“Forma se nalazi pisanjem” – (V nastavak) razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.
U “Odbrani” se javlja u osnovi slična ideja što ste je postavili u prethodnoj knjizi. Zlo je u čoveku, ma šta činio, za njegovim petama. A taj isti čovek je, istorijski gledano, mnogo toga svojom “voljom” izabrao. Može li se to postaviti i kao pitanje o smislu književnosti?
Da čini mi se da smo ovde opet pred pitanjem i smislu književnosti i književnog poziva. Kada se postavlja pitanje šta književno delo može učiniti u pogledu zla u čoveku, to je kao da se pita šta u tom pogledu treba učiniti, pa dalje, da li uopšte treba nešto da učini kraj toliko pozvanijih i priznatijih sredstava za poboljšanje ljudske situacije. I tek onda, najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.
Nerado se služim citatima, ali mi se čini da će dva, premda na prvi pogled protivrečna, najbolje odrediti moj stav: U jednom intervjuu, valjda iz 1959, Jonesko je rekao:
“Književnost ne može odgovoriti na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ona ih samo postavlja. Ja se izražavam ... Svako od nas odredjen je nepromenljivom ljudskom osnovom i okolnostima svog doba. Što se tiče izvesnih rešenja, daju ih teologije i morali ...
Trudim se da kažem kakav mi se svet prikazuje ... bez namere da upravljam savestima savremenika ... Umetničko delo ne vredi ništa ako ne ide dalje od privremenih istina ili opsesija istorije, ako ne pristaje uz izvesnu duboku univerzalnost.”
Krleža je mišljenja prema kojem:
“Da bi valjano vršio svoj zanat, pisac mora imati mogućnost da bude u neku ruku disident, pa čak i defetist, u odnosu na državu i institucije, na naciju i autoritete. Negacija je njegov familijarni oblik prihvaćanja svijeta. Samo onaj tko radikalno shvati i prihvati upravo tu istinu može istinski pomoći piscu, odnosno umjetnosti ...”
Negde unutar tih limita, izmedju mišljenja da se književnosću ne može stvarno ništa postići i uverenja da se mora pokušati, kreće se i moja misao.
Tu se nameće pitanje o smislu angažovanosti umetnika.
Ja na angažovanost u literaturi nikad nisam gledao s odvratnošću izvesnih pisaca; i sada postoje angažovanosti kojima se divim, čak i kad one umanjuju estetičku vrednost delu, ali isto tako nikad nisam nalazio ništa rdjavo u odbijanju da se pisac za bilo šta angažuje u svojim knjigama.
(Takvo razumevanje nemam prema piscu kao čoveku i gradjaninu. Smatram da sjajne knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca od života njegovog društva, njegove nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke Sokratove misli nisu ovoga oslobodile dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se bori kao vojnik za Atinu, čiji će ga demos ubiti.)
U stvari, ja s tim pitanjem nikad stvarno nisam bio načisto. (Kao ni s mnogim drugim uostalom.) Trudio sam se, kao Jonesko, samo da se izražavam, da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit način. Kao tužilac koji bi već svojim govorom kaznu izricao.
Može li to sve imati kakvog uticaja na čitaoca?
Naravno, nikad nisam uobražavao da to na nekoga može uticati. Iskreno bi me iznenadilo da se tako nešto dogodi. Ali uprkos tome što istrajno ne verujem u bilo kakvu moć literature da utiče, menja, popravlja, izgledalo bi mi neprirodno da književnost nema i takvih ambicija.
Nedavno su izašla dva od sedam tomova, što ih najavljujete, knjige “Zlatno runo”. Da li biste želeli nešto reći o pitanjima kojima se bavite i kojima ćete se baviti u ovoj epopeji ... recite nam nešto o strukturi ovog velikog poduhvata? Da li će Njegovani uspeti da nadju svoje Runo?
U svih sedam tomova “Runa” razmišlja se, zapravo, o jednoj te istoj temi odnosa čoveka i spoljašnje-unutrašnjih uslova njegove egzistencije, istorije i drugih ljudi, s jedne, samoga sebe, svojih ideala i ciljeva, s druge strane.
Unutar ciklično shvaćenog nepromenljivog vremena, menja se istorijski dekor, redjaju se istorijski datumi od svoje paleoistorijske kolevke ka svojoj grobnici, radjaju se i umiru nacije, odmiču, primiču, menjaju prostorne granice, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja i sreća drugu,
a da se suštinski ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz kojeg smo rodjeni i ništavilom kojem smo neizbežno upićeni, ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada u prvom redu sizifovski princip totalnog besmisla, zaborava, savršenog izjednačavanja u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti, kojoj se materija i duh bratski solidarno, i u bratskoj medjusobnoj kavzi, kreću.
Ovajav pesimizam, naravno, ne sme, niti može da ima ikakvog stvarnog uticaja na ljude, pa medju njima i moje junake u “Runu”, te će se oni ponašati kao da su večni (neki će u to i verovati), u svakom slučaju da su večni idiomi njihove porodične argonautike: ŽUDNJA ZA POSEDOM OLIČENIM U ZLATNOM RUNU.
Time bi se istovremeno ukazalo i na još jednu ugaonu temu knjige. Privatno posedovanje, dajući mu najširi, pa i izvanmaterijalni značaj volje za IMANJEM (svejedno da li značenja ili blaga, moći ili uspeha), oduzimajući mu, naravno, političkoideološko tumačenje, i ostavljajući jedino psihološko, smatram upravo onim nesrećnim istorijskim rukavcem kojim je naša civilizacija otišla do djavola.
Tim rukavcem, kao domaćim vodama, plove Njegovani i njihova klasa svojoj sudbini. Nadam se, takodje, da će do sedmog toma da se vidnije formira još jedan, opštiji misaoni plan knjige, ali se ne bih pred vodu izuvao. Morao bi se zapravo formirati, jer već sada mnoge unutrašnje linije priče tome vode.
(A moraju voditi, jer sam prvi tom počeo pisati tek kada sam završio komponovanje svih sedam i kad sam pojedine slojeve, rasporedjene duž celog romana, povezao i unapred i unatrag brojnim vertikalnim i horizontalnim sponama epizoda, lajtmotiva, značenja, pa i fraza, puštajući, medjutim, da se unutar tih čvrstih granica, dogadjaji i ljudski karakteri razvijaju saobrazno sebi i povesnim okolnostima.)
No comments:
Post a Comment