlju opšte stvarnosti, ali neće živeti njen život. Inače bi valjalo stvarnost uzvisiti do umetnosti, a to je pošlo za rukom jednoj rimskoj dekadansi. Pre nego što ih je banalizovala masovnost, ubistva po arenama umela su katkad dotaći uzvišenost Drame, kojoj se naši genocidi nikad neće ni približiti.
“I djavo se ponekad oklizne...” – razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
Pekiću, želite li vi nešto da kažete na početku: o piscu, o pisanju, o Nebu, o Zemlji, o životu, o smrti...
Pre nego što mi postavite svoje pitanje, dopustite mi odgovor na jedno koje verovatno nećete tražiti.
Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljasti rast odveo u cirkus. Pisac, takodje, nije humanist po definiciji. Ako jeste, to je – po izboru. Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se bave i dželati, ali to ne znači da ih moraju obožavati.
Sme li čitalac verovati piscu kada govori o svojoj knjizi i o svetu u kojem živi?
Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi izmedju personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje “poglede na svet”, jer oni se menjaju od romana do romana, ponekad i od tržišta do tržišta.
Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog to ne vredi. Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima.
Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su, po sili svog polifonog poziva, primorani da u knjigama ubedljivo zastupaju i sasvim oprečne, medju njima i krajnje mrske, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom. Da bi moćna ostala, Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osudjen. A onaj ko sve Istine razume, nijednu nema.
Dok moje odgovore budete slušali, ne zaboravite i na ovaj.
Neću zaboraviti. Upravo stoga dozvolite vi sad meni sledeće pitanje: smatraju vas jednim od najznačajnijih srpskih romansijera; posle “Vremena čuda” objavili ste niz romana i eseja, izvedeno vam je niz pozorišnih i radio-drama, dobili ste vredne nagrade i pohvalne kritike. Pa ipak se stiče utisak, a i reči kojima ste razgovor otvorili na to ukazuje, prema pozivu pisca kao da gajite izvestan prezir?
Premda mi je pisanje darovalo retka ali potresna saznanja, premda sam ponekad imao trenutke snažnog zadovoljstva – uvek u procesu formiranja knjige, nikad u njenom kasnijem “javnom” životu, izuzimajući, naravno, kad bi kritičar otkrio i objasnio moje intencije, skrivene u književnom kodu – ja književnost nikad nisam shvatao kao svoj pravi posao.
Spadam, dakle, u brojnu skupinu ljudi koja veruje da je promašila poziv – još ne znam koliko s njim i život. Pazite, Bratiću, to ne korespondira s eventualnim uspesima. To je prosto osećanje unutrašnje nepodobnosti s profesijom.
Kao da ste smešteni u oklop koji vas žulji. Vi u njemu možete sijati, ali to ne opoziva činjenicu da vam nije udobno. Da se ne osećate prirodno. Pitam se, do vraga, zašto, kao što sam slučajno postao pisac, nisam slučajno postao nešto drugo...
Šta?
Ne mogu vam reći. Sujeveran sam. Bojim se da bi magijski moglo sprečiti da to “nešto drugo” i postanem. Ja se, naime, nadam. Kopač zlata obogati se ponekad tek na kraju traganja...
Ili na kraju života?
Pa, to vam je isto, zar ne? Najveće otkriće napravite obično kad s njim ne možete više ništa pametno započeti. U tome je, jamačno, i tajna njegove vrednosti. Pravo otkriće ne služi da shvatite šta valja činiti, nego da razumete šta ste činili. Ako je igde, iskupljenje je u spoznaji.
A onda, tu su još dva razloga. Odbija me urodjena artificijelnost umetnosti, premda sam joj ja najžešći zagovornik. Po prirodi veštačku, trudim se da je učinim još veštačkijom i tako je dovedem do neke nove, paradoksalne i nezavisne prirodnosti. (Ako imate nevolju koje se ne možete otarasiti, najbolje je od nje napraviti vrlinu.)
Pošto nismo kadri stvarnost književnog dela presudno približiti onoj stvarnoj stvarnosti, nastojim da joj obezbedim drugi samostalni realitet, “vampirski opstanak” , u kojem će se ona hraniti, doduše, krvlju opšte stvarnosti, ali neće živeti njen život. Inače bi valjalo stvarnost uzvisiti do umetnosti, a to je pošlo za rukom jednoj rimskoj dekadansi. Pre nego što ih je banalizovala masovnost, ubistva po arenama umela su katkad dotaći uzvišenost Drame, kojoj se naši genocidi nikad neće ni približiti.
Monday, February 25, 2008
Vreme reči-VIb deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Živeću u osmom vizantijskom veku” – (nastavak i kraj) - razgovor vodila A. Begović, Radio Zagreb, Zagreb, 23. oktobar 1983.
Vaša najnovija radio-drama “186. stepenik” upravo je realizirana. To je vaša osma radio-drama koju emitira Radio-Zagreb, pa pretpostavljamo da ste od jugoslovenskih radio-stanica najviše suradjivali upravo s Radio-Zagrebom. Molim vas recite nam nešto o tom vašem najnovijem radio-dramskom djelu.
Sa zahvalnošću moram reći da je Radio-Zagreb prva radio-stanica u Jugoslaviji koja je obratila pažnju na moj radio-dramski rad. Otada do danas, ta se saradnja odvija na moje zadovoljstvo, u svakom slučaju. Mislim i na odnos sa redakcijom radio-dramskog programa i na nivo izvodjenja mojih drama.
Što se tiče ove nove drame, tih “186 stepenika”, pitanje koje postavljam prosto je i staro. Sva su uostalom prava pitanja i prosta i stara. Koliko se dakle sme ići u borbi za istinu, za dobro, za pravdu, da li su u takvoj borbi dopuštena baš sva sredstva? Postoji jedna paralelna ideja.
Mi manje-više uvek osudjujemo nasilje ne misleći da bismo se mogli naći u situaciji u kojoj bi nam se njegova primena učinila i prirodnom i nužnom. Nije dovoljno samo znati da se ljudsko meso ne sme jesti, pa da čovek nikad ne postane ljudožder.
Vaš književni opus vrlo je opširan iako je nastao u relativno kratkom razdoblju. Tu je šest objavljenih romana i sedam ili osam uprizorenih kazališnih komada, da ne nabrajamo i ne mali broj radio-drama. Vaše najdublje i najpotpunije opredeljenje ipak pripada romanu. Zar ne?
Sasvim. Ja sam romansijer s povremenim srećnijim ili nesrećnijim izletima u film, teatar, esejistiku ili radio-dramu. Meni se čini da sam najuspešnije letovao u radio-drami. Sem nekoliko izuzetaka, izleti u film bili su katastrofalni.
U pozorištu sam uspevao na malim scenama uvek kada je podlogu predstavljala bilo koja moja radio-drama, kao što su “Generali”, “U Edenu na Istoku”, “Kategorički zahtev”, “Razaranje govora”, “Obešenjak”, “Kako zabavljati gospodina Martina”, “Kako upokojiti vampira”, itd.
Za roman “Hodočašće Arsenija Njegovana” nagradjeni ste godine 1970. NIN-ovom nagradom, a za roman “Kako upokojiti vampira” dobili ste 1977. najviše priznanje na Natjecaju beogradskih udruženih izdavača. Nedvojbeno pripadate krugu naših najuspešnijih romansijera. Koji su vam pisci intelektualno i umetnički bliski u našoj i svjetskoj književnosti i zašto? I što mislite o našem suvremenom romanu?
Najjasniji ću biti ako kažem da mi je, na primer, u ruskoj književnosti blizak Dostojevski a nije Gorki, u nemačkoj Tomas Man a ne Hajnrih Man, Hese a ne Breht, u francuskoj Prust i Žid a ne takozvani novi talas, u anglo-američkoj Haksli i Fokner a nikako Sinkler i Hemingvej, ali u latino-američkoj podjednako su mi bliski i Markes i Borhes, u našoj to je u prvom redu Krleža.
Nisu mi bliski strogo realistički romani, isključivo društveni romani, takodje levi romani, desni romani, romani jednog tona i boje; volim romane sinteze, takozvani inteligenc roman, roman ideja, ali i one fantazija.
Što se tiče našeg romana, mislim da je on na ozbiljnoj visini i da je, uzet u celini, sve bolji. Bio bi još bolji kada bi se konačno shvatilo da se umetnost i stvarnost kreću u raznim dimenzijama i da premda stvarnost ume ugroziti umetnost, obrnuto je nemoguće.
U osnovi vaših dela preovladava antidogmatska misao, usmjerena protiv manipulacije i porobljavanja ličnosti, protiv totalitarne svjesti i totalitarnih konstelacija u društvu. Poprišta zbivanja u vašim djelima najčešće su ovi prostori u bližoj i daljoj prošlosti i čovjek pritisnut mehanizmima povjesti. Vaši junaci u tim vrtlozima gube igru.
Demantira ih konkretna situacija u kojoj su se našli, manje-više bez svoje volje. Pa iako u vašim analizama ima britke ironije, a u vašem jeziku ima humora, taj humor više rastužuje nego što uveseljava. Je li ispravno zaključujem da ste vi skeptičan i vrlo suzdržan čovjek a vaša koncepcija književnosti duboko pesimistična?
Znate, onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predvidja katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh.
Ali recimo da sam pesimista. Ne verujem u napredak, jer ne znam prema čemu bismo ga merili. Vidim stvari u neizbežnom krugu. Početna zabluda daleko je iza nas i nepopraviva; moramo se vratiti na početak, a pre novog početka je Atlantis, odnosno potop.
Danilo Kiš je jednom rekao da u svoju pesimističku književnost želi unjeti zračak optimizma, a to je nada da književnost ipak nečemu služi – ljudskoj savjesti. Smatrate li da je buditi savjest bitna funkcija i dragocjena moć umjetničke riječi i kako gledate na funkciju pisca u današnjem svijetu?
Ja, medjutim, ne želim u svoju književnost ništa unositi. Ja se, kako bi rekao Jonesko, prosto izražavam. Moram reći da sam književno zabrinut jedino za vlastitu savest, koja je u neprestanim iskušenjima, da bih stigao uopšte misliti na bilo koju tudju, i da sam nepogodan za budjenje ičeg osim ponekad samoga sebe.
Pisac savesti je jedan Solženjicin, ali on je ima, a ja tek za njom tragam. Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može.
Možda će mimo njega, jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.
Na kraju, recite nam što spremate za vašeg zagrebačkog izdavača “Liber”?
“Besnilo”, to spremam. Besnilo, zapravo pseće besnilo je moja vizija kraja sveta koja prilično pravedno odgovara onome što smo mi u svojoj antrpocentričnoj oholosti od njega napravili kada nam ga je priroda dala u privremeni najam.
“Živeću u osmom vizantijskom veku” – (nastavak i kraj) - razgovor vodila A. Begović, Radio Zagreb, Zagreb, 23. oktobar 1983.
Vaša najnovija radio-drama “186. stepenik” upravo je realizirana. To je vaša osma radio-drama koju emitira Radio-Zagreb, pa pretpostavljamo da ste od jugoslovenskih radio-stanica najviše suradjivali upravo s Radio-Zagrebom. Molim vas recite nam nešto o tom vašem najnovijem radio-dramskom djelu.
Sa zahvalnošću moram reći da je Radio-Zagreb prva radio-stanica u Jugoslaviji koja je obratila pažnju na moj radio-dramski rad. Otada do danas, ta se saradnja odvija na moje zadovoljstvo, u svakom slučaju. Mislim i na odnos sa redakcijom radio-dramskog programa i na nivo izvodjenja mojih drama.
Što se tiče ove nove drame, tih “186 stepenika”, pitanje koje postavljam prosto je i staro. Sva su uostalom prava pitanja i prosta i stara. Koliko se dakle sme ići u borbi za istinu, za dobro, za pravdu, da li su u takvoj borbi dopuštena baš sva sredstva? Postoji jedna paralelna ideja.
Mi manje-više uvek osudjujemo nasilje ne misleći da bismo se mogli naći u situaciji u kojoj bi nam se njegova primena učinila i prirodnom i nužnom. Nije dovoljno samo znati da se ljudsko meso ne sme jesti, pa da čovek nikad ne postane ljudožder.
Vaš književni opus vrlo je opširan iako je nastao u relativno kratkom razdoblju. Tu je šest objavljenih romana i sedam ili osam uprizorenih kazališnih komada, da ne nabrajamo i ne mali broj radio-drama. Vaše najdublje i najpotpunije opredeljenje ipak pripada romanu. Zar ne?
Sasvim. Ja sam romansijer s povremenim srećnijim ili nesrećnijim izletima u film, teatar, esejistiku ili radio-dramu. Meni se čini da sam najuspešnije letovao u radio-drami. Sem nekoliko izuzetaka, izleti u film bili su katastrofalni.
U pozorištu sam uspevao na malim scenama uvek kada je podlogu predstavljala bilo koja moja radio-drama, kao što su “Generali”, “U Edenu na Istoku”, “Kategorički zahtev”, “Razaranje govora”, “Obešenjak”, “Kako zabavljati gospodina Martina”, “Kako upokojiti vampira”, itd.
Za roman “Hodočašće Arsenija Njegovana” nagradjeni ste godine 1970. NIN-ovom nagradom, a za roman “Kako upokojiti vampira” dobili ste 1977. najviše priznanje na Natjecaju beogradskih udruženih izdavača. Nedvojbeno pripadate krugu naših najuspešnijih romansijera. Koji su vam pisci intelektualno i umetnički bliski u našoj i svjetskoj književnosti i zašto? I što mislite o našem suvremenom romanu?
Najjasniji ću biti ako kažem da mi je, na primer, u ruskoj književnosti blizak Dostojevski a nije Gorki, u nemačkoj Tomas Man a ne Hajnrih Man, Hese a ne Breht, u francuskoj Prust i Žid a ne takozvani novi talas, u anglo-američkoj Haksli i Fokner a nikako Sinkler i Hemingvej, ali u latino-američkoj podjednako su mi bliski i Markes i Borhes, u našoj to je u prvom redu Krleža.
Nisu mi bliski strogo realistički romani, isključivo društveni romani, takodje levi romani, desni romani, romani jednog tona i boje; volim romane sinteze, takozvani inteligenc roman, roman ideja, ali i one fantazija.
Što se tiče našeg romana, mislim da je on na ozbiljnoj visini i da je, uzet u celini, sve bolji. Bio bi još bolji kada bi se konačno shvatilo da se umetnost i stvarnost kreću u raznim dimenzijama i da premda stvarnost ume ugroziti umetnost, obrnuto je nemoguće.
U osnovi vaših dela preovladava antidogmatska misao, usmjerena protiv manipulacije i porobljavanja ličnosti, protiv totalitarne svjesti i totalitarnih konstelacija u društvu. Poprišta zbivanja u vašim djelima najčešće su ovi prostori u bližoj i daljoj prošlosti i čovjek pritisnut mehanizmima povjesti. Vaši junaci u tim vrtlozima gube igru.
Demantira ih konkretna situacija u kojoj su se našli, manje-više bez svoje volje. Pa iako u vašim analizama ima britke ironije, a u vašem jeziku ima humora, taj humor više rastužuje nego što uveseljava. Je li ispravno zaključujem da ste vi skeptičan i vrlo suzdržan čovjek a vaša koncepcija književnosti duboko pesimistična?
Znate, onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predvidja katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh.
Ali recimo da sam pesimista. Ne verujem u napredak, jer ne znam prema čemu bismo ga merili. Vidim stvari u neizbežnom krugu. Početna zabluda daleko je iza nas i nepopraviva; moramo se vratiti na početak, a pre novog početka je Atlantis, odnosno potop.
Danilo Kiš je jednom rekao da u svoju pesimističku književnost želi unjeti zračak optimizma, a to je nada da književnost ipak nečemu služi – ljudskoj savjesti. Smatrate li da je buditi savjest bitna funkcija i dragocjena moć umjetničke riječi i kako gledate na funkciju pisca u današnjem svijetu?
Ja, medjutim, ne želim u svoju književnost ništa unositi. Ja se, kako bi rekao Jonesko, prosto izražavam. Moram reći da sam književno zabrinut jedino za vlastitu savest, koja je u neprestanim iskušenjima, da bih stigao uopšte misliti na bilo koju tudju, i da sam nepogodan za budjenje ičeg osim ponekad samoga sebe.
Pisac savesti je jedan Solženjicin, ali on je ima, a ja tek za njom tragam. Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može.
Možda će mimo njega, jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.
Na kraju, recite nam što spremate za vašeg zagrebačkog izdavača “Liber”?
“Besnilo”, to spremam. Besnilo, zapravo pseće besnilo je moja vizija kraja sveta koja prilično pravedno odgovara onome što smo mi u svojoj antrpocentričnoj oholosti od njega napravili kada nam ga je priroda dala u privremeni najam.
Sunday, February 24, 2008
Vreme reči-VIa deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Živeću u osmom vizantijskom veku” – razgovor vodila A. Begović, Radio Zagreb, Zagreb, 23. oktobar 1983.
Vi ste pobudili interesovanje javnosti već svojim prvim romanom “Vreme čuda” godine 1965. Iako ste tada bili nepoznat pisac, kritičari su taj roman ocjenili najsvojstvenijim djelom naše posleratne književnosti. Ono se temelji na motivima biblijskih legendi. Zašto su baš biblijske legende postale metaforički jezik vašeg izričaja?
Prvo pitanje, prva nedoumica. Pokušavam da restauriram fakta po sećanju. Da pri sebi imam Dnevnik, išlo bi lakše. Najpre, kritičari su vrlo velikodušno za metaforičnost “Čuda” pronašli duboke estetičke razloge. Na žalost, bar u početku nije ih bilo. Razlozi su bili pragmatični.
Ja sam se bojao da bi me savremena tema, kako je ja shvatam, opet dovela u ratno stanje s ljudima koji su od umetnosti zahtevali da se stvarnošću oduševljava, a kada je osporava, onda da to čini jedino u takozvanim konstruktivnim okvirima. A to je nemoguće. Književnost je po prirodi razarački posao.
Da bih literarno izrazio uverenje kako je put u pakao popločan dobrim namerama, morao sam pribeći metafori. Ta je metafora, dakle, iznudjena. A biblijski sam prostor odabrao jer njime dominira ideja mesijanstva, jer je odnos prema Bogu, veri i crkvi, kao i odnos izmedju ta tri pola duhovnog života medjusobno još od mladosti žiža mojih razmišljanja, sumnji i mojih nada.
Dodajem da taj postupak više neću ponoviti. O savremenosti se najbolje govori kroz savremenost. Svako vreme govori za sebe i o sebi, premda, budući da su sva vremena ista, sva isto i govore. Ono što nije isto, to su finese, ali njima se upravo umetnost i bavi. Kad budem pisao “Srebrnu ruku”, koja se dogadja u vizantijskom VIII veku i bavi velikim ikonoboračkim duhovnim revolucijama, verujte mi, ja ću u tom veku nastojati i da živim. Neću znati da smo ikad dospeli do XX.
Prema istim biblijskim pričama napravili ste i ciklus od pet radio-drama, koje su izvedene na Radio-Zagrebu. Koliko se te radio-drame razlikuju od onog što je rečeno u romanu?
Prilično, čini mi se, i to u dva pravca. Najpre, vršeno je prilagodjavanje radiofonskom izrazu, prestrukturiranje, sažimanje, dijalogiziranje naracije i svodjenje priče na jednu tezu koju u tako kratkom vremenu valja dokazati. Gotovo u svakoj, jedna trećina materijala je nova. Dramatizacije nisu mehaničke, bilo bi mi jednostavno dosadno da to radim.
Zatim, uprošćene ideje knjige postale su nešto složenije, to se naročito vidi, čini mi se, kod “Žena sa Siona”, i to u onom smeru u kojem ću jednom izvršiti reviziju povesti. Knjiga je uostalom torzo hronike čiji će naslov biti “Zaveštanje”. Možda će se reći da je napor nepotreban, jer knjiga i ovako nije rdjava. Literarno možda i nije, ali u jednom smislu, bar za mene, jeste.
Napisali ste poveliki broj radio-drama. One su emitirane na mnogim Radio-stanicama u svjetu, dakle i prevedene su na nekoliko jezika. Šta je to za vas radio-drama? Privlači li vas njezina komunikativnost, mogućnost da se obraćate širokom slušateljstvu, pa tako s pomoću medija da lakše prodirete u svijet, ili vas radio-drama, to jest njezin autohtoni svijet zvuka, zanima kao specifičan oblik izražavanja?
Stvarno napisao sam tih drama poprilično. U dvanaestotomnim “Sabranim delima”, koja izlaze uskoro, dve su knjige posvećene izboru tih drama. Od oko tridesetak uneo sam šesnaest, a zatim, gotovo sve su moje pozorišne predstave bazirane na radio-dramskim rukopisima. Šta je za mene radio-drama?
Ima nekoliko odgovora, i čini mi se da svi oni ravnopravno učestvuju u mom radu. Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos.
Ne tvrdim da ja sve te mogućnosti koristim u dovoljnoj meri, ali pravi dobri pisci rado-drama to čine sa fascinirajućim rezultatima svuda gde je izmedju njih i režije postignuto i razumevanje. Eksperimentalno polje je praktično beskonačno. Ne postoji prinudna slika koja slušaoce ograničava, aktivira se mašta, saradjuje se sa onim što se sluša.
Naravno, samo ako se ona sluša koncertno, a ne onako kako gledamo televiziju. Drugi razlog – ja se u svojim knjigama uglavnom ne bavim takozvanim aktuelnim temama, u smislu nečega što bi se dogadjalo paralelno sa nama. U finalu “Zlatnog runa” istražujem preistorijske, mitske korene civilizacije, pelaški paleobalkanski prostor, gde nije bilo granica izmedju mogućeg i nemogućeg.
U projektiranom “Atlantisu” bavim se globalnom vizijom naše prošlosti i budućnosti, a ipak živim danas, osećam potrebu da reagujem na ono što se oko mene dogadja. Da te reakcije ne bi smetale mojim knjigama, mojim romanima, da te romane ne bih podredio mojim prolaznim raspoloženjima, uvek negativnim, uostalom, naravno, ja sve te aktualije deponujem u radio-drame.
Tamo se bavim medjunarodnim terorizmom, terorom ideologija, moralnim dilemama intelektualaca našeg doba, pitanjima slobode, u celini trajnom protivrečnošću izmedju onoga kako se misli da bi trebalo da živimo i toga kako stvarno živimo. I najzad, od radio-drama živim.
Već dvanaest godina sam u Londonu, prevodi knjiga donose mi malo, radio-drama, posebno u Saveznoj Republici Nemačkoj, plaća se jako dobro, zatim su tu reprize, preuzimanje od drugih nemačkih i inostranih stanica i tako se nakupi za skroman, ali pristojan život, uz zaradu moje supruge, naravno, inače me ni dvostruki broj drama godišnje, ne bi održao.
Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad. Nikad se ne vraćam drami koju sam ostavio nedovršenu, pokušavao sam, naime, ali bez uspeha. Sad sam digao od toga ruke – ako ide, ide odma, ako ne ide, nikad neće ni ići.
“Živeću u osmom vizantijskom veku” – razgovor vodila A. Begović, Radio Zagreb, Zagreb, 23. oktobar 1983.
Vi ste pobudili interesovanje javnosti već svojim prvim romanom “Vreme čuda” godine 1965. Iako ste tada bili nepoznat pisac, kritičari su taj roman ocjenili najsvojstvenijim djelom naše posleratne književnosti. Ono se temelji na motivima biblijskih legendi. Zašto su baš biblijske legende postale metaforički jezik vašeg izričaja?
Prvo pitanje, prva nedoumica. Pokušavam da restauriram fakta po sećanju. Da pri sebi imam Dnevnik, išlo bi lakše. Najpre, kritičari su vrlo velikodušno za metaforičnost “Čuda” pronašli duboke estetičke razloge. Na žalost, bar u početku nije ih bilo. Razlozi su bili pragmatični.
Ja sam se bojao da bi me savremena tema, kako je ja shvatam, opet dovela u ratno stanje s ljudima koji su od umetnosti zahtevali da se stvarnošću oduševljava, a kada je osporava, onda da to čini jedino u takozvanim konstruktivnim okvirima. A to je nemoguće. Književnost je po prirodi razarački posao.
Da bih literarno izrazio uverenje kako je put u pakao popločan dobrim namerama, morao sam pribeći metafori. Ta je metafora, dakle, iznudjena. A biblijski sam prostor odabrao jer njime dominira ideja mesijanstva, jer je odnos prema Bogu, veri i crkvi, kao i odnos izmedju ta tri pola duhovnog života medjusobno još od mladosti žiža mojih razmišljanja, sumnji i mojih nada.
Dodajem da taj postupak više neću ponoviti. O savremenosti se najbolje govori kroz savremenost. Svako vreme govori za sebe i o sebi, premda, budući da su sva vremena ista, sva isto i govore. Ono što nije isto, to su finese, ali njima se upravo umetnost i bavi. Kad budem pisao “Srebrnu ruku”, koja se dogadja u vizantijskom VIII veku i bavi velikim ikonoboračkim duhovnim revolucijama, verujte mi, ja ću u tom veku nastojati i da živim. Neću znati da smo ikad dospeli do XX.
Prema istim biblijskim pričama napravili ste i ciklus od pet radio-drama, koje su izvedene na Radio-Zagrebu. Koliko se te radio-drame razlikuju od onog što je rečeno u romanu?
Prilično, čini mi se, i to u dva pravca. Najpre, vršeno je prilagodjavanje radiofonskom izrazu, prestrukturiranje, sažimanje, dijalogiziranje naracije i svodjenje priče na jednu tezu koju u tako kratkom vremenu valja dokazati. Gotovo u svakoj, jedna trećina materijala je nova. Dramatizacije nisu mehaničke, bilo bi mi jednostavno dosadno da to radim.
Zatim, uprošćene ideje knjige postale su nešto složenije, to se naročito vidi, čini mi se, kod “Žena sa Siona”, i to u onom smeru u kojem ću jednom izvršiti reviziju povesti. Knjiga je uostalom torzo hronike čiji će naslov biti “Zaveštanje”. Možda će se reći da je napor nepotreban, jer knjiga i ovako nije rdjava. Literarno možda i nije, ali u jednom smislu, bar za mene, jeste.
Napisali ste poveliki broj radio-drama. One su emitirane na mnogim Radio-stanicama u svjetu, dakle i prevedene su na nekoliko jezika. Šta je to za vas radio-drama? Privlači li vas njezina komunikativnost, mogućnost da se obraćate širokom slušateljstvu, pa tako s pomoću medija da lakše prodirete u svijet, ili vas radio-drama, to jest njezin autohtoni svijet zvuka, zanima kao specifičan oblik izražavanja?
Stvarno napisao sam tih drama poprilično. U dvanaestotomnim “Sabranim delima”, koja izlaze uskoro, dve su knjige posvećene izboru tih drama. Od oko tridesetak uneo sam šesnaest, a zatim, gotovo sve su moje pozorišne predstave bazirane na radio-dramskim rukopisima. Šta je za mene radio-drama?
Ima nekoliko odgovora, i čini mi se da svi oni ravnopravno učestvuju u mom radu. Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos.
Ne tvrdim da ja sve te mogućnosti koristim u dovoljnoj meri, ali pravi dobri pisci rado-drama to čine sa fascinirajućim rezultatima svuda gde je izmedju njih i režije postignuto i razumevanje. Eksperimentalno polje je praktično beskonačno. Ne postoji prinudna slika koja slušaoce ograničava, aktivira se mašta, saradjuje se sa onim što se sluša.
Naravno, samo ako se ona sluša koncertno, a ne onako kako gledamo televiziju. Drugi razlog – ja se u svojim knjigama uglavnom ne bavim takozvanim aktuelnim temama, u smislu nečega što bi se dogadjalo paralelno sa nama. U finalu “Zlatnog runa” istražujem preistorijske, mitske korene civilizacije, pelaški paleobalkanski prostor, gde nije bilo granica izmedju mogućeg i nemogućeg.
U projektiranom “Atlantisu” bavim se globalnom vizijom naše prošlosti i budućnosti, a ipak živim danas, osećam potrebu da reagujem na ono što se oko mene dogadja. Da te reakcije ne bi smetale mojim knjigama, mojim romanima, da te romane ne bih podredio mojim prolaznim raspoloženjima, uvek negativnim, uostalom, naravno, ja sve te aktualije deponujem u radio-drame.
Tamo se bavim medjunarodnim terorizmom, terorom ideologija, moralnim dilemama intelektualaca našeg doba, pitanjima slobode, u celini trajnom protivrečnošću izmedju onoga kako se misli da bi trebalo da živimo i toga kako stvarno živimo. I najzad, od radio-drama živim.
Već dvanaest godina sam u Londonu, prevodi knjiga donose mi malo, radio-drama, posebno u Saveznoj Republici Nemačkoj, plaća se jako dobro, zatim su tu reprize, preuzimanje od drugih nemačkih i inostranih stanica i tako se nakupi za skroman, ali pristojan život, uz zaradu moje supruge, naravno, inače me ni dvostruki broj drama godišnje, ne bi održao.
Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad. Nikad se ne vraćam drami koju sam ostavio nedovršenu, pokušavao sam, naime, ali bez uspeha. Sad sam digao od toga ruke – ako ide, ide odma, ako ne ide, nikad neće ni ići.
Saturday, February 23, 2008
Vreme reči-Vc deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Nisam čovek javnosti” – (nastavak-kraj) - razgovor vodio Jug Grizelj, “NIN”, Beograd, 13. septembar 1981.
U vašim knjigama nikada nije bilo moguće pronaći autobiografske crte?
Pretpostavljam da je to zato što sam se kasno javio u književnosti, dakle kada mi detinjstvo, sa kojim mnogi pisci počinju svoja dela, više nije bilo blisko. Osim toga ja sam imao jedno izuzetno srećno detinjstvo, i šta se o tome može pisati? Sve su sreće iste, nesreće se razlikuju. Samo je Prust bio u stanju i hteo da o svojoj sreći piše hiljade strana.
Osim toga ja nisam čovek inspiracije, za mene je knjiga misaoni posao, možda i filosofski. Pored svega, u vreme kada sam počeo da se bavim književnošću bio sam opsednut, a i danas sam, zagonetkom ponašanja gradjanskog društva u Jugoslaviji i jednom njegovom apsolutnom nesposobnošću da pruži bilo kakav otpor revolucionarnim snagama.
Dakle, dok veći deo naših pisaca za predmet svoje literature uzima ponižene i uvredjene, ja sam se zainteresovao za sudbinu onih koji su proizvodili ponižene i uvredjene, njih sam želeo da posmatram.
Osim toga mene je interesovao nedostatak svakog morala, svake sheme života u Jugoslaviji izmedju dva rata, o čemu sam znao i slušao mnogo i od svog oca koji je bio visoki državni funkcioner u banskoj upravi, i izrazito kritički raspoložen prema korupciji i načinu života naše takozvane više klase kojoj je i sam pripadao.
Šta se to desilo, kako je tako brzo došlo do raspada nečeg što se tako reći još nije dobro ni ispililo: naša buržoazija tek se začela, i odmah se srozala kao čarapa.
U kojoj meri je na vas uticao zatvor, ako ne mislite da je nezgodno da o toj temi govorimo posle više od trideset godina, i šta je to uopšte bilo? Kako danas kao zreo čovek, u koju misaonu fioku stavljate taj doživljaj koji nije bio banalan; bili ste pet godina u zatvoru, od 1948. do 1953.
Mislim da nema razloga da se o tome ne govori. Čovek je jedino biće na svetu kome se može desti u životu ono što ni najmaštovitiji pisac ne može zamisliti. To sa mojim zatvorom bila je, da tako kažem, jedna tehnička greška u mom životu, koju sam platio po zasluzi: bio sam protivnik ovog društva i to sam iskajao.
Mislim, medjutim, kada govorite o misaonoj fioci, da se to u suštini moralo tako desiti. Osudjen sam kao lider jedne ilegalne omladinske organizacije koja se zvala “Savez demokratske omladine Jugoslavije”. Povod za osnivanje te organizacije jeste reakcija moja i meni sličnih na neke radikalne akcije skojevaca u našoj Trećoj muškoj gimnaziji, prvih posleratnih godina.
U osnovi, pozadina takvog našeg revolta i naša potreba da se suprotstavimo, bilo je i nerazumevanje i neprihvatanje revolucije u kojoj nismo učestvovali, a nismo učestvovali i zato što smo pripadali drugoj klasi, dakle klasi koja nije imala vlast. Da sam bio u revoluciji, ona bi me verovatno ponela i ja bih umeo da opravdam sve što bih uradio. Ovako, osećao sam se poraženim, obespravljenim. I, eto, to je sve.
Kako je na mene uticao zatvor? Ne znam. Ja se, osim islednog postupka, ne sećam zatvora kao neke svoje tragedije. Čak, rekao bih da mi je zatvor doneo mnogo korisnog: tamo sam prvi put stupio u kontakt sa malim, običnim ljudima, jer sam se oslobodio mnogih predrasuda. Ne znam, neko nedavno reče: da nije bilo revolucije, Pekić bi postao plejboj. Moguće je.
Osim toga, zatvor mi je dao mnogo vremena za razmišljanje. U zatvoru sam i doneo odluku da pokušam da pišem i da istražujem klasu kojoj sam pripadao. Naravno, zatvor mi je otkrio i fenomen straha (u delu istražnog postupka) kao duboke ljudske vrednosti. Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek, kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.
Vaši roman ii drame često deluju kao da su izašli ispod pera čoveka kome je sve jasno. U privatnom životu, rekao bih, vi uopšte ne delujete kao čovek siguran u sebe. Otkud sada ta nesigurnost, pa i jedna crta mističnog ponašanja? Ranijih godina, pre odlaska u London, imao se utisak da ste čovek siguran kao hladan čelik, ličnost koja zna šta hoće i koja će to sprovesti bez obzira na cenu?
Tačno. Kada su posredi značajne stvari, odredjivanje životnog puta, moralnog stava, pitanja savesti, tu sam ja odlučan i definitivan i menjam mišljenja samo kada me na to nateraju nova saznanja i novi argumenti koje ne mogu da pobijem. U svemu drugom prilično sam nesiguran, i to nisam bio ranije, jer sam ranije manje znao.
Ako čovek više čita, više konzumira tudja iskustva, više je u dodiru sa stvarnošću, čini se da je prirodno da bude sve nesigurniji. Ja ne nalazim definitivne odgovore gotovo ni na šta.
Učini mi se ponekad: evo sad sam našao definitivan odgovor; onda vidim, boga mu, ja bih n ate definitivne odgovore mogao da postavim neka pitanja, pa onda vidim da su ta pitanja već postavljena i da ono što mi se učinilo definitivnim u jednom trenutku – nije uopšte definitivno.
To, naravno, podriva svaku mogućnost da čovek kaže: ja mislim tako i tako, i tako i tako jeste bez pogovora. Takvo apodiktično odlučivanje u bilo čemu čini mi se direktno smešnim. Ne, ja respektujem ljude koji nemaju dilema. Ja respektujem idealiste koji su u stanju da kažu: to je to i nikako drukčije, a ja tako ne bih mogao više ni za šta na svetu kazati.
Što se tiče misticizma, to je jedno pitanje koje me takodje ne napušta. Trenutno se nalazim u periodu u kojem se očevidno u meni neki djavo radja. Teško je to definisati: ja sam, u stvari, oduvek bio sklon mistici, ali mistici u njenom, da tako kažem, boljem delu. Oduvek sam bio sklon istraživanju istočnih iskustava.
Lagano sam došao do nekih saznanja, koja, naravno, nisu definitivna, već su i ona podložna sumnjama; ali mi ta saznanja danas kažu da ništa zapravo nije onako kako izgleda da jeste; da postoje neke druge dimenzije koje mi samo slutimo, a ne znamo ih, a neke dimenzije života ne možemo uopšte ni da shvatimo ni da dokučimo usled toga sto su potpuno disparatne sa našom misaonom konstrukcijom.
Da budem jednostavniji: ubedjen sam danas da su ukupna ljudska saznanja samo kap poznatog u jednom ogromnom svemiru neznanja kojim se mi krećemo po nekim nedostupnim mehanizmima, i vrlo konfuzno.
Nisam ja to definisao kao filosofiju, to je samo moje osećanje da mi kao čovečanstvo, kao istorija, često mlatimo praznu slamu, bez stvarnih saznanja o ciljevima ljudskog postojanja, i bez razumevanja istorijskog kretanja.
(N. B. Borislav Pekić je posle kratkog boravka na odmoru u Poreču, i neposredno posle ovog razgovora, krenuo nazad, “svojoj kući” u London. Sa sobom je poneo sve svoje mnogobrojne dilemma, nostalgiju i ogromnu volju da ispuni jednu misiju – kojoj očigledno ni sam ne zna pravu svrhu. Primedba J. G.)
“Nisam čovek javnosti” – (nastavak-kraj) - razgovor vodio Jug Grizelj, “NIN”, Beograd, 13. septembar 1981.
U vašim knjigama nikada nije bilo moguće pronaći autobiografske crte?
Pretpostavljam da je to zato što sam se kasno javio u književnosti, dakle kada mi detinjstvo, sa kojim mnogi pisci počinju svoja dela, više nije bilo blisko. Osim toga ja sam imao jedno izuzetno srećno detinjstvo, i šta se o tome može pisati? Sve su sreće iste, nesreće se razlikuju. Samo je Prust bio u stanju i hteo da o svojoj sreći piše hiljade strana.
Osim toga ja nisam čovek inspiracije, za mene je knjiga misaoni posao, možda i filosofski. Pored svega, u vreme kada sam počeo da se bavim književnošću bio sam opsednut, a i danas sam, zagonetkom ponašanja gradjanskog društva u Jugoslaviji i jednom njegovom apsolutnom nesposobnošću da pruži bilo kakav otpor revolucionarnim snagama.
Dakle, dok veći deo naših pisaca za predmet svoje literature uzima ponižene i uvredjene, ja sam se zainteresovao za sudbinu onih koji su proizvodili ponižene i uvredjene, njih sam želeo da posmatram.
Osim toga mene je interesovao nedostatak svakog morala, svake sheme života u Jugoslaviji izmedju dva rata, o čemu sam znao i slušao mnogo i od svog oca koji je bio visoki državni funkcioner u banskoj upravi, i izrazito kritički raspoložen prema korupciji i načinu života naše takozvane više klase kojoj je i sam pripadao.
Šta se to desilo, kako je tako brzo došlo do raspada nečeg što se tako reći još nije dobro ni ispililo: naša buržoazija tek se začela, i odmah se srozala kao čarapa.
U kojoj meri je na vas uticao zatvor, ako ne mislite da je nezgodno da o toj temi govorimo posle više od trideset godina, i šta je to uopšte bilo? Kako danas kao zreo čovek, u koju misaonu fioku stavljate taj doživljaj koji nije bio banalan; bili ste pet godina u zatvoru, od 1948. do 1953.
Mislim da nema razloga da se o tome ne govori. Čovek je jedino biće na svetu kome se može desti u životu ono što ni najmaštovitiji pisac ne može zamisliti. To sa mojim zatvorom bila je, da tako kažem, jedna tehnička greška u mom životu, koju sam platio po zasluzi: bio sam protivnik ovog društva i to sam iskajao.
Mislim, medjutim, kada govorite o misaonoj fioci, da se to u suštini moralo tako desiti. Osudjen sam kao lider jedne ilegalne omladinske organizacije koja se zvala “Savez demokratske omladine Jugoslavije”. Povod za osnivanje te organizacije jeste reakcija moja i meni sličnih na neke radikalne akcije skojevaca u našoj Trećoj muškoj gimnaziji, prvih posleratnih godina.
U osnovi, pozadina takvog našeg revolta i naša potreba da se suprotstavimo, bilo je i nerazumevanje i neprihvatanje revolucije u kojoj nismo učestvovali, a nismo učestvovali i zato što smo pripadali drugoj klasi, dakle klasi koja nije imala vlast. Da sam bio u revoluciji, ona bi me verovatno ponela i ja bih umeo da opravdam sve što bih uradio. Ovako, osećao sam se poraženim, obespravljenim. I, eto, to je sve.
Kako je na mene uticao zatvor? Ne znam. Ja se, osim islednog postupka, ne sećam zatvora kao neke svoje tragedije. Čak, rekao bih da mi je zatvor doneo mnogo korisnog: tamo sam prvi put stupio u kontakt sa malim, običnim ljudima, jer sam se oslobodio mnogih predrasuda. Ne znam, neko nedavno reče: da nije bilo revolucije, Pekić bi postao plejboj. Moguće je.
Osim toga, zatvor mi je dao mnogo vremena za razmišljanje. U zatvoru sam i doneo odluku da pokušam da pišem i da istražujem klasu kojoj sam pripadao. Naravno, zatvor mi je otkrio i fenomen straha (u delu istražnog postupka) kao duboke ljudske vrednosti. Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek, kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.
Vaši roman ii drame često deluju kao da su izašli ispod pera čoveka kome je sve jasno. U privatnom životu, rekao bih, vi uopšte ne delujete kao čovek siguran u sebe. Otkud sada ta nesigurnost, pa i jedna crta mističnog ponašanja? Ranijih godina, pre odlaska u London, imao se utisak da ste čovek siguran kao hladan čelik, ličnost koja zna šta hoće i koja će to sprovesti bez obzira na cenu?
Tačno. Kada su posredi značajne stvari, odredjivanje životnog puta, moralnog stava, pitanja savesti, tu sam ja odlučan i definitivan i menjam mišljenja samo kada me na to nateraju nova saznanja i novi argumenti koje ne mogu da pobijem. U svemu drugom prilično sam nesiguran, i to nisam bio ranije, jer sam ranije manje znao.
Ako čovek više čita, više konzumira tudja iskustva, više je u dodiru sa stvarnošću, čini se da je prirodno da bude sve nesigurniji. Ja ne nalazim definitivne odgovore gotovo ni na šta.
Učini mi se ponekad: evo sad sam našao definitivan odgovor; onda vidim, boga mu, ja bih n ate definitivne odgovore mogao da postavim neka pitanja, pa onda vidim da su ta pitanja već postavljena i da ono što mi se učinilo definitivnim u jednom trenutku – nije uopšte definitivno.
To, naravno, podriva svaku mogućnost da čovek kaže: ja mislim tako i tako, i tako i tako jeste bez pogovora. Takvo apodiktično odlučivanje u bilo čemu čini mi se direktno smešnim. Ne, ja respektujem ljude koji nemaju dilema. Ja respektujem idealiste koji su u stanju da kažu: to je to i nikako drukčije, a ja tako ne bih mogao više ni za šta na svetu kazati.
Što se tiče misticizma, to je jedno pitanje koje me takodje ne napušta. Trenutno se nalazim u periodu u kojem se očevidno u meni neki djavo radja. Teško je to definisati: ja sam, u stvari, oduvek bio sklon mistici, ali mistici u njenom, da tako kažem, boljem delu. Oduvek sam bio sklon istraživanju istočnih iskustava.
Lagano sam došao do nekih saznanja, koja, naravno, nisu definitivna, već su i ona podložna sumnjama; ali mi ta saznanja danas kažu da ništa zapravo nije onako kako izgleda da jeste; da postoje neke druge dimenzije koje mi samo slutimo, a ne znamo ih, a neke dimenzije života ne možemo uopšte ni da shvatimo ni da dokučimo usled toga sto su potpuno disparatne sa našom misaonom konstrukcijom.
Da budem jednostavniji: ubedjen sam danas da su ukupna ljudska saznanja samo kap poznatog u jednom ogromnom svemiru neznanja kojim se mi krećemo po nekim nedostupnim mehanizmima, i vrlo konfuzno.
Nisam ja to definisao kao filosofiju, to je samo moje osećanje da mi kao čovečanstvo, kao istorija, često mlatimo praznu slamu, bez stvarnih saznanja o ciljevima ljudskog postojanja, i bez razumevanja istorijskog kretanja.
(N. B. Borislav Pekić je posle kratkog boravka na odmoru u Poreču, i neposredno posle ovog razgovora, krenuo nazad, “svojoj kući” u London. Sa sobom je poneo sve svoje mnogobrojne dilemma, nostalgiju i ogromnu volju da ispuni jednu misiju – kojoj očigledno ni sam ne zna pravu svrhu. Primedba J. G.)
Friday, February 22, 2008
Vreme reči-Vb deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Nisam čovek javnosti” – (nastavak) - razgovor vodio Jug Grizelj, “NIN”, Beograd, 13. septembar 1981.
Koliko to “grejanje stolice” dnevno traje za čoveka koji godišnje objavljuje po jednu knjigu i dve drame?
Stvar je u tome da sediš dok ne dobiješ žuljeve na mestu na kojem se sedi. Osim toga, ja sam više čovek imaginacije nego opservacije. Pošto sam i poprilično racionalan, meni je jasno, ako sam sve dobro proučio i osmislio, da će posao krenuti ako ne prvog sata, hoće posle velikog mučenja petog sata, ili petnaestog.
Pisanje je pre svega posao za isposnike. Za razliku od naših pisaca, pisci u svetu, po pravilu, objavljuju nove knjige svake druge godine najmanje, a ponekad i svake godine. Ne može se zamisliti da pisac pauzira pet-šest godina. Ne samo što je to finansijski nemoguće – već i profesionalno.
Kod nas je izmišljen sistem alibija: pisac, pošto ne može da živi od pisanja, zaposli se u nekom nadleštvu ili nekoj kulturnoj instituciji, i to mu oduzima toliko vremena da onda posle slobodno može da kaže da nije imao vremena da piše.
Vodila se diskusija oko vaših knjiga, naročito prvih, a posebno oko romana “Vreme čuda”, o tome da ste je pisali ezopovskim jezikom, da li je to politička knjiga, da li je prevashodno kritika dogmatizma i diktature. Vi ste to odlučno negirali.
Ja lično ne volim da opterećujem svoje knjige ideologijom. Preterana politizacija, a ja mislim politizacija uopšte – nužno umanjuje umetničke efekte. Medjutim, a istorija književnosti nam to obilato kazuje, dobra knjiga, pisana makar bez i trunke ideologije, emituje poruke i ideološke i političke – čak i bez svoje volje.
Evo jednog ličnog primera. Borislav Mihajlović Mihiz, čovek kome dugujem ogromno, jer mi je suštinski pomogao kod svih mojih knjiga, on ih prvo čita i kritikuje i dan-danji, Mihiz koji naravno voli da preteruje u svemu, preterujući i ovog puta rekao je da sam ja u “Zlatnom runu” u stvari napisao kritiku gradjanskog društva i da sam na najmarksističkiji pisac Jugoslavije.
Jer, kaže on, to je knjiga koja dokazuje da ekonomija piše istoriju, čime se potvrdjuje osnovni kanon marksističkog vidjenja sveta prema kojem proizvodne snage, ako se to tako kaže, predodredjuju ljudske postupke. Verujte mi, to nije bila moja namera. Ja lično u to ne verujem: ja sam ubedjen da je duh premoćan i da snaga duha vodi svet. Dobro, da se vratimo mom prvom romanu “Vreme čuda”.
Ni tu nije bilo nikakve moje političke namere, možda nešto malo, dosta površne, da ogoljujem dogmatizam, i tako dalje, što su docnije kritičari utvrdili. Bar nije bilo svesne namere. Kao što je priča o radjanju hrišćanstva, o Isusu Hristu i njegovim učenicima koji grade jedno učenje, jedno filosofsko vidjenje novog sveta.
Šta poručuje ta knjiga: u to vreme, danas ne više, ja sam bio u fazi kada sam verovao da je te biblijske legende moguće gledati obrnuto, kao negativ jedne fotografije. U toj knjizi, tako teče priča koja pokazuje da sva čuda koja Hristos pravi ljudima da bi učvrstio njihovo verovanje u njegovu filosofiju, da ta čuda upravo nad ljudima nad kojima se prave – te ljude ne usrećuje.
Oni su zapravo mnogo nesrećniji posle poklona koji su imali da ih usreće. Dakle, iz te i takve slike Biblije proizilazilo je da nikome ne treba verovati, naročito ne usrećiteljima, naročito ne striktnim ideologijama, zaključanim i zatvorenim zauvek, onima koje više ne mogu da se menjaju i koje radjaju dogmatizam i potrebu propovednika tih ideologija da svoje ideje ljudima silom naturaju.
To po pravilu vodi diktaturi, oduzimanju prava na vlastita mišljenja, oduzimanju slobode. I ova knjiga je primer kako poruka piscu pobegne ispod pera, mada, moram priznati, u to vreme sam približno tako i mislio, bila je to ateistička faza mog života. Danas, kada sam ja umnogome odustao od nihilizma koji me je obuzimao u vreme kada sam tu knjigu pisao, ja imam mnogo primedbi na njenu ideju i filosofiju.
Danas ne mislim da baš ništa nema nikakvog smisla, ne mislim da svaka ideologija nosi zlo, iako ga često proizvodi, i mnogo sam umereniji, u stvari, kad je u pitanju Nazarećanin. Mislim da nisam bio pravedan.
Mislim da uopšte nije bilo korektno da od tolikih diktatora koje nam nudi istorija ja izaberem za ličnost svog romana upravo Isusa Hrista, ličnost za koju danas čvrsto verujem da je bila čedna i poštena, i očevidno od izuzetnog značaja i kvaliteta medju svim ljudsko-božanskim ličnostima istorije čovečanstva.
Upravo i primer ove knjige pomogao mi je da u potpunosti formulišem svoj odnos prema životu, naravno ako je moguće kazati: “u potpunosti”, jer to je koješta. Ja sam danas potpuno svestan toga da čovek menja i sebe i svoja mišljenja, da mudar čovek mora da bude tolerantan prema svim mišljenjima, u svakom slučaju da ih tretira sa pažnjom i poštovanjem, iako se razlikuju od njegovih ideja i mišljenja, jer nikada nije isključeno da to jednog dana neće postati i njegove ideje i mišljenja.
“Nisam čovek javnosti” – (nastavak) - razgovor vodio Jug Grizelj, “NIN”, Beograd, 13. septembar 1981.
Koliko to “grejanje stolice” dnevno traje za čoveka koji godišnje objavljuje po jednu knjigu i dve drame?
Stvar je u tome da sediš dok ne dobiješ žuljeve na mestu na kojem se sedi. Osim toga, ja sam više čovek imaginacije nego opservacije. Pošto sam i poprilično racionalan, meni je jasno, ako sam sve dobro proučio i osmislio, da će posao krenuti ako ne prvog sata, hoće posle velikog mučenja petog sata, ili petnaestog.
Pisanje je pre svega posao za isposnike. Za razliku od naših pisaca, pisci u svetu, po pravilu, objavljuju nove knjige svake druge godine najmanje, a ponekad i svake godine. Ne može se zamisliti da pisac pauzira pet-šest godina. Ne samo što je to finansijski nemoguće – već i profesionalno.
Kod nas je izmišljen sistem alibija: pisac, pošto ne može da živi od pisanja, zaposli se u nekom nadleštvu ili nekoj kulturnoj instituciji, i to mu oduzima toliko vremena da onda posle slobodno može da kaže da nije imao vremena da piše.
Vodila se diskusija oko vaših knjiga, naročito prvih, a posebno oko romana “Vreme čuda”, o tome da ste je pisali ezopovskim jezikom, da li je to politička knjiga, da li je prevashodno kritika dogmatizma i diktature. Vi ste to odlučno negirali.
Ja lično ne volim da opterećujem svoje knjige ideologijom. Preterana politizacija, a ja mislim politizacija uopšte – nužno umanjuje umetničke efekte. Medjutim, a istorija književnosti nam to obilato kazuje, dobra knjiga, pisana makar bez i trunke ideologije, emituje poruke i ideološke i političke – čak i bez svoje volje.
Evo jednog ličnog primera. Borislav Mihajlović Mihiz, čovek kome dugujem ogromno, jer mi je suštinski pomogao kod svih mojih knjiga, on ih prvo čita i kritikuje i dan-danji, Mihiz koji naravno voli da preteruje u svemu, preterujući i ovog puta rekao je da sam ja u “Zlatnom runu” u stvari napisao kritiku gradjanskog društva i da sam na najmarksističkiji pisac Jugoslavije.
Jer, kaže on, to je knjiga koja dokazuje da ekonomija piše istoriju, čime se potvrdjuje osnovni kanon marksističkog vidjenja sveta prema kojem proizvodne snage, ako se to tako kaže, predodredjuju ljudske postupke. Verujte mi, to nije bila moja namera. Ja lično u to ne verujem: ja sam ubedjen da je duh premoćan i da snaga duha vodi svet. Dobro, da se vratimo mom prvom romanu “Vreme čuda”.
Ni tu nije bilo nikakve moje političke namere, možda nešto malo, dosta površne, da ogoljujem dogmatizam, i tako dalje, što su docnije kritičari utvrdili. Bar nije bilo svesne namere. Kao što je priča o radjanju hrišćanstva, o Isusu Hristu i njegovim učenicima koji grade jedno učenje, jedno filosofsko vidjenje novog sveta.
Šta poručuje ta knjiga: u to vreme, danas ne više, ja sam bio u fazi kada sam verovao da je te biblijske legende moguće gledati obrnuto, kao negativ jedne fotografije. U toj knjizi, tako teče priča koja pokazuje da sva čuda koja Hristos pravi ljudima da bi učvrstio njihovo verovanje u njegovu filosofiju, da ta čuda upravo nad ljudima nad kojima se prave – te ljude ne usrećuje.
Oni su zapravo mnogo nesrećniji posle poklona koji su imali da ih usreće. Dakle, iz te i takve slike Biblije proizilazilo je da nikome ne treba verovati, naročito ne usrećiteljima, naročito ne striktnim ideologijama, zaključanim i zatvorenim zauvek, onima koje više ne mogu da se menjaju i koje radjaju dogmatizam i potrebu propovednika tih ideologija da svoje ideje ljudima silom naturaju.
To po pravilu vodi diktaturi, oduzimanju prava na vlastita mišljenja, oduzimanju slobode. I ova knjiga je primer kako poruka piscu pobegne ispod pera, mada, moram priznati, u to vreme sam približno tako i mislio, bila je to ateistička faza mog života. Danas, kada sam ja umnogome odustao od nihilizma koji me je obuzimao u vreme kada sam tu knjigu pisao, ja imam mnogo primedbi na njenu ideju i filosofiju.
Danas ne mislim da baš ništa nema nikakvog smisla, ne mislim da svaka ideologija nosi zlo, iako ga često proizvodi, i mnogo sam umereniji, u stvari, kad je u pitanju Nazarećanin. Mislim da nisam bio pravedan.
Mislim da uopšte nije bilo korektno da od tolikih diktatora koje nam nudi istorija ja izaberem za ličnost svog romana upravo Isusa Hrista, ličnost za koju danas čvrsto verujem da je bila čedna i poštena, i očevidno od izuzetnog značaja i kvaliteta medju svim ljudsko-božanskim ličnostima istorije čovečanstva.
Upravo i primer ove knjige pomogao mi je da u potpunosti formulišem svoj odnos prema životu, naravno ako je moguće kazati: “u potpunosti”, jer to je koješta. Ja sam danas potpuno svestan toga da čovek menja i sebe i svoja mišljenja, da mudar čovek mora da bude tolerantan prema svim mišljenjima, u svakom slučaju da ih tretira sa pažnjom i poštovanjem, iako se razlikuju od njegovih ideja i mišljenja, jer nikada nije isključeno da to jednog dana neće postati i njegove ideje i mišljenja.
Thursday, February 21, 2008
Vreme reči-Va deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Nisam čovek javnosti” – razgovor vodio Jug Grizelj, “NIN”, Beograd, 13. septembar 1981.
Pretresao sam kompletnu novinsku dokumentaciju o vama u kojoj je bezbroj kritka, stotine vesti o promociji vaših romana, premijerama drama i dobijenim nagradam, a jedva jedan i po intervju u ukupno petnaest godina. Pisac čije ime ne pominjemo, kako se to kaže, koji je nedavno objavio svoj prvi roman – ima u našoj arhivi devet intervjua. Ko je u neskladu?
Nisam čovek javnosti, gotovo da ne umem da kontaktiram sa ljudima. Ja mislim da bi to bilo tragikomično kada bih morao, recimo, izaći pred ljude i održati neki govor. Spleo bih se, ispao bih magarac, konfuzan, protivrečan. Ja i jesam konfuzan, možda i zbog obilja asocijacija i ideja koje prolaze kroz moju glavu.
Tek kada sednem da pišem, stvari mi se pojasne: sve što je nevažno i nije deo cilja onog o čemu pišem otpada i ja imam potpuno jasnu ideju šta hoću, i punu koncentraciju. Osim toga, mislim da čitalac najbolje intervjuiše pisca kroz stranice njegovih romana. Ako bih davao intervjue, ne bih stigao da pišem romane, i u toj dilemi ja sam se opredelio za pisanje knjiga.
Još je jedan razlog mojoj nevoljkosti u takvoj vrsti kontaktiranja sa javnošću: pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se trudim, svesno, disciplinovano i tako reći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja. A intervjui služe i za pothranjivanje vlastite taštine.
Ljudi koji vas poznaju godinama stalno se lome oko ocene vaše ličnosti. Vi ste neobična simbioza čudaka, samotnika i askete koji, medjutim, ume da kupuje prijateljstvo i radost drugih. Pri tom, teško je oteti se utisku da vi, i kada sedite sa čovekom, niste u stvari sasvim tu, nego tamo negde ...
Ja sebe ne smatram čudakom, asketom takodje ne. Premda ne krijem da sam u ličnom životu puritanac. Nemam razumevanja za ljudske slabosti, najmanje za svoje vlastite. Medjutim, ja sam gotovo bolesno znatiželjan.
Uhvatim sebe kako ponekad slušam nekog – otvorenih usta. To je možda i objašnjenje što ljudi ne beže od mene. Pažljiv sam i lojalan slušalac, a to ljudima prija, naročito ljudima našeg mentaliteta kojima je priča bitan deo života.
O vašem odlasku u London, pre deset godina, bilo je dosta priča i nagadjanja. Šta je pravi razlog odluči jednog pisca da napusti sredinu o kojoj piše?
Neki su mislili da je ta odluka bizarna. Ja bih rekao da su razlozi za odlazak iz Beograda banalni, tako reći tehničke prirode. Posle prve knjige, “Vreme čuda”, pogotovu posle povoljnih kritika koje su me ohrabrile, učinilo mi se da ja možda imam šta da kažem, da bih možda mogao da napišem nekoliko knjiga koje bi bile relevantne.
Naravno, bio sam vrlo oprezan i kritičan prema toj svojoj prvoj knizi – znajući sudbinu mnogih pisaca koji su ostali pisci jedne knjige, ili jedne dobre a više loših. Zato sam odlučio da se oprobam na drugoj pa da onda vidim šta ću i kako ću. I onda, pišući drugu knjigu, “Hodočašće”, shvatio sam mnoge stvari o sebi i o literaturi.
Pre svega otkrio sam da se kod nas, po pravilu, knjige pišu jednom u pet godina, jer pisac nema vremena za pisanje od tog silnog sedenja po kafanama ili kućama, od tog blebetanja i od potrebe da se bavi stvarima koje ga se i ne tiču, od želje da gura svoj nos u sve i svašta, da osvanjuje kod Ivice u Klubu književnika, glave pune dima i alkohola.
Onda sam rekao: čekaj Borislave, hoćeš li da pišeš ili da sediš u kafani? Ne kažem, mogao sam da ode mi na Kopaonik, bilo bi to na izvestan način i lepše, a svakako zdravije, ali je moja odluka da napustim sredinu koja me toliko okupirala bila vezana i s željom da se smestim u neki kulturni centar, gde će se osećati miris civilizacije, koji je vrlo potreban čoveku rodjenom na Balkanu, i sa skromnim obrazovanjem.
Sticajem okolnosti opredelio sam se za London, a pre svega zato što je moja supruga, arhitekta, tamo moga da zaradjuje za nas oboje – i na to pristala, verujući u neku moju misiju, što mi i dan-danji izgleda neverovatno. Jednostavno, mislim da se naša književnost opija i umire u našim kafanama.
Ja jesam disciplinovan čovek, ali to ti ništa ne vredi kad nemaš vremena i nemaš bistru glavu. Osim toga, za ovu vrstu literature kojom se ja bavim potrebno je mnogo istraživanja, učenja, kopanja po istoriji, po arhivama. Znači, da bi se pisalo, moralo se učiti, istraživati, a da bi se istraživalo, valjalo je imati mnogo vremena.
I tako, rešim da pobegnem. Pošto sam od svoje žene dobio na poklon slobodno vreme – i veliko poverenje, ušao sam u eksperiment. Pokazalo se da, oslobodjen brige za zaradom, i fizički izolovan od naše kafane i našeg načina druženja, koji meni inače jako godi, mogu da zagrejem stolicu i mogu ponešto i da napišem.
“Nisam čovek javnosti” – razgovor vodio Jug Grizelj, “NIN”, Beograd, 13. septembar 1981.
Pretresao sam kompletnu novinsku dokumentaciju o vama u kojoj je bezbroj kritka, stotine vesti o promociji vaših romana, premijerama drama i dobijenim nagradam, a jedva jedan i po intervju u ukupno petnaest godina. Pisac čije ime ne pominjemo, kako se to kaže, koji je nedavno objavio svoj prvi roman – ima u našoj arhivi devet intervjua. Ko je u neskladu?
Nisam čovek javnosti, gotovo da ne umem da kontaktiram sa ljudima. Ja mislim da bi to bilo tragikomično kada bih morao, recimo, izaći pred ljude i održati neki govor. Spleo bih se, ispao bih magarac, konfuzan, protivrečan. Ja i jesam konfuzan, možda i zbog obilja asocijacija i ideja koje prolaze kroz moju glavu.
Tek kada sednem da pišem, stvari mi se pojasne: sve što je nevažno i nije deo cilja onog o čemu pišem otpada i ja imam potpuno jasnu ideju šta hoću, i punu koncentraciju. Osim toga, mislim da čitalac najbolje intervjuiše pisca kroz stranice njegovih romana. Ako bih davao intervjue, ne bih stigao da pišem romane, i u toj dilemi ja sam se opredelio za pisanje knjiga.
Još je jedan razlog mojoj nevoljkosti u takvoj vrsti kontaktiranja sa javnošću: pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se trudim, svesno, disciplinovano i tako reći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja. A intervjui služe i za pothranjivanje vlastite taštine.
Ljudi koji vas poznaju godinama stalno se lome oko ocene vaše ličnosti. Vi ste neobična simbioza čudaka, samotnika i askete koji, medjutim, ume da kupuje prijateljstvo i radost drugih. Pri tom, teško je oteti se utisku da vi, i kada sedite sa čovekom, niste u stvari sasvim tu, nego tamo negde ...
Ja sebe ne smatram čudakom, asketom takodje ne. Premda ne krijem da sam u ličnom životu puritanac. Nemam razumevanja za ljudske slabosti, najmanje za svoje vlastite. Medjutim, ja sam gotovo bolesno znatiželjan.
Uhvatim sebe kako ponekad slušam nekog – otvorenih usta. To je možda i objašnjenje što ljudi ne beže od mene. Pažljiv sam i lojalan slušalac, a to ljudima prija, naročito ljudima našeg mentaliteta kojima je priča bitan deo života.
O vašem odlasku u London, pre deset godina, bilo je dosta priča i nagadjanja. Šta je pravi razlog odluči jednog pisca da napusti sredinu o kojoj piše?
Neki su mislili da je ta odluka bizarna. Ja bih rekao da su razlozi za odlazak iz Beograda banalni, tako reći tehničke prirode. Posle prve knjige, “Vreme čuda”, pogotovu posle povoljnih kritika koje su me ohrabrile, učinilo mi se da ja možda imam šta da kažem, da bih možda mogao da napišem nekoliko knjiga koje bi bile relevantne.
Naravno, bio sam vrlo oprezan i kritičan prema toj svojoj prvoj knizi – znajući sudbinu mnogih pisaca koji su ostali pisci jedne knjige, ili jedne dobre a više loših. Zato sam odlučio da se oprobam na drugoj pa da onda vidim šta ću i kako ću. I onda, pišući drugu knjigu, “Hodočašće”, shvatio sam mnoge stvari o sebi i o literaturi.
Pre svega otkrio sam da se kod nas, po pravilu, knjige pišu jednom u pet godina, jer pisac nema vremena za pisanje od tog silnog sedenja po kafanama ili kućama, od tog blebetanja i od potrebe da se bavi stvarima koje ga se i ne tiču, od želje da gura svoj nos u sve i svašta, da osvanjuje kod Ivice u Klubu književnika, glave pune dima i alkohola.
Onda sam rekao: čekaj Borislave, hoćeš li da pišeš ili da sediš u kafani? Ne kažem, mogao sam da ode mi na Kopaonik, bilo bi to na izvestan način i lepše, a svakako zdravije, ali je moja odluka da napustim sredinu koja me toliko okupirala bila vezana i s željom da se smestim u neki kulturni centar, gde će se osećati miris civilizacije, koji je vrlo potreban čoveku rodjenom na Balkanu, i sa skromnim obrazovanjem.
Sticajem okolnosti opredelio sam se za London, a pre svega zato što je moja supruga, arhitekta, tamo moga da zaradjuje za nas oboje – i na to pristala, verujući u neku moju misiju, što mi i dan-danji izgleda neverovatno. Jednostavno, mislim da se naša književnost opija i umire u našim kafanama.
Ja jesam disciplinovan čovek, ali to ti ništa ne vredi kad nemaš vremena i nemaš bistru glavu. Osim toga, za ovu vrstu literature kojom se ja bavim potrebno je mnogo istraživanja, učenja, kopanja po istoriji, po arhivama. Znači, da bi se pisalo, moralo se učiti, istraživati, a da bi se istraživalo, valjalo je imati mnogo vremena.
I tako, rešim da pobegnem. Pošto sam od svoje žene dobio na poklon slobodno vreme – i veliko poverenje, ušao sam u eksperiment. Pokazalo se da, oslobodjen brige za zaradom, i fizički izolovan od naše kafane i našeg načina druženja, koji meni inače jako godi, mogu da zagrejem stolicu i mogu ponešto i da napišem.
Wednesday, February 20, 2008
Vreme reči-IVd deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Iskustvo romansijera” – (kraj) razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.
Život cincarske porodice Njegovan čiji rodonačelnici potiču iz neodredjenih paleobalkanskih vremena, a poslednji su izdanci naši savremenici, postaje vaša glavna literarna tema. Prateći rast tog genealoškog stabla, njegovo grananje, cvetanje i venjenje, vi istovremeno prikazujete radjanje naše buržoazije, stvaranje modernog Beograda.
Jesu li Njegovani naši Glembajevi, naši Budenbrokovi? Uopšte šta mislite o prisustvu grada, velikog grada u našem romanu? Dugo se smatralo da je ta tematika za srpske pisce prosto nesavladiva?
Rodjen sam i odrastao u gradjanskoj porodici, i moje mi uspomene iz detinjstva – vrlo srećne, uostalom – ne govore ništa o nekom propadanju, osipanju i putrifikaciji koja bi, prema istoriografiji, trebalo da karakteriše poslednje godine medjuratnog perioda, godine, dakle, koje makar i u ograničenom obliku, pamtim, premda je o tome, sećam se, često bilo govora i za našim porodičnim stolom, gde osim “naše dične vojske” ništa zapravo nije valjalo.
To je, medjutim, bio samo govor, reči koje je moja intimna stvarnost demantovala. Stvarnost, kakvu sam ja osećao, bila je nešto sasvim drugo. Nešto lepo, temeljno, pouzdano. Bio sam kao i Simeoni s njihovim potomcima u Turjaku 1941. “konzerviran u osećanju sopstvene nepovredivosti”.
Kad je istorija vrlo grubo opovrgla ta moja ubedjenja, osetio sam potrebu da ustanovim šta se to, zapravo, i zašto dogodilo. Povod je, dakle, bio sasvim intiman. I na toj svojoj ličnoj istrazi radim ima već blizu trideset godina. Prva genealogija Njegovan-Turjaških, koja je do sada pretrpela srazmerno male izmene, nosi datum “1952”.
Tada su napisani i prvi tekstovi. Medju njima je priča od koje će kasnije nastati “Hodočašće”. Ispisani su i neki delovi “Crvenih i belih”, “Graditelja” i tako dalje. Tokom rada, medjutim, lični su motivi otišli sve dublje u pozadinu inspiracije, dok nisu sasvim zaboravljeni.
Postalo mi je savršeno svejedno kako se i zašto sve to dogodilo, u smislu nekog razjašnjenja sebi, u smislu tumačenja moje vlastite sudbine, postalo mi je važno da protekle stvari vidim iznutra, u samom njihovom razvoju (kako sam u Dnevniku zabeležio), da ih snimim iz njih samih, da to mrtvo vreme, pomoću imaginacije, ako je moguće, proživim.
Da ga proživim ne kao Borislav Pekić, već kao svaki od Simeona koji su, jedan za drugim, stajali na krmi porodičnog Arga u večnom traganju za balkanskim Severozapadnim prolazom (Vorioditikos diadromos) i Zlatnim runom (Hrosomolon Deras) života,
Tako je “Runo” postepeno postalo hronika, ili bi bolje bilo reći – fantasmagorija o Simeonima, Njegovanima, Cincarima, a kroz njih subjektivna vizija istorije gradjanske klase, Beograda i Srbije.
Ja sam o I i II knjizi “Runa” u raznim prilikama već poprilično govorio, III i IV očekuju štampanje u oktobru 1979, pa bih rekao samo nekoliko reči o sadržaju V i VI knjige, na kojima sada radim. Pored raspadanja familije, na Badnje veče 1941. u Turjaku, pada Carigrada 1543. i jedne vizije budućnosti vezane za Buenos Aires,
tu će biti opisana uloga Simeona Njegovana u epizodi predaje gradova Srbima 1867, u velikoj aferi Buontuove Generalne željezničke unije 1882, u antiobrenovićevskom puču 1903, ugušenju velikih radničkih štrajkova 1907, aferama sa inostranim porudžbinama municije 1912, zatim okupacija 1914-1918,
sudjenje Simeonu Njegovanu zbog kolaboracije, kao i veliki medjuratni proces na kojem su Njegovani svojim rodjacima Turjaškim preoteli Turjak putem jedne “legalne otimačine”, na osnovu tvrdjenja Turjaških, a blagodareći svojoj poslovnoj superiornosti, prema mišljenju Njegovana.
Opšta načela, kojih sam se držao u prethodnim knjigama, važiće i ovde: rukopis će se menjati saobrazno nosiocu radnje i vremena u kojem se ona zbiva. Time bi se postavio temelj za poslednju i sedmu knjigu, koja će biti amalgamisana od fantasmagorija Gazda Simeonove predsmrtne kome i golog realizma radničkih nemira u Turjaku, godine 1941, kao prvih akorda buduće kataklizme.
Što se tiče prisustva velikog grada u našem romanu, njega je oduvek bilo. Ono čega nije bilo jeste gradski mentalitet, u prvom redu pisca, a potom, prirodno, i njegovih literarnih likova. Pa i tog mentaliteta s njegovim temama je bilo, samo ne u meri koja se danas od savremene književnosti očekuje.
Generalizacija da je ta materija za srpske pisce nesavladiva, bila je proizvoljna još u vreme kada je izvedena iz rdjavih iskustava pisaca, koji su se, lišeni gradjanske svesti, našli u gradjanskoj temi. Oni koji su se u tom inkubatoru odgajali ne osećaju grad kao nešto strano, nepoznato, neprijateljsko.
Oni su njegov integralni deo. Oni nisu u njemu u gurbetu, na pečalbi, nego u njemu i s njim žive kao s nečim prirodnim. Za takve pisce nešto je drugo neprirodno i nesavladivo. Ja sam, na primer, sasvim siguran da ne bih umeo napisati dobar romani iz seoskog života. I nadam se da mi takva ambicija nikad neće pasti na pamet.
“Iskustvo romansijera” – (kraj) razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.
Život cincarske porodice Njegovan čiji rodonačelnici potiču iz neodredjenih paleobalkanskih vremena, a poslednji su izdanci naši savremenici, postaje vaša glavna literarna tema. Prateći rast tog genealoškog stabla, njegovo grananje, cvetanje i venjenje, vi istovremeno prikazujete radjanje naše buržoazije, stvaranje modernog Beograda.
Jesu li Njegovani naši Glembajevi, naši Budenbrokovi? Uopšte šta mislite o prisustvu grada, velikog grada u našem romanu? Dugo se smatralo da je ta tematika za srpske pisce prosto nesavladiva?
Rodjen sam i odrastao u gradjanskoj porodici, i moje mi uspomene iz detinjstva – vrlo srećne, uostalom – ne govore ništa o nekom propadanju, osipanju i putrifikaciji koja bi, prema istoriografiji, trebalo da karakteriše poslednje godine medjuratnog perioda, godine, dakle, koje makar i u ograničenom obliku, pamtim, premda je o tome, sećam se, često bilo govora i za našim porodičnim stolom, gde osim “naše dične vojske” ništa zapravo nije valjalo.
To je, medjutim, bio samo govor, reči koje je moja intimna stvarnost demantovala. Stvarnost, kakvu sam ja osećao, bila je nešto sasvim drugo. Nešto lepo, temeljno, pouzdano. Bio sam kao i Simeoni s njihovim potomcima u Turjaku 1941. “konzerviran u osećanju sopstvene nepovredivosti”.
Kad je istorija vrlo grubo opovrgla ta moja ubedjenja, osetio sam potrebu da ustanovim šta se to, zapravo, i zašto dogodilo. Povod je, dakle, bio sasvim intiman. I na toj svojoj ličnoj istrazi radim ima već blizu trideset godina. Prva genealogija Njegovan-Turjaških, koja je do sada pretrpela srazmerno male izmene, nosi datum “1952”.
Tada su napisani i prvi tekstovi. Medju njima je priča od koje će kasnije nastati “Hodočašće”. Ispisani su i neki delovi “Crvenih i belih”, “Graditelja” i tako dalje. Tokom rada, medjutim, lični su motivi otišli sve dublje u pozadinu inspiracije, dok nisu sasvim zaboravljeni.
Postalo mi je savršeno svejedno kako se i zašto sve to dogodilo, u smislu nekog razjašnjenja sebi, u smislu tumačenja moje vlastite sudbine, postalo mi je važno da protekle stvari vidim iznutra, u samom njihovom razvoju (kako sam u Dnevniku zabeležio), da ih snimim iz njih samih, da to mrtvo vreme, pomoću imaginacije, ako je moguće, proživim.
Da ga proživim ne kao Borislav Pekić, već kao svaki od Simeona koji su, jedan za drugim, stajali na krmi porodičnog Arga u večnom traganju za balkanskim Severozapadnim prolazom (Vorioditikos diadromos) i Zlatnim runom (Hrosomolon Deras) života,
Tako je “Runo” postepeno postalo hronika, ili bi bolje bilo reći – fantasmagorija o Simeonima, Njegovanima, Cincarima, a kroz njih subjektivna vizija istorije gradjanske klase, Beograda i Srbije.
Ja sam o I i II knjizi “Runa” u raznim prilikama već poprilično govorio, III i IV očekuju štampanje u oktobru 1979, pa bih rekao samo nekoliko reči o sadržaju V i VI knjige, na kojima sada radim. Pored raspadanja familije, na Badnje veče 1941. u Turjaku, pada Carigrada 1543. i jedne vizije budućnosti vezane za Buenos Aires,
tu će biti opisana uloga Simeona Njegovana u epizodi predaje gradova Srbima 1867, u velikoj aferi Buontuove Generalne željezničke unije 1882, u antiobrenovićevskom puču 1903, ugušenju velikih radničkih štrajkova 1907, aferama sa inostranim porudžbinama municije 1912, zatim okupacija 1914-1918,
sudjenje Simeonu Njegovanu zbog kolaboracije, kao i veliki medjuratni proces na kojem su Njegovani svojim rodjacima Turjaškim preoteli Turjak putem jedne “legalne otimačine”, na osnovu tvrdjenja Turjaških, a blagodareći svojoj poslovnoj superiornosti, prema mišljenju Njegovana.
Opšta načela, kojih sam se držao u prethodnim knjigama, važiće i ovde: rukopis će se menjati saobrazno nosiocu radnje i vremena u kojem se ona zbiva. Time bi se postavio temelj za poslednju i sedmu knjigu, koja će biti amalgamisana od fantasmagorija Gazda Simeonove predsmrtne kome i golog realizma radničkih nemira u Turjaku, godine 1941, kao prvih akorda buduće kataklizme.
Što se tiče prisustva velikog grada u našem romanu, njega je oduvek bilo. Ono čega nije bilo jeste gradski mentalitet, u prvom redu pisca, a potom, prirodno, i njegovih literarnih likova. Pa i tog mentaliteta s njegovim temama je bilo, samo ne u meri koja se danas od savremene književnosti očekuje.
Generalizacija da je ta materija za srpske pisce nesavladiva, bila je proizvoljna još u vreme kada je izvedena iz rdjavih iskustava pisaca, koji su se, lišeni gradjanske svesti, našli u gradjanskoj temi. Oni koji su se u tom inkubatoru odgajali ne osećaju grad kao nešto strano, nepoznato, neprijateljsko.
Oni su njegov integralni deo. Oni nisu u njemu u gurbetu, na pečalbi, nego u njemu i s njim žive kao s nečim prirodnim. Za takve pisce nešto je drugo neprirodno i nesavladivo. Ja sam, na primer, sasvim siguran da ne bih umeo napisati dobar romani iz seoskog života. I nadam se da mi takva ambicija nikad neće pasti na pamet.
Tuesday, February 19, 2008
Vreme reči-IVc deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Iskustvo romansijera” – (nastavak) razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.
I onda kada stvarate fabulu, vi nastojite da izbegnete utisak kako život protiče stihijno, u beznačajnostima. Radnju tako vodite kao da želite da naglasite svoje prisustvo. Tačnije govoreći, “slučaj” prestaje to da bude i postaje predznak sudbine. Preokreti u životu vaših junaka samo na izgled dolaze iznenada.
Arsenije Njegovan provodi život u svojoj kući, izolovan od sveta. Prvi put je napušta, posle aprila 1941 – juna 1968, a da pojma nema šta se u medjuvremenu zbilo. Spasilac davljenika (“Odbrana i poslednji dani”) spasava iz reke nemačkog oficira baš onog dana kada je trebalo da napusti tu dužnost, jer dugo nije imao posla, tj. na tom mirnom delu reke davljenika nije bilo.
Ove pojedinosti, koje su prepune simbolike, nisu kod vas retke pa ih stoga ne možemo smatrati nevažnim.
Moj interes je usmeren prema suštini. Suština odbacuje beznačajnosti i sporednosti. Ona zahteva sav književni prostor za sebe. Ona je kao ameba koja te beznačajnosti jednostavno pretvara u vlastitu hranu, a zatim nekorisne izlučevine izbacuje u ništavilo anonimnosti. Suština jednog života redovno je rasporedjena u nekoliko dramskih živčanih čvorova, nekoliko krupnih ganglija u kojima se sustiču i seku sve njegove koordinate.
Tomas Vulf je kazao da je “svaki trenutak prozor za sva vremena”. To je tačno u jednom višem smislu. U praktičnom, medjutim, sve zavisi od širine i položaja prozora. Ako volite zalaske sunca, a nastanite se u podrumu, slabo ćete u njemu uživati. Ako obožavate prostore, a za prozor izaberete puškarnicu, nećete baš mnogo videti.
Potrebno je, dakle, u životu jedne ličnosti (čak i jedne nacije) otkriti one sudbinske čvorove u kojima se nataložilo i njihovo iskustvo, i njihove osobine, a zatim pronaći najpogodnije sečivo (dogadjaj) koji će te čvorove raseći. Krize su ferment koji izaziva ispoljavanje i najskrovitijih oblika i čoveka i njegovog naroda.
Trošiti vreme na životne monotonije, a da one nisu preludijum za trenutke-prozore, u kojima će se taj život izraziti u svoj svojoj kontradiktornoj složenosti, znači nikad ne stići do suštine, nikad do univerzalija zbog kojih čitav taj trud jedino i vredi.
Kao što se opire sporednostima, jer je se ne tiču, suština ne priznaje ni slučaj, jer ga ne poznaje. Suština je zakon po kojem biće živi. Nezakonistosti su joj strane. Ako se dogadjaju, zbivaju se izvan nje. Ali čim se njoj dogode, postaju one sudbinske. Ne što bi, možda, one to bile same po sebi, već što ih naša suština kao takve uzima.
Nepoznate unutrašnje veze spajaju datume naših proticanja, duboko ispod logičkog privida plete se mreža što spaja razna doba, mreža čiji će nam kroj zauvek ostati nepoznat. Tu i tamo prodre u naše dimenzije neki nagoveštaj i to je sve. A on se može naći samo u časovima u kojima čovek, pa prema tome i njegova književna projekcija, prolaze kroz naročita iskušenja, isto onako kao što zazivanje duhova nije moguće bez stanja transa.
Simboličnost o kojoj govorite, samo je posledica ovog izbora. Sve što je suštinsko istovremeno je, i samim tim, i simbolično. Sve što je suštinsko spaja se medjusobno ispod privida različitosti. Govoreći o jednoj suštini, govorimo i o drugoj. A to je definicija simboličnog jezika. Realnost se njime ne ukida. Ona se samo čini opštom.
Pitanje se može postaviti i sasvim praktično. Od kakvog bi književnog interesa bio jedan Gavrilović da nije spasao nemačkog oficira 1944? I to baš 1944. Jer od toga da spase 1978. ne bismo književno dobili ništa. Od kakvog bi to bilo interesa da on nije profesionalni spasilac davljenika nego slučajni prolaznik? Da spasavanje iz vode nije samo njegova profesija, već i njegova suština?
Ili, da li bi “Kako upokojiti vampira” mogao da opstane s jednim kasapskim kalfom u ulozi Rutkowskog? To što je istoričar, nije slučajno. Slučajno bi bilo da je – kasapin. Prebacujući Hrista u mit, mi dopuštamo čudima, odnosno prilikama za njih, da ga presretnu kad god su mu nužna, kad god je to pisano.
Pošto smo sebe iz svakog mita izuzeli, naravno da nam se čini da nam se sve dogadja slučajno, a najčešće i nezasluženo. Treba, medjutim, ostaviti malo mesta u svom srcu i za sumnju da će udarac kojim smo nekome razbili glavu možda našeg potomka ubiti kad mu kao cigla na glavu padne.
Jedan kritičar je, govoreći o “Uspenju i sunovratu Ikara Gubelkijana” primetio da je teško poverovati kako jedan klizač na ledu može govoriti jezikom filosofskih simbola. Hoće li cela stvar postati jasnija ako se povest o klizaču i njegovim odnosima prema okupatoru, prema zlu uopšte, posmatra na nivou alegorije, a ne realističke priče?
Verovatno da hoće, ali čemu? Alegoričnost, ili da kažemo simboličnost te priče, posledica je dodira Ikara Gubelkijanja sa suštinom stvari, u časovima krize, i u sasvim realnim okolnostima. (Što ih on vidi kolosalno uvećane, to je stvar njegove umetničke i moralne osetljivosti.) Ako takvo osećanje života ne bi moglo da opstoji, na ledu naše 1943. ne bi ni za nas važilo, ne bi sugerisalo ništa o ledu 1978. ili 2000.
Stoga je izbor filosofskih simbola (ukoliko su oni zaista filosofski, a ne pretežno umetnički, kao što ja držim) ne bih tumačio težnjom za alegorijom. Mada, naknadno, alegorija pomaže da se otkloni primedba kritičara o kome govorite.
Ja lično ne vidim zašto jedan klizač na ledu (ne svi, samo jedan jedini, u ovom slučaju Ikar) ne bi načelno bio sposoban za filosofsko mišljenje i izražavanje. Ono nije profesionalan zabran, i u većoj ili manjoj meri obeležava mišljenje svakog čoveka od nekog formata. Tu bi se mogla razviti jedna vrlo složena kontraargumentacija, za koju se nema ni prostora ni vremena, ali ona i nije važna.
Mislim da je za mene kao pisca mnogo korisniji jedan element istine, dobrog zapažanja u toj primedbi. Samo je, po mom mišljenju, previdjen pravi uzrok mestimičnom neskladu izmedju Ikara i onoga šta i kako on misli. On nije u potrebi jezika filosofskih simbola (ako njega ima, u šta sumnjam), nego u osnovnom literarnom tonu pripovedanja, u rukopisu, odnosno u ključu iz kojega je nastao. Ima se utisak da je ton za oktavu viši nego što je bilo nužno i da bi jedna čišto tehnička intervencija u tom smislu ovu primedbu mogla da zadovolji.
“Iskustvo romansijera” – (nastavak) razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.
I onda kada stvarate fabulu, vi nastojite da izbegnete utisak kako život protiče stihijno, u beznačajnostima. Radnju tako vodite kao da želite da naglasite svoje prisustvo. Tačnije govoreći, “slučaj” prestaje to da bude i postaje predznak sudbine. Preokreti u životu vaših junaka samo na izgled dolaze iznenada.
Arsenije Njegovan provodi život u svojoj kući, izolovan od sveta. Prvi put je napušta, posle aprila 1941 – juna 1968, a da pojma nema šta se u medjuvremenu zbilo. Spasilac davljenika (“Odbrana i poslednji dani”) spasava iz reke nemačkog oficira baš onog dana kada je trebalo da napusti tu dužnost, jer dugo nije imao posla, tj. na tom mirnom delu reke davljenika nije bilo.
Ove pojedinosti, koje su prepune simbolike, nisu kod vas retke pa ih stoga ne možemo smatrati nevažnim.
Moj interes je usmeren prema suštini. Suština odbacuje beznačajnosti i sporednosti. Ona zahteva sav književni prostor za sebe. Ona je kao ameba koja te beznačajnosti jednostavno pretvara u vlastitu hranu, a zatim nekorisne izlučevine izbacuje u ništavilo anonimnosti. Suština jednog života redovno je rasporedjena u nekoliko dramskih živčanih čvorova, nekoliko krupnih ganglija u kojima se sustiču i seku sve njegove koordinate.
Tomas Vulf je kazao da je “svaki trenutak prozor za sva vremena”. To je tačno u jednom višem smislu. U praktičnom, medjutim, sve zavisi od širine i položaja prozora. Ako volite zalaske sunca, a nastanite se u podrumu, slabo ćete u njemu uživati. Ako obožavate prostore, a za prozor izaberete puškarnicu, nećete baš mnogo videti.
Potrebno je, dakle, u životu jedne ličnosti (čak i jedne nacije) otkriti one sudbinske čvorove u kojima se nataložilo i njihovo iskustvo, i njihove osobine, a zatim pronaći najpogodnije sečivo (dogadjaj) koji će te čvorove raseći. Krize su ferment koji izaziva ispoljavanje i najskrovitijih oblika i čoveka i njegovog naroda.
Trošiti vreme na životne monotonije, a da one nisu preludijum za trenutke-prozore, u kojima će se taj život izraziti u svoj svojoj kontradiktornoj složenosti, znači nikad ne stići do suštine, nikad do univerzalija zbog kojih čitav taj trud jedino i vredi.
Kao što se opire sporednostima, jer je se ne tiču, suština ne priznaje ni slučaj, jer ga ne poznaje. Suština je zakon po kojem biće živi. Nezakonistosti su joj strane. Ako se dogadjaju, zbivaju se izvan nje. Ali čim se njoj dogode, postaju one sudbinske. Ne što bi, možda, one to bile same po sebi, već što ih naša suština kao takve uzima.
Nepoznate unutrašnje veze spajaju datume naših proticanja, duboko ispod logičkog privida plete se mreža što spaja razna doba, mreža čiji će nam kroj zauvek ostati nepoznat. Tu i tamo prodre u naše dimenzije neki nagoveštaj i to je sve. A on se može naći samo u časovima u kojima čovek, pa prema tome i njegova književna projekcija, prolaze kroz naročita iskušenja, isto onako kao što zazivanje duhova nije moguće bez stanja transa.
Simboličnost o kojoj govorite, samo je posledica ovog izbora. Sve što je suštinsko istovremeno je, i samim tim, i simbolično. Sve što je suštinsko spaja se medjusobno ispod privida različitosti. Govoreći o jednoj suštini, govorimo i o drugoj. A to je definicija simboličnog jezika. Realnost se njime ne ukida. Ona se samo čini opštom.
Pitanje se može postaviti i sasvim praktično. Od kakvog bi književnog interesa bio jedan Gavrilović da nije spasao nemačkog oficira 1944? I to baš 1944. Jer od toga da spase 1978. ne bismo književno dobili ništa. Od kakvog bi to bilo interesa da on nije profesionalni spasilac davljenika nego slučajni prolaznik? Da spasavanje iz vode nije samo njegova profesija, već i njegova suština?
Ili, da li bi “Kako upokojiti vampira” mogao da opstane s jednim kasapskim kalfom u ulozi Rutkowskog? To što je istoričar, nije slučajno. Slučajno bi bilo da je – kasapin. Prebacujući Hrista u mit, mi dopuštamo čudima, odnosno prilikama za njih, da ga presretnu kad god su mu nužna, kad god je to pisano.
Pošto smo sebe iz svakog mita izuzeli, naravno da nam se čini da nam se sve dogadja slučajno, a najčešće i nezasluženo. Treba, medjutim, ostaviti malo mesta u svom srcu i za sumnju da će udarac kojim smo nekome razbili glavu možda našeg potomka ubiti kad mu kao cigla na glavu padne.
Jedan kritičar je, govoreći o “Uspenju i sunovratu Ikara Gubelkijana” primetio da je teško poverovati kako jedan klizač na ledu može govoriti jezikom filosofskih simbola. Hoće li cela stvar postati jasnija ako se povest o klizaču i njegovim odnosima prema okupatoru, prema zlu uopšte, posmatra na nivou alegorije, a ne realističke priče?
Verovatno da hoće, ali čemu? Alegoričnost, ili da kažemo simboličnost te priče, posledica je dodira Ikara Gubelkijanja sa suštinom stvari, u časovima krize, i u sasvim realnim okolnostima. (Što ih on vidi kolosalno uvećane, to je stvar njegove umetničke i moralne osetljivosti.) Ako takvo osećanje života ne bi moglo da opstoji, na ledu naše 1943. ne bi ni za nas važilo, ne bi sugerisalo ništa o ledu 1978. ili 2000.
Stoga je izbor filosofskih simbola (ukoliko su oni zaista filosofski, a ne pretežno umetnički, kao što ja držim) ne bih tumačio težnjom za alegorijom. Mada, naknadno, alegorija pomaže da se otkloni primedba kritičara o kome govorite.
Ja lično ne vidim zašto jedan klizač na ledu (ne svi, samo jedan jedini, u ovom slučaju Ikar) ne bi načelno bio sposoban za filosofsko mišljenje i izražavanje. Ono nije profesionalan zabran, i u većoj ili manjoj meri obeležava mišljenje svakog čoveka od nekog formata. Tu bi se mogla razviti jedna vrlo složena kontraargumentacija, za koju se nema ni prostora ni vremena, ali ona i nije važna.
Mislim da je za mene kao pisca mnogo korisniji jedan element istine, dobrog zapažanja u toj primedbi. Samo je, po mom mišljenju, previdjen pravi uzrok mestimičnom neskladu izmedju Ikara i onoga šta i kako on misli. On nije u potrebi jezika filosofskih simbola (ako njega ima, u šta sumnjam), nego u osnovnom literarnom tonu pripovedanja, u rukopisu, odnosno u ključu iz kojega je nastao. Ima se utisak da je ton za oktavu viši nego što je bilo nužno i da bi jedna čišto tehnička intervencija u tom smislu ovu primedbu mogla da zadovolji.
Monday, February 18, 2008
Vreme reči-IVb deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Iskustvo romansijera” – (nastavak) razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.
U “Uspenju i sunovratu Ikara Gubelkijana”, “Kako upokojiti vampira” i “Zlatnom runu” rafinirani esejistički ton je veoma naglašen. U “Odbrani i poslednjim danaima”, medjutim, primenjujete metod neposrednijeg, oporijeg prikazivanja života, ljudske prosečnosti.
U”Hodočašću Arsenija Njegovana” opredeljujete se za tehniku ne istovetnu, ali po mnogo čemu blisku onoj što smo je nasledili od romana prošlosti (portretisanje ličnosti, opis ambijenta, itd.). Velika je raznovrsnost u prosedeu, u viziji ...
Književna je gradja, kao i svaka gradja, uostalom, raznovrsne strukture, teksture, boje, vrste, sasvim različitih ličnih osobina. Svaka njena kategorija iziskuje posebnu obradu, svoj alat tako reći. Jednostavni i grubi seoski tronožac možete izdeljati i sekirom. I treba ga obradjivati sekirom. Samo tako će biti prirodan. Neki tanani stilski komad nameštaja sekirom možete samo upropastiti. On nalaže upotrebu finijih sečiva i složenih orudja.
Gradja je ono što odredjuje formu. Svako nasilje u tom odnosu, koji mora ostati spontan, narušiće jedinstvo ova dva osnovna vida književnog dela, od kojeg zavisi i njegov konačan umetnički efekat. Pretpostavite da sam “Vreme čuda” pisao tehnikom kojom je ispisan “Kako upokojiti vampira”, ili obrnuto.
U prvom slučaju razbila bi se iluzija bajke, već ionako dovoljno ugrožena ironijom. U drugom, dobila bi se nepodnosljiva pseudobiblijska retoričnost.
Ja uvek nastojim da u samoj gradji, pre nego što ona uzme jasnu formu, i dok je još u skeletonu sižea, izazovem izvesnu fermentaciju od koje se nadam dobiti onaj pravi uzorak pričanja. Obično, mogao bih pri drugoj pomisli reći čak i redovno, formu književnog kazivanja, onaj njegov osnovni ton koji će mi obezbediti stilsko jedinstvo i ubedljivost, dobijam posredstvom glavne ličnosti.
Kad je razmišljanjem dovoljno izgradim da može živeti i misliti sama i bez mene kao tumača (koji bi je nužno rdjavo interpretirao), ja je puštam da to i čini. Da izvesno vreme živi i misli izvan rukopisa, u tamnim medjučinovima vremena, u kojima se ništa ne dešava pa ne postoji obaveza delovanja, ali se situacije mogu zamisljati i ta buduća književna ličnost pustiti da na njih bira svoje odgovore.
Pre ili kasnije naći će ona, ako je dobro koncipirana, svoju književnu formu. Progovoriće pravim jezikom, koji će onda biti i jezik knjige, bez obzira na to u kom je licu pisana. Otkriće sebi najprikladnije postupke, koji će onda postati uzorforma njenog ponašanja u priči, ma kakav da joj je siže. Pod uslovom da su i sve ostale komponente dela pripremljene, tek tada se može sesti za sto i započeti s onim što se zove pripovedanje.
Ali tada to više neće biti “pripovedanje o nečemu”, podložno arbitrarnom raspoloženju pisca ili njegovim vlastitim duhovnim interesima, već “dešavanje tog nečega” po zakonima koji su izvedeni iz suštinskih načela te ličnosti.
Ne treba verovati da sam bio naročito oduševljen poslovnom i vanposlovnom okrutnošću jednog Simeona Lupusa, ali šta sam mogao? Svako velikodušno osećanje pristajalo bi njemu kao milosrdje vuku. Želeo sam da maloroznom Simeonu Grku bar jedna špekulacija uspe, ali mu je njegova trgovačka fantazija birala takve koje jednostavno nisu mogle uspeti, a čovek želi da se, pri svemu tome, drži i izvesnih zakona trgovine.
Ja sam iskreno želeo Simeonu Carigradjaninu dam u se ispuni životni san da postane konj, ali šta se tu moglo kad on tom preobražaju, koji će uspeti njegovom potomku Simeonu Gazdi, nije bio dorastao. Ja sam se ponekad trudio, kršeći vlastita načela nemešanja, da nateram tog Simeona Gazdu da prestane večno misliti u brojkama i na osnovama procentnog računa, ali bi on redovno sam našao načina da svakoj životnoj, filosofskoj suštini pronadje na kraju i njen trgovački oblik i da je izrazi terminima trgovačke špekulacije.
(I to uprkos tome što je i on katkad moje napore pomagao, i sam želeo da se oslobodi “računskog pogleda na svet”.) U “Kako upokojiti vampira”, na primer, likovi Rutkowskog i Steinbrechera nastali su pre sižea za sotiju. Oni su zajednički sami sebi stvorili svoj siže.
Oni su za mene izgradili ne samo taj siže već i njegov jezik, njegovu kompoziciju, njegov stil. Nije teško uočiti da je osnovni stil rukopisa neka vrsta amalgama izmedju sindroma Rutkowski i sindroma Steinbrechera, način na koji ta dva čoveka razmišljaju.
U dosadašnjim knjigama, izuzev “Zlatnog runa”, u srži pripovedanja uvek je – drama, a jedinstvo vremena i prostora se poštuje. U svima je jedna ličnost privilegovani nosilac gotovo sveg tereta fabule. Svuda je, u tim slučajevima, konstruisati pravi lik značilo naći i pravi književni izraz. Jer je tada on spontano nalazio formu u kojoj se najprirodnije izražavao.
“Zlatno runo” je već nešto sasvim drugo. Nipošto načelno. Načelno, i u “Runu” same ličnosti u zajednici s vremenom življenja odlučuju o troposu u kojem će “književno” živeti. Raznovrsnost tih troposa – za razliku od jednog u “Hodočašću”, “Vampiru”, “Ikaru Gubelkijanu” itd. – potiče od brojnosti Simeona kao glavnih ličnosti i disparatnosti vremena u kojima se dešavaju.
I vremena i prostori menjaju se u “Runu” iz poglavlja u poglavlje, pa čak i u okviru istog poglavlja, preskačući istodobno stotine kilometara i stotine godina. Radnja fantasmagorije premešta se iz Carigrada u Beograd, iz grčkih Teba (Tivaja) u cincarsko Moskopolje, na jugu današnje Albanije, iz Zemuna u Turjak kraj Ljubljane, iz mitske Arkadije u istorijsku Trakiju, iz srpskog pašalučkog Kragujevca u bezgranične prostore porodičnog sna.
Vekovi su se, napustivši uzlaznolinearnu hronologiju, savili u krug, pa tu pomešali u melasu u kojoj se konture istorije tek naziru i gde se dogadjaji zbivaju čas 1543, čas 1941, sad 1566, sad 1882, najpre 1915. pa tek onda 1804, pre 1903. nego 1769. Jedan misaono-stilski pristup, jedinstven tropos za sve te ličnosti, sva ta vremena i sve te prostore bio bi očigledno neprirodan.
On bi me, osim toga, primorao da pripovedam šta se sve, kada i kako zbilo Njegovanima, a ne da oni dogadjanjem sami sebe pripovedaju. Moje mešanje nužno bi dovelo do izopačenja istine o njima, do takozvanog metaforičnog osavremenjivanja koje bi razorilo same osnove dela.
Takav postupak se već dovoljno i vidi iz prva dva toma. Moskopoljska epizoda s kraja I pisana je u sasvim drugom kodu nego Zemunski divan Simeona Grka s početka II. Dramska forma u kojoj se ispoljavaju svi Njegovan-Turjaški 1941. nema ničeg zajedničkog s monološkom Simeona Gazde iz istog vremena, ali korespondira s razgovorom trojice “magnata” beogradske čaršije za vreme čitanja hatišerifa 1830.
U III i IV tomu, koji izlaze u oktobru 1979, ova će razlika biti još uočljivija. Treći, koji se odnosi na Simeona Sigetskog, XVI vek, a u njemu naročito noć izmedju 5. i 6. septembra 1566, radjen je u potpuno drugojačijem ključu nego IV, u kojem revolucionarne 1848, na liniji Beograd – Beč, korespondiraju tri porodična jerarha: Lupus, Hadžija i Gazda.
Jedan tropos, jednu formu, stil, ukratko tehnički pristup gradji nemoguće je kritikovati van zahteva same gradje, a na osnovu nekoliko književnoistorijskih klišea koji su lenjima uvek pod rukom. Niti se jedan tropos može kao takav primiti ili odbaciti.
Uvek se mora najpre ustanoviti odgovara li on gradji više nego ijedan drugi raspoloživi, a zatim u kojoj je meri ta podudarnost postignuta. Kažem ovo stoga što se kod površne kritike ponekad oseća izvesna načelna netrpeljivost prema takozvanom govoru u prvom licu, kao da bi on već i po sebi bio književno nelegitimniji od trećeg.
U najmanju ruku, da ga je u našoj književnosti već previše. Možda je to tačno. Ali to bi onda valjalo dokazati analitičkim putem. Jednim integralnim preispitivanjem rukopisa ustanoviti, na primer, da bi za “Kako upokojiti vampira” neka druga forma više odgovarala od epistolarne.
“Iskustvo romansijera” – (nastavak) razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.
U “Uspenju i sunovratu Ikara Gubelkijana”, “Kako upokojiti vampira” i “Zlatnom runu” rafinirani esejistički ton je veoma naglašen. U “Odbrani i poslednjim danaima”, medjutim, primenjujete metod neposrednijeg, oporijeg prikazivanja života, ljudske prosečnosti.
U”Hodočašću Arsenija Njegovana” opredeljujete se za tehniku ne istovetnu, ali po mnogo čemu blisku onoj što smo je nasledili od romana prošlosti (portretisanje ličnosti, opis ambijenta, itd.). Velika je raznovrsnost u prosedeu, u viziji ...
Književna je gradja, kao i svaka gradja, uostalom, raznovrsne strukture, teksture, boje, vrste, sasvim različitih ličnih osobina. Svaka njena kategorija iziskuje posebnu obradu, svoj alat tako reći. Jednostavni i grubi seoski tronožac možete izdeljati i sekirom. I treba ga obradjivati sekirom. Samo tako će biti prirodan. Neki tanani stilski komad nameštaja sekirom možete samo upropastiti. On nalaže upotrebu finijih sečiva i složenih orudja.
Gradja je ono što odredjuje formu. Svako nasilje u tom odnosu, koji mora ostati spontan, narušiće jedinstvo ova dva osnovna vida književnog dela, od kojeg zavisi i njegov konačan umetnički efekat. Pretpostavite da sam “Vreme čuda” pisao tehnikom kojom je ispisan “Kako upokojiti vampira”, ili obrnuto.
U prvom slučaju razbila bi se iluzija bajke, već ionako dovoljno ugrožena ironijom. U drugom, dobila bi se nepodnosljiva pseudobiblijska retoričnost.
Ja uvek nastojim da u samoj gradji, pre nego što ona uzme jasnu formu, i dok je još u skeletonu sižea, izazovem izvesnu fermentaciju od koje se nadam dobiti onaj pravi uzorak pričanja. Obično, mogao bih pri drugoj pomisli reći čak i redovno, formu književnog kazivanja, onaj njegov osnovni ton koji će mi obezbediti stilsko jedinstvo i ubedljivost, dobijam posredstvom glavne ličnosti.
Kad je razmišljanjem dovoljno izgradim da može živeti i misliti sama i bez mene kao tumača (koji bi je nužno rdjavo interpretirao), ja je puštam da to i čini. Da izvesno vreme živi i misli izvan rukopisa, u tamnim medjučinovima vremena, u kojima se ništa ne dešava pa ne postoji obaveza delovanja, ali se situacije mogu zamisljati i ta buduća književna ličnost pustiti da na njih bira svoje odgovore.
Pre ili kasnije naći će ona, ako je dobro koncipirana, svoju književnu formu. Progovoriće pravim jezikom, koji će onda biti i jezik knjige, bez obzira na to u kom je licu pisana. Otkriće sebi najprikladnije postupke, koji će onda postati uzorforma njenog ponašanja u priči, ma kakav da joj je siže. Pod uslovom da su i sve ostale komponente dela pripremljene, tek tada se može sesti za sto i započeti s onim što se zove pripovedanje.
Ali tada to više neće biti “pripovedanje o nečemu”, podložno arbitrarnom raspoloženju pisca ili njegovim vlastitim duhovnim interesima, već “dešavanje tog nečega” po zakonima koji su izvedeni iz suštinskih načela te ličnosti.
Ne treba verovati da sam bio naročito oduševljen poslovnom i vanposlovnom okrutnošću jednog Simeona Lupusa, ali šta sam mogao? Svako velikodušno osećanje pristajalo bi njemu kao milosrdje vuku. Želeo sam da maloroznom Simeonu Grku bar jedna špekulacija uspe, ali mu je njegova trgovačka fantazija birala takve koje jednostavno nisu mogle uspeti, a čovek želi da se, pri svemu tome, drži i izvesnih zakona trgovine.
Ja sam iskreno želeo Simeonu Carigradjaninu dam u se ispuni životni san da postane konj, ali šta se tu moglo kad on tom preobražaju, koji će uspeti njegovom potomku Simeonu Gazdi, nije bio dorastao. Ja sam se ponekad trudio, kršeći vlastita načela nemešanja, da nateram tog Simeona Gazdu da prestane večno misliti u brojkama i na osnovama procentnog računa, ali bi on redovno sam našao načina da svakoj životnoj, filosofskoj suštini pronadje na kraju i njen trgovački oblik i da je izrazi terminima trgovačke špekulacije.
(I to uprkos tome što je i on katkad moje napore pomagao, i sam želeo da se oslobodi “računskog pogleda na svet”.) U “Kako upokojiti vampira”, na primer, likovi Rutkowskog i Steinbrechera nastali su pre sižea za sotiju. Oni su zajednički sami sebi stvorili svoj siže.
Oni su za mene izgradili ne samo taj siže već i njegov jezik, njegovu kompoziciju, njegov stil. Nije teško uočiti da je osnovni stil rukopisa neka vrsta amalgama izmedju sindroma Rutkowski i sindroma Steinbrechera, način na koji ta dva čoveka razmišljaju.
U dosadašnjim knjigama, izuzev “Zlatnog runa”, u srži pripovedanja uvek je – drama, a jedinstvo vremena i prostora se poštuje. U svima je jedna ličnost privilegovani nosilac gotovo sveg tereta fabule. Svuda je, u tim slučajevima, konstruisati pravi lik značilo naći i pravi književni izraz. Jer je tada on spontano nalazio formu u kojoj se najprirodnije izražavao.
“Zlatno runo” je već nešto sasvim drugo. Nipošto načelno. Načelno, i u “Runu” same ličnosti u zajednici s vremenom življenja odlučuju o troposu u kojem će “književno” živeti. Raznovrsnost tih troposa – za razliku od jednog u “Hodočašću”, “Vampiru”, “Ikaru Gubelkijanu” itd. – potiče od brojnosti Simeona kao glavnih ličnosti i disparatnosti vremena u kojima se dešavaju.
I vremena i prostori menjaju se u “Runu” iz poglavlja u poglavlje, pa čak i u okviru istog poglavlja, preskačući istodobno stotine kilometara i stotine godina. Radnja fantasmagorije premešta se iz Carigrada u Beograd, iz grčkih Teba (Tivaja) u cincarsko Moskopolje, na jugu današnje Albanije, iz Zemuna u Turjak kraj Ljubljane, iz mitske Arkadije u istorijsku Trakiju, iz srpskog pašalučkog Kragujevca u bezgranične prostore porodičnog sna.
Vekovi su se, napustivši uzlaznolinearnu hronologiju, savili u krug, pa tu pomešali u melasu u kojoj se konture istorije tek naziru i gde se dogadjaji zbivaju čas 1543, čas 1941, sad 1566, sad 1882, najpre 1915. pa tek onda 1804, pre 1903. nego 1769. Jedan misaono-stilski pristup, jedinstven tropos za sve te ličnosti, sva ta vremena i sve te prostore bio bi očigledno neprirodan.
On bi me, osim toga, primorao da pripovedam šta se sve, kada i kako zbilo Njegovanima, a ne da oni dogadjanjem sami sebe pripovedaju. Moje mešanje nužno bi dovelo do izopačenja istine o njima, do takozvanog metaforičnog osavremenjivanja koje bi razorilo same osnove dela.
Takav postupak se već dovoljno i vidi iz prva dva toma. Moskopoljska epizoda s kraja I pisana je u sasvim drugom kodu nego Zemunski divan Simeona Grka s početka II. Dramska forma u kojoj se ispoljavaju svi Njegovan-Turjaški 1941. nema ničeg zajedničkog s monološkom Simeona Gazde iz istog vremena, ali korespondira s razgovorom trojice “magnata” beogradske čaršije za vreme čitanja hatišerifa 1830.
U III i IV tomu, koji izlaze u oktobru 1979, ova će razlika biti još uočljivija. Treći, koji se odnosi na Simeona Sigetskog, XVI vek, a u njemu naročito noć izmedju 5. i 6. septembra 1566, radjen je u potpuno drugojačijem ključu nego IV, u kojem revolucionarne 1848, na liniji Beograd – Beč, korespondiraju tri porodična jerarha: Lupus, Hadžija i Gazda.
Jedan tropos, jednu formu, stil, ukratko tehnički pristup gradji nemoguće je kritikovati van zahteva same gradje, a na osnovu nekoliko književnoistorijskih klišea koji su lenjima uvek pod rukom. Niti se jedan tropos može kao takav primiti ili odbaciti.
Uvek se mora najpre ustanoviti odgovara li on gradji više nego ijedan drugi raspoloživi, a zatim u kojoj je meri ta podudarnost postignuta. Kažem ovo stoga što se kod površne kritike ponekad oseća izvesna načelna netrpeljivost prema takozvanom govoru u prvom licu, kao da bi on već i po sebi bio književno nelegitimniji od trećeg.
U najmanju ruku, da ga je u našoj književnosti već previše. Možda je to tačno. Ali to bi onda valjalo dokazati analitičkim putem. Jednim integralnim preispitivanjem rukopisa ustanoviti, na primer, da bi za “Kako upokojiti vampira” neka druga forma više odgovarala od epistolarne.
Sunday, February 17, 2008
Vreme reči-IVa deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Iskustvo romansijera” – razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.
Vi ste romansijer (jedan od najboljih koje imamo), ali kao da ne volite da neka svoja prozna dela nazovete tim starim imenom. “Kako upokojiti vampira” je “sotija”, a “Zlatno runo” – “fantasmagorija”. Treba li videti u ovome znak izvesnog nepoverenja u jedan tradicionalni žanr? Saznanje da su stare realističke forme više neodržive?
Ja, u stvari, nijednu svoju knjigu nisam nazvao romanom. U prvom redu što nijednu, osim “Runa”, ne smatram romanom u onom smislu koji ja tom terminu pridajem, potom što me od toga odbija morfološka zbrka koju su pisci, kritičari, izdavači i raznovrsni žiriji od njegove upotrebe napravili, i najposle što, sam po sebi, savršeno neodredjen, ne poseduje u odnosu na delo nikakav predikabilitet, čak ako mu kritika poneki i prizna.
“Vreme čuda” je hronika, “Uspenje i sunovrat Ikara gubelkijana” i “Odbrana i poslednji dani Andrije Gavrilovića” – novele, u onom formalnom smislu u kojem su to duža pripovedanja Tomasa Mana, i to uprkos tome što se neprestano tretiraju kao romani. “Hodočašće Arsenija Njegovana” je zapravo autoportet, premda u podnaslovi omaškom stoji portert, “Kako upokojiti vampira” je sotija, a “Zlatno runo” – fantasmagorija, premda jedino njemu, od svih svojih knjiga, priznajem status romana. (I to kad bude završen. Zasad je to tek torzo romana)
U naše vreme, priznaćete i sami, termin “roman” izgubio je svaku vezu sa literaturom i postao ordinaran komercijalni izraz kojim se, kao čarobnim plaštom, pokriva svaka prozna forma. Blagodareći tome, književna morfologija je u potpunom raspadanju. Jedan inostrani izdavač mi je rekao da, pošto niko neće da kupuje pripovetke, njemu ne ostaje ništa drugo nego da traži od pisca da najuspešnije od njih malo rastegnu.
“Mrdnite malo maštu. Sto strana će biti dovoljno. Za ostalo će se pobrinuti štamparija i reklama.” Kako to rastezanje, uprkos zdušnom mrdanju mašte, ne polazi uvek za rukom, a neke se priče, uz to, u medjuvremenu, razvlačenjem tanje i pucaju, jer im konstrukcija zamišljena da drži ograničenu meru emocija, ideja, stanja, dogadjaja, a ne čitavu tonu, imamo romanesknu nedonoščad.
Nadjen je, srećom, sanitarni izraz – kratak roman. Izvanredni primeri, kao što su Kamijev “Stranac” ili Hemingejev “Starac i more”, snabdeli su izdavače čudotvornim rešenjem problema kako publiku naterati da čita pripovetke (koje, svakako, čak i pod starim imenom, ako su dobre, ni najmanje ne ustupaju dobrim romanima, ali koje odnekud ljude ne privlače.)
Sad samo, medjutim, u tome već uveliko dogurali da sve što je iznad pedeset strana smatramo romanom.
Što se tiče razloga iz mog spiska, s kojim sam odgovor počeo, on je personalan. Oduvek sam želeo da što bliže odredim rod kojem pripada neka moja knjiga. Za samu knjigu, naravno, ta oznaka ne mora imati nikakav značaj. U “Ikaru”, “Odbrani” i Hodočašću” ga, na primer, zaista i nema. Savršeno bi o delu ostali jednako neobavešteni da sam ispod sva tri naslova napisao roman.
Reč autoportret ispod “Hodočašća” tek je prividno odredjenje. Termin hronika kod “Vremena čuda”, uz neki predikat možda, ima izvesne šanse da znači nešto više od nekog reda nekih dogadjaja tek kad ga završim, ako ga završim - naravno.
(“Vreme čuda” i “Vreme umiranja”, štampani pod zajedničkim nazivom “Vreme čuda”, tek su II i III deo hronike “Zaveštanje”, čiji bi I i IV deo bili “Vreme reči” i “Vreme vaskrsenja”. Ako budem stigao to da dovršim, moći ću uočiti pravo značenje knjige, koji je sada i u ovakvom krnjem obliku zarasla u manihejski nihilizam bez protivrečnosti u nadi, bez koje ni zlo ne može biti ubedljivo, ma koliko, inače, bilo pobedonosno.)
U “Vampiru” i “Runu”, medjutim, podnaslov koji zamenjuje termin “roman” nisu bez odnosa sa temom. Sotija je za “Vampira” oznaka mog ugla gledanja na temu, putokaz za otkrivanje njenih unutrašnjih značenja, svetlost u kojoj treba posmatrati dogadjaje iz knjige. Uprkos neobičnosti i natprirodnosti izvesnih scena, u knjizi prave fantastike nema.
Nema je stoga što scene po sebi ne bi ulazile u oblast fantastike, naprotiv, one su duboko u njoj, a niti što se mogu racionalno objasniti kao halucinacije jedne pomerene svesti (jer je ovo tumačenje natureno primedbama priredjivača, a bez njih bi egzistiralo isključivo kao moguća pretpostavka)
već u prvom redu što fantastika ovde služi jednoj racionalnoj tezi, što je nelogično upregnuto u kola logičnog i služi dokazivanju jedne više istorijske logike, i to uz pomoć ironije i sakrazma, dve smrtne neprijateljice fantastike koja se zasniva na apsolutnom poverenju u stvarnost natprirodnih fenomena.
U”Runu” jer fantastika mestimično od toig kova, mestimično nije. Ukoliko se bude išlo kraju, ona će, ako se tako može reći, postati sve “realnija”.
I izraz fantasmagorija u podnaslovu nema sada dužnost jedino da ukaže na moj tretman teme, kao kod “Vampira”, već i da na neposredan način ukaže na njenu formu, a na zaobilazan, i na njenu suštinu koja bi, usled privremene prevage ovakvog ili onakvog materijala, načina kazivanja, ove ili one subforme rukopisa, mogla biti jednostarno, pogrešno protumačena.
Dokument, na primer, može zavesti na pretpostavku da je reč o naročitom obliku istorijskog romana, i ako je on u nekom od tomova obilnije korišćen, može izgledati da je prava priroda romana – istoričnost. Ništa od toga ne bi bilo netačnije. Fantasmagoričnost je autentična priroda knjige. Medjusobno amalgamisanje raznih, čak i protivrečnih realiteta, prirodnih kao i neprirodnih, u predsmrtnu utvaru jednog starog trgovca.
Jer Simeon Njegovan, Gazda, stožerna ličnost “Runa” i zbir svih mrtvih i zivućih Simeona, ne seća se, u običnom smislu te reči. On ima utvare. Inače bi bilo nemoguće objasniti njegovo pamćenje dogadjaja koji su se zbili nekoliko stotina godina pre nego što se on zvanično rodio.
Tursku opsadu Carigrada 1453, na primer, ili pad Sigeta 1566, osvajanje Beograda 1521, Seobu Srba i Bečki rat devedesetih godina XVII veka i razaranje Moskopolja 1769. Jer, ja se kao pripovedač, kao Borislav Pekić, osim u prvom poglavlju I toma i u poslednjem VII, ne pojavljujem.
Gazdine vizije povesti genosa Njegovana, nešto što je on, prisutnosću svih Simeona u njemu, uspeo da izobrazi u slike i dublje saznaje o njihovoj životnoj argonautici.
Sve u svemu, očigledno je da se realizam napušta bar u jednom smislu – kao jedino književno orudje. On je, kao takav, zapravo već odavno napušten – ako je ikada i postojao u formi u kojoj je tertian po udžbenicima – i ono što je kao tekuća literature nama u nasledje predao tek su rudimentarne forme.
Čak je i jeftina knjiga napustila priče u kojima se sve odvija po voznom redu gradjanske logike. I kriminalni romani su postali poprište čuda. Ajkule privaju našim obalama, ali ne više one stare obične nego parabolične naslednice Mobi Dika koji u sebi krije neizvesne misterije pramora.
Pod zemljom se pripremaju nepoznate katastrofe, dok im u susret s neba žure druge. U životinje ulazi nemir koji inspiriše najezde čitavih vrsta na ljude. Čovek se javlja kao neprijatelj prirode, koga treba uništiti. Sve je to izraz izvesne konfuzije, mentalne i moralne, u kojoj živimo. Biti realan u svetu u kojem vam većina stvari nije jasna, apsurdno je. Smešno je praviti se pametan nad ambisom.
Realizam, onakav kakav je definisan od istorije literature, mrtav je ne zato što su pisci izgubili poverenje u njegovu moć iskazivanja suštine sveta u kojem živimo, njegovih univerzalija, već što je sama ta realnost izgubila kontakt sa stvarnim suštinama sveta. Što je realnost postala privid iza kojeg se, kao iza sedam velova, nalazi možda i neka istina.
“Iskustvo romansijera” – razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.
Vi ste romansijer (jedan od najboljih koje imamo), ali kao da ne volite da neka svoja prozna dela nazovete tim starim imenom. “Kako upokojiti vampira” je “sotija”, a “Zlatno runo” – “fantasmagorija”. Treba li videti u ovome znak izvesnog nepoverenja u jedan tradicionalni žanr? Saznanje da su stare realističke forme više neodržive?
Ja, u stvari, nijednu svoju knjigu nisam nazvao romanom. U prvom redu što nijednu, osim “Runa”, ne smatram romanom u onom smislu koji ja tom terminu pridajem, potom što me od toga odbija morfološka zbrka koju su pisci, kritičari, izdavači i raznovrsni žiriji od njegove upotrebe napravili, i najposle što, sam po sebi, savršeno neodredjen, ne poseduje u odnosu na delo nikakav predikabilitet, čak ako mu kritika poneki i prizna.
“Vreme čuda” je hronika, “Uspenje i sunovrat Ikara gubelkijana” i “Odbrana i poslednji dani Andrije Gavrilovića” – novele, u onom formalnom smislu u kojem su to duža pripovedanja Tomasa Mana, i to uprkos tome što se neprestano tretiraju kao romani. “Hodočašće Arsenija Njegovana” je zapravo autoportet, premda u podnaslovi omaškom stoji portert, “Kako upokojiti vampira” je sotija, a “Zlatno runo” – fantasmagorija, premda jedino njemu, od svih svojih knjiga, priznajem status romana. (I to kad bude završen. Zasad je to tek torzo romana)
U naše vreme, priznaćete i sami, termin “roman” izgubio je svaku vezu sa literaturom i postao ordinaran komercijalni izraz kojim se, kao čarobnim plaštom, pokriva svaka prozna forma. Blagodareći tome, književna morfologija je u potpunom raspadanju. Jedan inostrani izdavač mi je rekao da, pošto niko neće da kupuje pripovetke, njemu ne ostaje ništa drugo nego da traži od pisca da najuspešnije od njih malo rastegnu.
“Mrdnite malo maštu. Sto strana će biti dovoljno. Za ostalo će se pobrinuti štamparija i reklama.” Kako to rastezanje, uprkos zdušnom mrdanju mašte, ne polazi uvek za rukom, a neke se priče, uz to, u medjuvremenu, razvlačenjem tanje i pucaju, jer im konstrukcija zamišljena da drži ograničenu meru emocija, ideja, stanja, dogadjaja, a ne čitavu tonu, imamo romanesknu nedonoščad.
Nadjen je, srećom, sanitarni izraz – kratak roman. Izvanredni primeri, kao što su Kamijev “Stranac” ili Hemingejev “Starac i more”, snabdeli su izdavače čudotvornim rešenjem problema kako publiku naterati da čita pripovetke (koje, svakako, čak i pod starim imenom, ako su dobre, ni najmanje ne ustupaju dobrim romanima, ali koje odnekud ljude ne privlače.)
Sad samo, medjutim, u tome već uveliko dogurali da sve što je iznad pedeset strana smatramo romanom.
Što se tiče razloga iz mog spiska, s kojim sam odgovor počeo, on je personalan. Oduvek sam želeo da što bliže odredim rod kojem pripada neka moja knjiga. Za samu knjigu, naravno, ta oznaka ne mora imati nikakav značaj. U “Ikaru”, “Odbrani” i Hodočašću” ga, na primer, zaista i nema. Savršeno bi o delu ostali jednako neobavešteni da sam ispod sva tri naslova napisao roman.
Reč autoportret ispod “Hodočašća” tek je prividno odredjenje. Termin hronika kod “Vremena čuda”, uz neki predikat možda, ima izvesne šanse da znači nešto više od nekog reda nekih dogadjaja tek kad ga završim, ako ga završim - naravno.
(“Vreme čuda” i “Vreme umiranja”, štampani pod zajedničkim nazivom “Vreme čuda”, tek su II i III deo hronike “Zaveštanje”, čiji bi I i IV deo bili “Vreme reči” i “Vreme vaskrsenja”. Ako budem stigao to da dovršim, moći ću uočiti pravo značenje knjige, koji je sada i u ovakvom krnjem obliku zarasla u manihejski nihilizam bez protivrečnosti u nadi, bez koje ni zlo ne može biti ubedljivo, ma koliko, inače, bilo pobedonosno.)
U “Vampiru” i “Runu”, medjutim, podnaslov koji zamenjuje termin “roman” nisu bez odnosa sa temom. Sotija je za “Vampira” oznaka mog ugla gledanja na temu, putokaz za otkrivanje njenih unutrašnjih značenja, svetlost u kojoj treba posmatrati dogadjaje iz knjige. Uprkos neobičnosti i natprirodnosti izvesnih scena, u knjizi prave fantastike nema.
Nema je stoga što scene po sebi ne bi ulazile u oblast fantastike, naprotiv, one su duboko u njoj, a niti što se mogu racionalno objasniti kao halucinacije jedne pomerene svesti (jer je ovo tumačenje natureno primedbama priredjivača, a bez njih bi egzistiralo isključivo kao moguća pretpostavka)
već u prvom redu što fantastika ovde služi jednoj racionalnoj tezi, što je nelogično upregnuto u kola logičnog i služi dokazivanju jedne više istorijske logike, i to uz pomoć ironije i sakrazma, dve smrtne neprijateljice fantastike koja se zasniva na apsolutnom poverenju u stvarnost natprirodnih fenomena.
U”Runu” jer fantastika mestimično od toig kova, mestimično nije. Ukoliko se bude išlo kraju, ona će, ako se tako može reći, postati sve “realnija”.
I izraz fantasmagorija u podnaslovu nema sada dužnost jedino da ukaže na moj tretman teme, kao kod “Vampira”, već i da na neposredan način ukaže na njenu formu, a na zaobilazan, i na njenu suštinu koja bi, usled privremene prevage ovakvog ili onakvog materijala, načina kazivanja, ove ili one subforme rukopisa, mogla biti jednostarno, pogrešno protumačena.
Dokument, na primer, može zavesti na pretpostavku da je reč o naročitom obliku istorijskog romana, i ako je on u nekom od tomova obilnije korišćen, može izgledati da je prava priroda romana – istoričnost. Ništa od toga ne bi bilo netačnije. Fantasmagoričnost je autentična priroda knjige. Medjusobno amalgamisanje raznih, čak i protivrečnih realiteta, prirodnih kao i neprirodnih, u predsmrtnu utvaru jednog starog trgovca.
Jer Simeon Njegovan, Gazda, stožerna ličnost “Runa” i zbir svih mrtvih i zivućih Simeona, ne seća se, u običnom smislu te reči. On ima utvare. Inače bi bilo nemoguće objasniti njegovo pamćenje dogadjaja koji su se zbili nekoliko stotina godina pre nego što se on zvanično rodio.
Tursku opsadu Carigrada 1453, na primer, ili pad Sigeta 1566, osvajanje Beograda 1521, Seobu Srba i Bečki rat devedesetih godina XVII veka i razaranje Moskopolja 1769. Jer, ja se kao pripovedač, kao Borislav Pekić, osim u prvom poglavlju I toma i u poslednjem VII, ne pojavljujem.
Gazdine vizije povesti genosa Njegovana, nešto što je on, prisutnosću svih Simeona u njemu, uspeo da izobrazi u slike i dublje saznaje o njihovoj životnoj argonautici.
Sve u svemu, očigledno je da se realizam napušta bar u jednom smislu – kao jedino književno orudje. On je, kao takav, zapravo već odavno napušten – ako je ikada i postojao u formi u kojoj je tertian po udžbenicima – i ono što je kao tekuća literature nama u nasledje predao tek su rudimentarne forme.
Čak je i jeftina knjiga napustila priče u kojima se sve odvija po voznom redu gradjanske logike. I kriminalni romani su postali poprište čuda. Ajkule privaju našim obalama, ali ne više one stare obične nego parabolične naslednice Mobi Dika koji u sebi krije neizvesne misterije pramora.
Pod zemljom se pripremaju nepoznate katastrofe, dok im u susret s neba žure druge. U životinje ulazi nemir koji inspiriše najezde čitavih vrsta na ljude. Čovek se javlja kao neprijatelj prirode, koga treba uništiti. Sve je to izraz izvesne konfuzije, mentalne i moralne, u kojoj živimo. Biti realan u svetu u kojem vam većina stvari nije jasna, apsurdno je. Smešno je praviti se pametan nad ambisom.
Realizam, onakav kakav je definisan od istorije literature, mrtav je ne zato što su pisci izgubili poverenje u njegovu moć iskazivanja suštine sveta u kojem živimo, njegovih univerzalija, već što je sama ta realnost izgubila kontakt sa stvarnim suštinama sveta. Što je realnost postala privid iza kojeg se, kao iza sedam velova, nalazi možda i neka istina.
Saturday, February 16, 2008
Vreme reči-IIIg deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Forma se nalazi pisanjem” – (VII nastavak) razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.
Rodili ste se u Crnoj Gori, živeli u mnogim mestima, kao i u Beogradu, sada se nalazite u Engleskoj. U takvim prostornim rasponima, kako se menja vaš odnos, vaše gledanje na istorijske dogadjaje o kojima govorite, a koji su uvek imali neki refleks na Evropu ili svet?
Vide li se neke stvari možda drukčije iz Londona nego sa Slavije? Menja li ta daljina vaše teme?
Ja sam, u stvari živeo u Podgorici (gde sam se rodio), u Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju, Bavaništi (za vreme rata), Sremskoj Mitrovici, Nišu, Beogradu i Londonu. Tome bih slobodno morao dodati i Dol pri Ljubljani. Sutra ću živeti ko zna gde. Možda će se, po načelima cikličnosti vremena, krug zatvoriti negde u Crnoj Gori, gde se i otvorio.
Moje će teme, medjutim, ma gde živeo, ostati vezane za ono što smatram univerzalnim u istoriji i stvarnosti moje zemlje. Ne što bih ja bio nekakav naročiti rodoljub, u tom aspektu je sam pre kosmopolit, već stoga što jedino te teme osećam kao stvarno svoje.
Što se tiče mog odnosa spram istorijskih dogadjaja, o kojima pišem ili se spremam pisati, prostornom ili vremenskom udaljenošću, ali i prostim starenjem, on postaje složeniji, ambivalentniji, manje konkluzivan, više sklon analizi nego sudu, ukratko konzervativniji u boljem smuslu te reči.
(Za temperament koji je sklon radikalizmima, nekoliko tegova o noge nisu na odmet, pod uslovom da ga za zemlju baš sasvim ne prikuju.) Studije, kojima se poslednjih godina bavim, pripomažu toj opreznosti u davanju konačnih sudova, mada moram priznati, da mi, nakon njih, izvesne stvari izgledaju nejasnije nego kad o njima bezmalo ništa nisam znao.
Što se, pak tiče odnosa prena tzv. stvarnosti, koja je probni kamen odnosa umetnika i društva, s godinama čovek nešto staloženije i strpljivije podnosi taj odnos.
Koliki je uticaj stvarnosti na pisca?
Uticaj stvarnosti na pisca, mada podsticajan, najčešće je nepovoljan već i zbog prirode književnog rada, koji je orijentisan prema zlu, i kojem je takozvano dobro tek ona logički nužna ali krajnje neinteresantna polovina stvarnosti. “Negacija je piščev familijarni oblik prihvatanja stvarnosti”, zar ne?
Lična situacija snažno utiče na formiranje jednog dela. Ako sedite na splavu, ne možete biti naročito pravedni prema moru koje preti da vas udavi. Na ostrvu je lakše biti razuman i pravedan.
Vaše su knjige tumačili razni kritičari, na različite načine. Da li ste čitali te tekstove i šta mislite: u čemu je snaga kritike?
Ako izuzmem par osoba, čija univerzalnost imponuje jer im sastavljanje vlastitih slabih romana ni najmanje ne smeta pisanju rdjavih kritika na tudje, ja sam od kritike bio s pažnjom i blagonaklonošću priman. Ako su mi izvesne primedbe i činjene, bile su profesionalne.
Sa izvesnima sam se, iz perspektive novih knjiga, složio, s nekima nisam, ali je u oba slučaja tim odnosom, manje ili više, vladala dobra volja i osećanje da saradjujemo na istom poslu, da govorimo srodnim jezicima, da svako od nas, i ja kao pisac, i kritičar kao analizator i ocenjivač mog rada, imamo iste obaveze prema književnosti.
Jedino apsolutno negativno iskustvo u tom pogledu imao sam sa izvesnim Z. Petrovićem, čija je, u tonu arogantna, slovom plitka, po duhu varvarska, a po smislu totalitaristička kritika “Vampira”, objavljena najpre u “Mladosti” od 7. IV 1978, pa potom, bez imena, u “Dugi” od 29. IV 1978 (ne znam je li deljena i u vidu letka), primer koji ozbiljna kritika treba da izbegava ako želi da igra besmislenu ulogu psa koji uzaludno laje dok književni karavani prolaze.
Imati dobru kritiku znači za književnost isto što i za grad imati iskusne i sposobne saobraćajce. Snaga kritike nije u njenoj oštrini, već u njenoj tačnosti i nepristrasnosti. Ona najbolja je inspirativna i saradjivalačka. Ona rdjava i ne postoji, jer u književnosti ne ostavlja trag trajniji od onog što ga olupina ostavlja u vodi.
Moral kritike je važan koliko i njena stručnost, njena selektivna sposobnost ili njena moć da utiče na jednu književnost. Nema ništa gore od nesposobnog kritičara, osim nesposobnog – bez morala.
“Forma se nalazi pisanjem” – (VII nastavak) razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.
Rodili ste se u Crnoj Gori, živeli u mnogim mestima, kao i u Beogradu, sada se nalazite u Engleskoj. U takvim prostornim rasponima, kako se menja vaš odnos, vaše gledanje na istorijske dogadjaje o kojima govorite, a koji su uvek imali neki refleks na Evropu ili svet?
Vide li se neke stvari možda drukčije iz Londona nego sa Slavije? Menja li ta daljina vaše teme?
Ja sam, u stvari živeo u Podgorici (gde sam se rodio), u Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju, Bavaništi (za vreme rata), Sremskoj Mitrovici, Nišu, Beogradu i Londonu. Tome bih slobodno morao dodati i Dol pri Ljubljani. Sutra ću živeti ko zna gde. Možda će se, po načelima cikličnosti vremena, krug zatvoriti negde u Crnoj Gori, gde se i otvorio.
Moje će teme, medjutim, ma gde živeo, ostati vezane za ono što smatram univerzalnim u istoriji i stvarnosti moje zemlje. Ne što bih ja bio nekakav naročiti rodoljub, u tom aspektu je sam pre kosmopolit, već stoga što jedino te teme osećam kao stvarno svoje.
Što se tiče mog odnosa spram istorijskih dogadjaja, o kojima pišem ili se spremam pisati, prostornom ili vremenskom udaljenošću, ali i prostim starenjem, on postaje složeniji, ambivalentniji, manje konkluzivan, više sklon analizi nego sudu, ukratko konzervativniji u boljem smuslu te reči.
(Za temperament koji je sklon radikalizmima, nekoliko tegova o noge nisu na odmet, pod uslovom da ga za zemlju baš sasvim ne prikuju.) Studije, kojima se poslednjih godina bavim, pripomažu toj opreznosti u davanju konačnih sudova, mada moram priznati, da mi, nakon njih, izvesne stvari izgledaju nejasnije nego kad o njima bezmalo ništa nisam znao.
Što se, pak tiče odnosa prena tzv. stvarnosti, koja je probni kamen odnosa umetnika i društva, s godinama čovek nešto staloženije i strpljivije podnosi taj odnos.
Koliki je uticaj stvarnosti na pisca?
Uticaj stvarnosti na pisca, mada podsticajan, najčešće je nepovoljan već i zbog prirode književnog rada, koji je orijentisan prema zlu, i kojem je takozvano dobro tek ona logički nužna ali krajnje neinteresantna polovina stvarnosti. “Negacija je piščev familijarni oblik prihvatanja stvarnosti”, zar ne?
Lična situacija snažno utiče na formiranje jednog dela. Ako sedite na splavu, ne možete biti naročito pravedni prema moru koje preti da vas udavi. Na ostrvu je lakše biti razuman i pravedan.
Vaše su knjige tumačili razni kritičari, na različite načine. Da li ste čitali te tekstove i šta mislite: u čemu je snaga kritike?
Ako izuzmem par osoba, čija univerzalnost imponuje jer im sastavljanje vlastitih slabih romana ni najmanje ne smeta pisanju rdjavih kritika na tudje, ja sam od kritike bio s pažnjom i blagonaklonošću priman. Ako su mi izvesne primedbe i činjene, bile su profesionalne.
Sa izvesnima sam se, iz perspektive novih knjiga, složio, s nekima nisam, ali je u oba slučaja tim odnosom, manje ili više, vladala dobra volja i osećanje da saradjujemo na istom poslu, da govorimo srodnim jezicima, da svako od nas, i ja kao pisac, i kritičar kao analizator i ocenjivač mog rada, imamo iste obaveze prema književnosti.
Jedino apsolutno negativno iskustvo u tom pogledu imao sam sa izvesnim Z. Petrovićem, čija je, u tonu arogantna, slovom plitka, po duhu varvarska, a po smislu totalitaristička kritika “Vampira”, objavljena najpre u “Mladosti” od 7. IV 1978, pa potom, bez imena, u “Dugi” od 29. IV 1978 (ne znam je li deljena i u vidu letka), primer koji ozbiljna kritika treba da izbegava ako želi da igra besmislenu ulogu psa koji uzaludno laje dok književni karavani prolaze.
Imati dobru kritiku znači za književnost isto što i za grad imati iskusne i sposobne saobraćajce. Snaga kritike nije u njenoj oštrini, već u njenoj tačnosti i nepristrasnosti. Ona najbolja je inspirativna i saradjivalačka. Ona rdjava i ne postoji, jer u književnosti ne ostavlja trag trajniji od onog što ga olupina ostavlja u vodi.
Moral kritike je važan koliko i njena stručnost, njena selektivna sposobnost ili njena moć da utiče na jednu književnost. Nema ništa gore od nesposobnog kritičara, osim nesposobnog – bez morala.
Friday, February 15, 2008
Vreme reči-IIIf deo
Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Forma se nalazi pisanjem” – (VI nastavak) razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.
Žanrovski gledano, šta je “Zlatno runo”?
Možda bi se moglo reći da je to neka vrsta sinkretičke polifonije. Nastojao sam, naime, ali samo pod prinudom gradje i njenih zahteva za odgovarajućim literarnim oblikom, da amalgamiram prozni sa dramskim iskazom, porodični, psihološki, epski, intelektualno-metafizički, pikarski roman, fantasmagoriju sa groteskom, a obe s intelektualnim disputom.
Bilo bi, u stvari, bliže mom postupku reći da sam tokom rada, bez ikakve prethodne racionalizacije, “pod perom” birajući formu literarnog izražavanja, tu i tamo, silom unutrašnjih okolnosti, dobio – ako uopšte jesam – ove sinkretičke spojeve.
Meni je u ovako kratkom vremenu i prostoru potpuno nemoguće govoriti o strukturi “Runa”. Možda ću jednog dana objaviti beleške povodom nje, pisane tokom pripremanja i rada na knjizi. U svakom slučaju, jedno mogu da kažem bez bojazni da će me vlastiti rad opovrgnuti: Struktura “Runa”nije čaura u kojoj se odigrava ideja “Runa, već je to njegova ideja. Struktura, takva kakva će biti, jedna je od ideja same knjige, kao što je ljudska koža deo tela, a ne nešto što mu tek pokriva oblike.
Kod nas je bilo dosta priče o dokumentu i dokumentarnosti u umetničkom delu. U tekstu, objavljenom u “Književnosti”, razlikujete dve vrste problema: na koji se način i po kojem modelu dokument inkorporira u tkivo romana, i u kojem se obliku, izvornom ili izmenjenom, simbioza dokumenata i proznog tkiva vrši. Dalje i sami navodite probleme koji nastaju u tumačenju nekog dogadjaja, s obzirom na različite podatke o samom dogadjaju.
U tom smislu organizovan je i nečuveni napad na Kiša. Šta je zpravo za vas dokument? I kako ga pisac može iskoristiti?
Blagodareći jednom neknjiževnom povodu, kojem je mesto medju piljaricama a ne piscima (pri čemu bi se, siguran sam, većina piljarica ponela časnije i pametnije od nekih naših pisaca), književnost je došla u glupu situaciju da brani jedno od svojih legitimnih prava, priznatih i korišćenih bezbroj puta.
Ja bih te razgovore o dokumentarnosti i dokumentu, pogotovu sa nekompetentnim partnerima, smatrao besmislenim da pomoću njih nije morala biti branjena jedna sjajna knjiga. (Mislim, naravno, na “Grobnicu za Borisa Davidoviča” Danila Kiša.) Ja i sada ne bih trošio preveliki prostor za definicije.
Nije pitanje šta je dokument – jer on je sve – već kako ga najefikasnije uklopiti u tkivo jedne knjige da joj on, bilo u izvornom, bilo u izmenjenom obliku, da jednu novu dimenziju, nepostizivu drugim sredstvima.
To su prava pitanja, i s njima se pravi pisci suočavaju za svojim pisaćim stolom. I ako je knjiga bazirana na dokumentu dobra, oni su ih dobro rešili. Svaki drugi aspekt problema smatram – neprofesionalnim.
Govoreći o dokumentu, kažete: “Ništa ne sme da ostane izvan poglavlja, ništa izvan literarne stvarnosti. Literatura mora ući u simbiozu s istorijom.” Šta je po vama ta literarna stvarnost? Kako gledate na problem simbioze kada je u pitanju tzv. savremena proza, koja, u ovom trenutku, govori u najrealističnijem smislu? Kada za vas nešto postaje dokument?
Pod literarnom stvarnošću podrazumevam, naravno, moju transpoziciju stvarnosti. I ne mislim da bi proza koja se bavi ovim danom, i to u doslovnom značenju reči, s obzirom na pravo dokumentovanje, morala biti išta suzdržljivija od proze koja se bavi srednjim vekom. Sve što se učini, izjavi, napiše danas ujutru, već uveče je dokument i već istog dana legitimna tema literature.
A što nije, ili je to kod nas tako retko, razloge valja tražiti u našim opravdanim i neopravdanim inhibicijama. Živi su svakako uvek osetljiviji od mrtvih, ali se još nije dogodilo da bi bilo koja stvarnost sprečila književnost da se njome otvoreno bavi.
Vaša generacija (uz sve ograde na ono što ovakva imenica može da nosi) napisala je hvaljene i vredne knjige. Da li biste mogli naznačiti neke zajedničke karakteristike i bitne razlike s obzirom na način oblikovanja proznog tkiva?
Ako u vidu imate moje lične prijatelje – u prvom redu mislim na Davida, Kovača, Kiša, D. Mihailovića – i pod uslovom da već jednom zaboravimo na nesrećan pojam takozvane generacije, škovan u cilju komotnijeg kretanja našom književnom situacijom, kao da je ona baš toliko mutna i neprohodna da se pisac može kroz nju probijati jedino u gomili,
ako, dakle, odbacimo nemoguće spajanje ljudi u književna godišta, iako im datume rodjenja razdvaja po desetak godina, i u nekakve “literarne škole”, iako su im osnovni postupak, rukopis, pa i književna praksa sasvim različiti za svakoga ko ima vremena da to vidi, u tom slučaju bi se možda moglo govoriti o nekim crtama koje bih ja nazvao paralelnim, nipošto zajedničkim, jer svaka od njih u svakom od nas ima svoje forme i idiome.
U najopštijem smislu to bi, po mom mišljenju, bilo “stvaralačko odbijanje stvarnosti”, u onom smislu koji je tom pojmu dao Krleža kad je govorio o njenom “negativnom prihvatanju”, i znatna sloboda u korišćenju, mešanju, sintetiziranju raznih književnih formi. Razlike koje u našim knjigama postoje, medjutim, spajaju nas daleko dublje i trajnije od svih eventualnih sličnosti.
Verujete li u onu Lukačevu misao (koga još neki često citiraju, a drugi ga preziru) o romanu kao sintezi nauke i umetnosti? Šta mislite o nekim važnim promenama (kompromisima) i njegovom (i uopšte u piščevom) životu i mišljenju?
Ne. Ne verujem apsolutno ni u šta što je Djerdj Lukač napisao, rekao, mislio ili učinio (čak kad bi slučajno bila istina), a bilo je toga, bogami, podosta tokom njegovih dijalektičkih metamorfoza duž linije tzv. objektivnih istorijskih okolnosti, pa ni u spojeve umetnosti i nauke, isto onako kao što ne verujem u spoj umetnosti i politike, umetnosti i kulinarstva ili umetnosti i bilo čega drugog.
Što se tiče Lukača, ne mogu odoleti da ne kažem i ovo: Svi smo mi, na svoju žalost i sramotu, imali tokom života svoje velike i male kompromise, ali nismo svi od njih pravili vrlinu.
“Forma se nalazi pisanjem” – (VI nastavak) razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.
Žanrovski gledano, šta je “Zlatno runo”?
Možda bi se moglo reći da je to neka vrsta sinkretičke polifonije. Nastojao sam, naime, ali samo pod prinudom gradje i njenih zahteva za odgovarajućim literarnim oblikom, da amalgamiram prozni sa dramskim iskazom, porodični, psihološki, epski, intelektualno-metafizički, pikarski roman, fantasmagoriju sa groteskom, a obe s intelektualnim disputom.
Bilo bi, u stvari, bliže mom postupku reći da sam tokom rada, bez ikakve prethodne racionalizacije, “pod perom” birajući formu literarnog izražavanja, tu i tamo, silom unutrašnjih okolnosti, dobio – ako uopšte jesam – ove sinkretičke spojeve.
Meni je u ovako kratkom vremenu i prostoru potpuno nemoguće govoriti o strukturi “Runa”. Možda ću jednog dana objaviti beleške povodom nje, pisane tokom pripremanja i rada na knjizi. U svakom slučaju, jedno mogu da kažem bez bojazni da će me vlastiti rad opovrgnuti: Struktura “Runa”nije čaura u kojoj se odigrava ideja “Runa, već je to njegova ideja. Struktura, takva kakva će biti, jedna je od ideja same knjige, kao što je ljudska koža deo tela, a ne nešto što mu tek pokriva oblike.
Kod nas je bilo dosta priče o dokumentu i dokumentarnosti u umetničkom delu. U tekstu, objavljenom u “Književnosti”, razlikujete dve vrste problema: na koji se način i po kojem modelu dokument inkorporira u tkivo romana, i u kojem se obliku, izvornom ili izmenjenom, simbioza dokumenata i proznog tkiva vrši. Dalje i sami navodite probleme koji nastaju u tumačenju nekog dogadjaja, s obzirom na različite podatke o samom dogadjaju.
U tom smislu organizovan je i nečuveni napad na Kiša. Šta je zpravo za vas dokument? I kako ga pisac može iskoristiti?
Blagodareći jednom neknjiževnom povodu, kojem je mesto medju piljaricama a ne piscima (pri čemu bi se, siguran sam, većina piljarica ponela časnije i pametnije od nekih naših pisaca), književnost je došla u glupu situaciju da brani jedno od svojih legitimnih prava, priznatih i korišćenih bezbroj puta.
Ja bih te razgovore o dokumentarnosti i dokumentu, pogotovu sa nekompetentnim partnerima, smatrao besmislenim da pomoću njih nije morala biti branjena jedna sjajna knjiga. (Mislim, naravno, na “Grobnicu za Borisa Davidoviča” Danila Kiša.) Ja i sada ne bih trošio preveliki prostor za definicije.
Nije pitanje šta je dokument – jer on je sve – već kako ga najefikasnije uklopiti u tkivo jedne knjige da joj on, bilo u izvornom, bilo u izmenjenom obliku, da jednu novu dimenziju, nepostizivu drugim sredstvima.
To su prava pitanja, i s njima se pravi pisci suočavaju za svojim pisaćim stolom. I ako je knjiga bazirana na dokumentu dobra, oni su ih dobro rešili. Svaki drugi aspekt problema smatram – neprofesionalnim.
Govoreći o dokumentu, kažete: “Ništa ne sme da ostane izvan poglavlja, ništa izvan literarne stvarnosti. Literatura mora ući u simbiozu s istorijom.” Šta je po vama ta literarna stvarnost? Kako gledate na problem simbioze kada je u pitanju tzv. savremena proza, koja, u ovom trenutku, govori u najrealističnijem smislu? Kada za vas nešto postaje dokument?
Pod literarnom stvarnošću podrazumevam, naravno, moju transpoziciju stvarnosti. I ne mislim da bi proza koja se bavi ovim danom, i to u doslovnom značenju reči, s obzirom na pravo dokumentovanje, morala biti išta suzdržljivija od proze koja se bavi srednjim vekom. Sve što se učini, izjavi, napiše danas ujutru, već uveče je dokument i već istog dana legitimna tema literature.
A što nije, ili je to kod nas tako retko, razloge valja tražiti u našim opravdanim i neopravdanim inhibicijama. Živi su svakako uvek osetljiviji od mrtvih, ali se još nije dogodilo da bi bilo koja stvarnost sprečila književnost da se njome otvoreno bavi.
Vaša generacija (uz sve ograde na ono što ovakva imenica može da nosi) napisala je hvaljene i vredne knjige. Da li biste mogli naznačiti neke zajedničke karakteristike i bitne razlike s obzirom na način oblikovanja proznog tkiva?
Ako u vidu imate moje lične prijatelje – u prvom redu mislim na Davida, Kovača, Kiša, D. Mihailovića – i pod uslovom da već jednom zaboravimo na nesrećan pojam takozvane generacije, škovan u cilju komotnijeg kretanja našom književnom situacijom, kao da je ona baš toliko mutna i neprohodna da se pisac može kroz nju probijati jedino u gomili,
ako, dakle, odbacimo nemoguće spajanje ljudi u književna godišta, iako im datume rodjenja razdvaja po desetak godina, i u nekakve “literarne škole”, iako su im osnovni postupak, rukopis, pa i književna praksa sasvim različiti za svakoga ko ima vremena da to vidi, u tom slučaju bi se možda moglo govoriti o nekim crtama koje bih ja nazvao paralelnim, nipošto zajedničkim, jer svaka od njih u svakom od nas ima svoje forme i idiome.
U najopštijem smislu to bi, po mom mišljenju, bilo “stvaralačko odbijanje stvarnosti”, u onom smislu koji je tom pojmu dao Krleža kad je govorio o njenom “negativnom prihvatanju”, i znatna sloboda u korišćenju, mešanju, sintetiziranju raznih književnih formi. Razlike koje u našim knjigama postoje, medjutim, spajaju nas daleko dublje i trajnije od svih eventualnih sličnosti.
Verujete li u onu Lukačevu misao (koga još neki često citiraju, a drugi ga preziru) o romanu kao sintezi nauke i umetnosti? Šta mislite o nekim važnim promenama (kompromisima) i njegovom (i uopšte u piščevom) životu i mišljenju?
Ne. Ne verujem apsolutno ni u šta što je Djerdj Lukač napisao, rekao, mislio ili učinio (čak kad bi slučajno bila istina), a bilo je toga, bogami, podosta tokom njegovih dijalektičkih metamorfoza duž linije tzv. objektivnih istorijskih okolnosti, pa ni u spojeve umetnosti i nauke, isto onako kao što ne verujem u spoj umetnosti i politike, umetnosti i kulinarstva ili umetnosti i bilo čega drugog.
Što se tiče Lukača, ne mogu odoleti da ne kažem i ovo: Svi smo mi, na svoju žalost i sramotu, imali tokom života svoje velike i male kompromise, ali nismo svi od njih pravili vrlinu.