“Forma se nalazi pisanjem” – razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.
Želeo bih vas pitati o različitim problemima pisanja vezanim za nekoliko poslednjih knjiga...
U “Hodočašću”, “Vampiru” i “Odbrani” javlja se neko drugo (spoljašnje) pripovedačko lice, koje najčešće ima ulogu priredjivača dokumenata. Vejn But, koga u poslednje vreme teoretičari često citiraju, govori o važnosti promena položaja pripovedačkog glasa, o složenosti zahteva forme.
Koliko vi do takvih teorija držite? Da li ovakvom strukturom, želite da potvrdite autentičnost same pripovesti ili da “držite” i samo pripovedačko lice u situaciji neminovnog pristajanja na ono što se “bez njega” odigralo? Kao pisac, koliko držite do ovakvih teorija?
Ja sam prilično oskudno verziran u tekuće stanje književne teorije. Poslednju knjigu s tog područja pročitao sam pre valjda petnaestak godina. A i ta se ticala drame. Za Vejna Buta, na primer, nisam ni čuo. Uzdržavam se iz bojazni da teorije o pisanju (pogotovu one ubedljive - na papiru) ne poremete prirodan tok rukopisa, ono što se kao forma javlja samo po sebi, kao izlučevina prirodnog unutrašnjeg života književne sadržine.
Ne tvrdim da forma nije važna. Naprotiv. U umetnosti, ona je sve. Ona je, zapravo, ta književnost o kojoj govorimo. Pisac svoju literarnu formu, medjutim, formu svakog dela ponaosob, mora nalaziti pisanjem, a ne proučavanjem čak i najuspelijih tudjih razmišljanja o tzv. “najboljoj formi”. Vi se, naravno, mnogo čemu možete naučiti iz svake dobre knjige, ali ničemu iz “dobre knjige o dobroj knjizi”. Morao sam načiniti ovaj uvod da bih izvinio nesnalažljivost u teorijskim pitanjima književnosti.Što se vašeg pitanja tiče, bojim se da ni u jednoj od spomenutih knjiga izbor pripovedačke forme nije zavisio od predloženih alternativa. Uverio sam se u to konsultujući”Dnevnik”, u kojem se može naći iscrpan, premda često konfuzan ciriculim vitae mojih literarnih ideja, kao i proces njihovog transkribovanja u ovu ili onu formu. Evo nekoliko izvoda iz vremena priprema ili pisanja “Kako upokojiti vampira”:
“Epistolarna forma će omogućiti aktivniji odnos Rutkowskog prema temi, a postojanje nevidljivog sagovornika, Wagnera, koji se, povrh svega, još i prezire kao refleks onoga što se ispovešću smera zauvek upokojiti, omogućiće polemički ton, nepostiziv ni u kakvom drugom obliku ...
Polemički ton je nužan jer Rutkowski ne priča priču, već vodi smrtonosnu parnicu s istorijom kao sukrivcem svoje moralne i duševne dezintegracije ... (Moje “izuzimanje” iz toka knjige, prepuštanje reči Rutkowskom, izbor, dakle, tudjeg prvog lica za pripovedača, došlo je kao posledica izbora epistolarne forme iskaza, a ne obrnuto – nisam najpre hteo da govorim u prvom licu, pa tek potom epistolarnu formu izabrao da preko nje to učinim.
Bitan je bio zahtev za dramatičnošću, aktivitetom iskaza, a ne za njegovom autentičnošću. Privid autentičnosti, ako je ima, postiže se najpre temeljenjem saopštenja na dokumentima, temom koja je opštepoznata i priznata kao fakat izvan spora, pa tek zatim uvodjenjem priredjivača, kadrog da ispovest onog Rutkowskog posmatra nepristrasno i uporedi je s drugim izvorima.
Videće se, medjutim, da se ni priredjivač ne uvodi zbog autentičnosti, već iz potpuno personalnih razloga, mada ti razlozi, bar u objavljenoj verziji “Vampira”, i nisu došli do željenog izražaja.)
Može li vas alibi – zaklanjanje iza priredjivača, u neku ruku distanciranje od njega, osloboditi nekih preciznosti i odgovornosti prema samom dogadjaju? Kako vaši vampiri stoje u odnosu na vampire samog Rutkowskog?
Da bih se ja izrazio – jer pisma moraju izražavati isključivo stav Rutkowskog, u protivnom njegov lik ne može biti umetnički ubedljiv – nedostaje jedan oponirajući, u najskromnijem slučaju moralno korektivni glas. Kad bi se Rutkowski sa mnom dopisivao, tada bi taj glas postojao, ali bi roman izgubio ionako pomalo neizrazit oblik priče i postao intelektualna polemika. Treba naći način koji će mi dopustiti intervencije, ali tako da one Rutkowskog ne obavezuju na odgovore ...”
(Priredjivačko lice se po sebi nametalo. Tim više što sam se osećao obaveznim, osobito na ovoj temi, da ne ponavljam greške svog junaka, da se ne zaklanjam iza priredjivačkog alibija, nego da stav u pogledu radjanja totalitarne svesti u svim njenim varijantama iskažem jasno i otvoreno. I to u smislu uverenja DA MALIH KOMPROMISA NEMA, DA SU U KRAJNJEM BILANSU NAJMANJI, JER IZ NJIH SVI IZVIRU, UPRAVO I NAJOPASNIJI.
Moj se priredjivački glas, zahvaljujući okolnostima nevažnim za ovaj razgovor, sveo na fusnote korektivne, retko polemičke prirode. U drugom izdanju “Vampira”, on će se potpuno utopiti u ispovest Rutkowskog, što znači da većim delom i nije zasluživao poseban položaj. Nameravam, medjutim, napisati “Vampiru” novu priredjivačku aparaturu.
Želim ne samo da Rutkowskom oponiram već da njegovo stanje uporedim sa društvenim i duhovnim stanjem intelektualaca pod uslovima drugojačijih istorijskih represija. U jednom konačnom, radikalnom izvodjenju teme, bilo bi nužno njegovog vampira povezati s mojim. Jer i ja ga imam. Svi mi imamo svoje vampire. Smatram moralnom obavezom da se s njim razračunam, s iskrenošću na koju sam prisilio Rutkowskog.
Što se “Hodočašća” tiče, tamo je pojava priredjivača tehničke prirode. Budući da je to tek jedan izmedju portreta Njegovan-Turjaških, bilo mi je važno povezati ga sa budućim. A to sam mogao učiniti jedino preko pisca, koji se njihovom povešću bavi i kao posmatrač i kao učesnik (“Graditelji”).
U “Odbrani”, vaš junak se nalazi u teškoj moralnoj dilemi.
U “Odbrani” se nekako nisam osećao na svom području. Takozvani “mali ljudi”, malogradjani, provincijalci, urbani skorojevići, uopšte sav taj svet nedefinisanog duhovnog i poludefinisanog socijalnog profila – ne velim da ga on nema, samo da je meni nepoznat - meni je sve to prilično strano – literarno, a i lično. Činilo mi se nepodobnim da o njemu pišem iz prve ruke – kad ona stvarno ne postoji – te sam, eto, pribegao izvesnoj mistifikaciji.
Stalo mi je bilo da ispričam tu priču i povodom nje postavim jednu moralnu jednačinu. Nisam se usudio da za spasioca davljenika izaberem nekog profesora univerziteta bez zaposlenja, najpre što sam sumnjao da bi se taj dovoljno orno u vodu bacao, a zatim što bi, po svoj prilici, beznadežno zakomplikovao stvar parantezama i kontraparantezama, pa bi mi umesto stotinak strana, trebalo najmanje pet stotina da ga iz te moralne melase izvučem.
No comments:
Post a Comment