(?) januar 1970. godine.
51. Povodom mog “Sokrata”. Glumac je u večnoj potrazi za sopstvenom autentičnošću, on bira i svoj pravi život iz duboke korpe ponudjenih. (Gluma nije veština, pa i ako jeste onda je to veština nastala iz razočarenja.) Glumac je oličenje apsurda – njegova dvostrukost ponavlja našu, uzdižući je do sablasne metafore.
Za njega su role samo oklopi, kalupi koji mu stoje na raspolaganju da svoju ličnost spozna. Kao odela koja čovek naizmenično proba da bi našao ono jedino odgovarajuće. Ali šta ako je to kapuljača krvnika, triko akobrate, odežda vrača, maska ubice, kostret pustinjaka?52. Bedna je uloga savremenog romansijera, ne može se više izmisliti nijedno ludilo koje nije i primenjeno i opisano. U najboljem slučaju može mu se istaći neka boja (nipošto dodati) kao završni retuš u slikarskim školama koje se prepušta revnosnim učenicima.
Učenik senči azur na nebu koga je zajedno sa celom neizmenljivom scenom upravo oturio Majstor pre nego što će se uputiti praznom platnu da i na njega četkom nanese već smišljen prizor nekog novog ludila.
Istorija je piscu oduzela posao da ih nabraja, psihologija da ih tumači, religija da ih reši, nauka da ih opisuje i kadikad da ih leči, filosofija nad njima umuje, a politika da ih KORISTI. Šta ostaje piscu?
53. “Pravo očajanje odmah i uvek PREVAZILAZI svoj cilj”. (Kafka – “Dnevnici”) To je nema sumnje bolesno, ali je tako. Tako je i sa svakom stvari na ovom svetu. I istorija je prava ako prevazilazi svoj cilj, a čovečiji život, naročito.
Moglo bi se kazati, medjutim, da je prava istina ona koja sasvim obuhvata svoj cilj (predmet) ali to bi samo prividno bilo tačno, jer se ni zaista prava istina ne može držati samo svog predmeta, ona ga mora prevazići, ona se naime mora dovesti u odnos, PRODUŽITI do drugih predmeta.
A prava reč? Primena ovog načela na jezik uništila bi očajničku težnju pisaca da njihove reči imaju uvek jedno isto, odredjeno značenje.
54. “Naime, sve stvari koje mi padaju na pamet – ne padaju mi na pamet počev od kolena, nego tek negde počev od njihove sredine”. (Kafka – “Dnevnici”)
Izvanredno zapažanje. Da, uvek ste ubačeni u sredinu neke priče, uvek ste u nekom prokletom zadocnjenju, kao da se po savršenom mraku krećete dugo, beznadežno dugo, a onda se sve svetlosti jarko upale i vi ste usred neke bitke, u ludnici, držite devojku za ruku, prisutvujete u svakom slučaju samo drugom činu od dva ili tri, nikad prvom.
I vaš je rad uvek neka mučna rekonstrukcija. Podizanje Persepolja s onim nejasnim tlocrtom i nekoliko - kamenčura.
No comments:
Post a Comment