“Forma se nalazi pisanjem” – (IV nastavak) razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.
O “Ikaru Gubelkijanu”, meni se čini, davana su dosta proizvoljna tumačenja. Čitao sam negde kako je to biblijska tema. Kao da i mnoge druge nisu. Šta je tu simbolika, a šta sama sadašnjost vremena u kojem živimo?
Po ličnom ubedjenju i nameri (opet uz pomoc “Dnevnika” iz odgovarajućeg vremena) nema u “Ikaru” apsolutno ničeg biblijskog, osim univerzalnog stanja taštine sugerisanog izvodom iz Koheleta. Mit o Ikaru tu je samo da to stanje poveže s jednim arhetipskim modelom evropske civilizacije. Ono se, medjutim, stvarno fabulizira u bliskoj prošlosti, a alegorijski, naravno, i sadašnjosti.
Treba imati na umu da je, bez obzira na obrnut redosled izlaženja, “Ikar Gubelkijan” pisan dosta pre “Hodočašća” i da predstavlja postepeno silaženje iz alegorijske sfere u psihološkorealističku, na putu mojih knjiga do “kritičke fantastike”, gde se, negde dalje u tom razvoju što teži hermetičkom krugu, nazire ponovno vraćanje alegoriji, sada na jednom suštinski drugom nivou.
(Jednako onako kao što se vreme u “Zlatnom runu”, ne razvija linearno, već u krug, koji će, računajući od zamišljenog početka u Moskopolju godine 1769, pa istovremeno i paralelno odlazeći u “prošlost” i “budućnost”, u prošlost do pada Carigrada 1453, a u budućnosti do Buenos Airesa 1980. recimo, staviti 1453. i 1980. na istu vremensku razinu, a zatim i nju, poput kakve “crne kosmičke jame”, progutati u bezvremenom mitu u nastanku Elevsinskih misterija, u času kad nosilac porodične svesti Simeon Njegovan, Gazda, bude umirao it u bezvremenost na jedini ljudima dostupan način izvojevao.)
Šta je sve Vampir i kako uteći od njega? Kako ga upokojiti?
Vampir jet u, očigledno, prošlost koja, budući nesaglasna s Rutkowskim (neka vrsta egzistencije koja ne odgovara njegovoj esenciji), nije mogla biti upokojena samim tim što je “umrla”, što je protekla i zamenjena egzistencijom u dubljem skladu s pripovedačevim bićem.
Ta se prošlost još uvek kretala, kao i svi “mladi i neiskusni vampiri”, oko mesta na kojima se tokom života ostrvarivala. Da Rutkowski nije slučajno – a koliko slučajno to je pod sumnjom – otišao da letuje na grob svog vampira, ovaj bi jednom došao kod njega u Heidelberg (što bi, naravno, za mene predstavljalo dodatan napor proučavanja i opisivanja Univerziteta u kome nikad nisam bio), kao što stari i iskusni vampiri, u potrazi za krvlju, umeju prevaljivati neizmerne daljine, pa, kao u “Zlatnom runu” ležati u grobu cisterne Jeribatan u Carigradu, a trgovati u Beogradu.
Rutkowski je shvatio da za upokojavanje jedne postidjujuće prošlosti nije dovoljno preuzeti neku novu egzistenciju, pa ma ona odgovarala njegovom pravom, humanističkom biću, da je nužno ne samo ritualno uništenje vampira već i ono unutrašnje, stvarno definitivno egzorciranje nečistog njenog duha.
U prvom redu otkrivanje razloga povampirenju jedne prošlosti za koju se verovalo da je već odavno mrtva i nedelatna. U tom procesu, opisanom u njegovim pismima Wagneru, on je bio vrlo blizu istini o sebi kad je, povodom neuspelog atentata na Hitlera, ustao protiv onemogućavanja istorijskih promašaja, pa i onih najgorih, da se iscrpu do kraja, te da uginu prirodnom smrću.
Verujući da promašaj njegove ličnosti u periodu od 1941. do 1945. nije prirodan, da ne odgovara onome što on stvarno jeste, što je 1941. bio, on mu je takozvanim “moralnim otporom” neprestano stavljao prepreke, a da ih nikad nikakvim stvarnim činom revolta nije podupro.
Naprotiv, putem sve novijih i složenijih kompromisa, on je sve više kolaborirao sa situacijom, postajao veći saučesnik zločina ukoliko mu je on sve dublje bivao odvratan. Rekonstruišući te odnose iz jedne višegodišnje perspektive, došao je do uverenja da je ta njegova prošlost neupokojiva, jer je vreme za to isteklo, jer se on sa njom nije obračunao dok je trajala, dok se sa njom nešto još i moglo učiniti, nego se toga poduhvatio kad je ona već sasvim bila izvan dohvata svake izmene.
Spasenje je došlo iznenada, ali ne iz nekog nepoznatog pravca. Ono je već bilo prisutno u njegovoj svesti, primenjeno na drugu temu i na izgled daleko od njegovo slučaja. Prošlost koja nas muči može se uništiti jedino ili samoubistvom ili totalnim prihvatanjem.
Znači li to da je spas u prihvatanju, a ne u otporu?
Posredstvom takozvanog ludila, koje kao da je iz njegove volje za pomirenjem sa sobom indukovano, on jet u nekada odbijenu prošlost sada prihvatio kao svoju, kao ispoljavanje svoje esencije, a ne egzistenciju okolnostima naturenu, i tako je najzad vampira srećno upokojio.
Od toga, pa da od ponovo pronadjene i prihvaćene prošlosti pokuša da napravi budućnost, ponovo je, ovog puta svesno i saglasno, realizuje, bio je samo korak, koji je on angažovano i dinamično preduzeo objavljivanjem “nove” filosofije vere i volje, nasuprot filosofiji sumnje i uma, zasnovane na odbacivanju svake prošlosti i svih njenih tragova u spomenicima, knjigama i pamćenju kao preprekama za posticanje jedne idealne i slobodne budućnosti.
I sad dolazi zaključak: do ovakve rušilačke koncepcije sveta nije mogao doći neko ko je u osnovama svog bića – graditelj. Rutkowski je bio u zabludi kad je držao da, vaspitavan na tradicijama hrišćanske i gradjanske civilizacije, već samim tim poseduje dovoljnu odbranu od varvarskog atavizma, i činilo mu se da njegov konstantan moralni otpor nacizmu tako nešto eo ipso dokazuje.
Bio je u zabludi da je imun od onoga što je smatrao normalnim kod kasapskog kalfe, a zaprepašćujućim kod profesora etike. Brane su bile veštačke. Moralni slabić u ratu, on je to bio i u miru. Umesto da svoju prošlost onemogući dok je još u toku bila, ili da joj u griži savesti dostojan odgovor pruži samoubistvom, on je izabrao put koji bira većina.
On se sa njom potpuno izjednačio i u tom poistovećenju našao alibi za život. Taj njegov život nije dugo trajao, ali većine ljudi, koji slično postupaju, traje. A ima i te koliko takvih koji se sa svojim vampirom još nisu suočili, niti se našli pred neizbežnim pitanjem – kako ga upokojiti.
Moja knjiga upućena je njima, kao i svima onima koji drže da ih humanstičko mišljenje i vaspitanje samo po sebi, bez permanentnog otpora vlastitoj unutrašnjoj dehumanizaciji, i bez znatnih ličnih žrtava, čuva od toga da jednog dana druge ljude spaljuju u ime sasvim sumnjivih ideala. Pa i najplemenitijih, ako smo već kod toga.
No comments:
Post a Comment