Vreme reči-I deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Pisci nisu u sukobu sa idealima jednog društva, nego – s njegovom stvarnošću” – razgovor vodio Milisav Savić, “Student”, XXXIII, Beograd 1969.

Vaša knjiga “Vreme čuda” po nekim imanentnim porukama, postaje sve aktuelnija. Junaci vaše knjige stradaju u borbi protiv dogme ili, pak, kao sredstvo dogme. A dogmatizam se ponovo pojavljuje na istorijskoj sceni. Koliko se ideje iz “Vreman čuda” mogu odnositi na staljinističku epohu?(U poslednje vreme pojavili su se natpisi: “Odjek” – Ljubomir Tadić, “Student” - Andri ja Krešić, koji govore o izvesnim analogijama izmedju hrišćanske i staljinističke dogmatike.)

Uprkos prividnoj složenosti sveta, pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija uvidjamo izvesnu monotoniju oblika, kao da se uvek iste ljudske sudbine skupljaju oko istih modela stvarnosti kao oko nekog magneta. Uvek isti ili zanemarljivo različit kostur dešavanja ispunjen je mesom uvek istih ili zanemarljivo različitih pojedinačnih sudbina.
Ove jednake modele stvarnosti, ove magnetske kosture dešavanja, koji reprodukuju uvek jednake ili zanemarljivo različite ljudske situacije, u nedostatku boljeg izraza, nazovimo nekom vrstom arhetipskih formula. Njih sam (i jedino njih) imao u vidu pri pisanju “Vremena čuda”.

Ukoliko se odredjene istorijske situacije poklapaju sa tim formulama, utoliko se i moja knjiga odnosi na te situacije. Nije mi ni izdaleka bila namera da književnim sredstvima podvrgnem kritici (za koju ja, uostalom, nisam ni merodavan) jedan odredjeni društveni ili politički sistem; želeo sam samo da izložim čovekovu poziciju u okvirima jednog većeg sistema nesporazuma, zla, patnje, i, naravno, nade.

Želeo bih još nešto da dodam: ne ulazeći u imanentne vrednosti pojedinih dogmi (ne na njima zasnovanih dogmatika) i ne uzimajući u obzir one koje su već po očiglednim posledicama neljudske, nemojmo zaboraviti da su pojedine od tih dogmi bile i ostale pokretači istorije, ma kakva inače ona bila.

Čovek nesumnjivo zahteva isvesnu stabilnost. U prenosnom smislu rečeno: ako mu oduzmete Boga, klanjaće se Zlatnom teletu. Čovek takodje, bar prema mom mišljenju, ne zahteva toliko slobode koliko bismo mi možda to želeli; on, u stvari, ne želi da bude odgovoran, on želi da preživi, ne da nadživi.

Ponekad mu jedino dogme to omogućuju. One ga lišavaju odgovornosti koje mu nameće sloboda. Oduzimajući mu ličnu svest o svetu, one ga skladno utapaju u jednu opštu, to jest, u ono svespasavajuće MI, koje ne poznaje dileme, savest, sumnje, očajanja, i koje ga čini, na mala vrata, opet neodgovornim orudjem sudbine.

Prema vašoj knjizi, sve ideologije su lažne, stvorene su iz ko zna kojih interesa. Vodje i proroci su obmanjivači (Hristos koji umesto vina daje vodu). Recite nešto o tome?

Ja ne tvrdim da su sve ideologije lažne, još manje da su, bar one najvrednije medju njima, stvorene iz sebičnih interesa i za zadovoljenje tih interesa. Naprotiv. Isus Hristos ŽELI da spase svet, on u osnovi veruje u svoje pozvanje. On ne obmanjuje. Vrlo bi jednostavno bilo pretpostaviti da je svet naseljen isključivo huljama, i da je istorija dosadna pripovest o tome ko je koga i gde prevario.

Ja ne sumnjam u motive izvesnih vodja. Ja samo sumnjam u mogućnost realizovanja tih motiva u okviru onih arhetipskih modela stvarnosti o kojima smo razgovarali povodom vašeg pitanja. U krajnjoj konsekvenci, vodji su ne manje obmanuti od vodjenih, oni su to na neki način i više, jer dok se vodjeni ponekad opisu “obmani” – vodji je mahom do kraja slepo slede. Ono što iz toga proizilazi po naše živote dolazi po sili okolnosti.

Za ovakav vaš zaključak ko je inspirisao ovo pitanje verovatno je kriva moja pogrešna interpretacija Mesijine uloge u priči “Čudo u Kani”. U novom izdanju knjige ova priča je izmenjena u tom smislu što je voda pretvorena u vino ODISTA vino i za čudotvorca i za one koji su čudom opijeni. Ona to nije jedino za Judu.

Kritičari su vam zamerili na jednostranosti. Istina je, prema vama, veoma poražavajuća. Svaka negacija nije i stvaranje ...

Zlo se ne može ni uništiti, niti iz čega stvoriti. Njegova količina je stalna i nepromenljiva. Tako bi mogla da glasi neka vrsta zakona održanja zla. Ovaj zakon u dejstvu je, u neku ruku, tema “Vremena čuda” i “Vremena umiranja”. Medjuti, bez obzira na jadne izglede, postoji revolt, postoji nada, postoji najzad Sizif koji gura svoj kamen.

Kamen se mora gurati uzbrdo čak i onda ako smo svesni da će se, čim ga tamo doguramo, opet skotrljati natrag. U tom kamenu je naš život, i ne smemo ga ispustiti, jer nam je samo jednom dat. Nada kojoj se pri tom podajemo tema je knjige “Vreme vaskrsenja”, kojom će se završiti ovaj biblijski ciklus. Time ne želim da kažem da će on postati manje poražavajući. Biće samo stvarniji.

Literatura i mit?

Mit je jedan od oblika otudjenja. Kroz mit se otudjujemo od svoje vlastite istorije, ili od sebe otudjujemo svoju istoriju. Predavanje dela volje – vodji, dela ljubavi – predmetima posedovanja i tako dalje, sve su to oblici otudjenja. S duge strane, alijenacija je jedan od najbitnijih oblika realizovanja ličnosti. To je jedan od razloga koji me primorava da se bavim mitom u jednom svetu koji je mitološki.

Bavljenje mitom je, osim toga, za mene i bavljenje istorijom. To zahteva izvestan istraživački napor u kome uživam često više nego u pisanju. Uostalom, nikad se ne bih bavio literaturom ako bi se ona sastojala samo u prepričavanju onoga što sam lično doživeo.

“Vreme čuda” smatram, pojednostavljeno rečeno, angažovanom prozom (iako su to tvrdjenje mnogi pobili). Recite nam svoje mišljenje o angažovanosti pisca u današnjem svetu.

Doba u kojem živimo je doba apsolutne prevlasti politike nad svim drugim oblicima ispoljavanja ljudskog duha i volje. Ma koliko, inače, dramatičan, tehnički napredak je samo orudje u borbi političkih ideja i političkih realnosti. Književnost je, takodje, svojevrsna politika. Da paraftaziram Klauzevica: književnost je produženje politike drugim sredstvima.

Pri tom politiku shvatam u znatno širem smislu nego što se ona, po prirodi posla, shvata u nekom profesionalnom političkom telu. Itakodje, naravno, sa znatno bezazlenijim posledicama po ljude. Naime, pogreške književnosti plaća ograničen broj njenih ljubitelja koji, povrh toga, nisu prisiljeni da prihvate smisao i poruku nekog književnog dela, dok posledice jedne rdjave politike trpe svi gradjani, najčešće bez ikakve mogućnosti da ih izbegnu, pozivajući se na svoju nevinost.

U toj relativnoj nedejstvenosti književnosti krije se i njena ograničenost. Njome se ništa bitno ne menja, ona čak i ne upućuje u načine kojima bi se nešto menjalo. Ona samo može da konstatuje čovekovu poziciju, eventualno da kuka nad njom. Ona najbolja može možda i da nas revoltira. Ali, opis neke nepravde nikada ne može imati isto mobilno dejstvo kao nepravda na delu.

Zato je sve što mi pisci radimo, na neki način, iz druge ruke. Tražiti isuviše od pisca, u smislu vašeg pitanja, znači zahtevati od njega nešto što on nije u stanju da učini po prirodi sredstava koja mu stoje na raspolaganju. Dejstvo književne reči je ograničeno, same su reči ograničene, više izvesne, a povrh svega one vrlo često u konačnom ishodu nemaju ono značenje koje smo želeli da im damo.

Povodom angažovanosti želeo bih da skrenem pažnju na jedan moralni preduslov koji ne mora da bude značajan za povoljne posledice nečije angažovanosti, ali ima takav značaj za onoga koji se angažuje. Postoje ljudi (oni ne moraju biti samo pisci niti ljudi od duha uopšte) čije angažovanje, ma kakvo bilo, ništa ne menja u njihovom životu, oni svojim angažovanjem ništa ne žrtvuju, ništa ne rizikuju, ne daju nikakvu zalogu za svoju iskrenost.

Drugi, medjutim, koji su primorani da svoje angažovanje ostvaruju pod nepovoljnijim spoljnim uslovima, ponekad su prinudjeni da žrtvuju znatno više od onoga što tim angažovanjem postižu. Moje simpatije upućene su ovim drugim.

Veliki broj pisaca na primeru svog tragičnog života (Dante, Babelj, Piljnjak i, recimo, Solženjicin) pokazao je da je pravi umetnik uvek u sukobu s društvom. (Ovo tvrdjenje bi išlo u prilog onoj školskoj frazi da su pisci uvek ispred.) Paradoksalna je pojava, recimo jezikom naših političara, da u socijalističkom društvu pisac dodje u sukob sa socijalističkom stvarnošću. A eto i to se dešava (a ti pisci niti su kontrarevolucionari, niti “plaćenici” Zapada). Postoji li mogućnost da jedno socijalističko društvo prihvati i one pisce koji se kritički otvorenije postavljaju prema njemu?

Ako društvo nije slobodno i humanističko, nije ni socijalističko. Ono uopšte nije nikakvo društvo, nego organizovan čopor koji se drži na nasilju i gregarskom instinktu. Ako, medjutim, ono sadrži humanističku tendenciju u svom razvitku, onda mu humanistički angažovani pisci ne mogu smetati.

Oni su u stvari njegova pretpostavka. Zatim, nemojmo izgubiti iz vida da pisci nikada nisu u sukobu sa idealima juednog društva, nego sa njegovom realnošću. A ta realnost, ma kakva da je i ma kakve izglede pružala, nikada ne može biti objekt obožavanja.