Dnevnik 1970-XVII deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

(?) januar 1970. godine.

73. Nisu reči krive što ih mi upotrebljavamo. Koliko reči s kojima ne znaš šta bi, a koliko onih koje šta bi ne znaju sa sobom?



74. Gde prestaje moje pristajanje, a gde odricanje? Čime sam ja u stanju da vladam, šta da kontrolišem, nad čime uticaj da imam? Gde ću sebi reći: “Gad si zato što ćutiš?”, a gde “Gad si zato što si progovorio?”

75. Toma u “Vremenu vaskrsenja”. (Naslov koji je Pekić imao za II tom “Vremena čuda”, koji je bio planiran, ali nije napisan. Prim. Lj. P.)

On više neće verovati ali će biti ispod krsta na Jordanu i možda opet poverovati? Posle Hristove – zapravo Simonove – smrti vratiće se Toma svojoj porodici koja će u svemu videti jedan mladalački izlet, ali je Toma postao konvertit, razočaran dogadjajem na Golgoti on progoni hrišćane, pa čak i Jevreje, jer je možda u Titovim legijama koje ruše Jerusalim (?).

U svakom slučaju on je dobio zadatak da uništi hrišćanski sabor na Jordanu. Odložio je trenutak napada, jer je video HRISTA KAKO NOSI KRST. On ga je jedini poznao. On opet IDE za njim. On jedini sluti šta se ovde zbiva. Da li je pomogao Hristu? Kako? Ako mu je prisao, da kao Simon krst ponese, morao je grubo biti odbijen.

Neće se više grešna istorija ponoviti. Možda je vikao: “To je Hristos!” – a batinali su ga kao svetogrdnika i smatrali madjioničarevim plaćenikom. Pošto je Hristos umro, šta se dogadja? Da li legija prema dogovoru na koji je Toma žaboravio – napada, nastaje klanje.

Hrišćani se ne brane, a medju njima u odrpanoj odeći (da bi se lakše medju njih uvukao) krsteći se, umire Toma, ljubeći sandal vojnika koji ga je kopljem probo.

76. Odnos izmedju jezika kao umetnosti i filmske a naročito žele-slike kao umetnosti, lapidarno bi se mogao definisati kao odnos sposobnosti za selekciju koju ima dete i zreo čovek. Budući predavan po poreklu, jezik se već razgraničio na onaj kojim se komunicira i onaj kojim se umetnički izražava. Slika još nije dospela dotle. Još se ne može definisati šta je tu znak za komunikaciju jednog novog jezika, a šta umetnost.