“Forma se nalazi pisanjem” – (VII nastavak) razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.
Rodili ste se u Crnoj Gori, živeli u mnogim mestima, kao i u Beogradu, sada se nalazite u Engleskoj. U takvim prostornim rasponima, kako se menja vaš odnos, vaše gledanje na istorijske dogadjaje o kojima govorite, a koji su uvek imali neki refleks na Evropu ili svet?
Vide li se neke stvari možda drukčije iz Londona nego sa Slavije? Menja li ta daljina vaše teme?
Ja sam, u stvari živeo u Podgorici (gde sam se rodio), u Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju, Bavaništi (za vreme rata), Sremskoj Mitrovici, Nišu, Beogradu i Londonu. Tome bih slobodno morao dodati i Dol pri Ljubljani. Sutra ću živeti ko zna gde. Možda će se, po načelima cikličnosti vremena, krug zatvoriti negde u Crnoj Gori, gde se i otvorio.
Moje će teme, medjutim, ma gde živeo, ostati vezane za ono što smatram univerzalnim u istoriji i stvarnosti moje zemlje. Ne što bih ja bio nekakav naročiti rodoljub, u tom aspektu je sam pre kosmopolit, već stoga što jedino te teme osećam kao stvarno svoje.
Što se tiče mog odnosa spram istorijskih dogadjaja, o kojima pišem ili se spremam pisati, prostornom ili vremenskom udaljenošću, ali i prostim starenjem, on postaje složeniji, ambivalentniji, manje konkluzivan, više sklon analizi nego sudu, ukratko konzervativniji u boljem smuslu te reči.
(Za temperament koji je sklon radikalizmima, nekoliko tegova o noge nisu na odmet, pod uslovom da ga za zemlju baš sasvim ne prikuju.) Studije, kojima se poslednjih godina bavim, pripomažu toj opreznosti u davanju konačnih sudova, mada moram priznati, da mi, nakon njih, izvesne stvari izgledaju nejasnije nego kad o njima bezmalo ništa nisam znao.
Što se, pak tiče odnosa prena tzv. stvarnosti, koja je probni kamen odnosa umetnika i društva, s godinama čovek nešto staloženije i strpljivije podnosi taj odnos.
Koliki je uticaj stvarnosti na pisca?
Uticaj stvarnosti na pisca, mada podsticajan, najčešće je nepovoljan već i zbog prirode književnog rada, koji je orijentisan prema zlu, i kojem je takozvano dobro tek ona logički nužna ali krajnje neinteresantna polovina stvarnosti. “Negacija je piščev familijarni oblik prihvatanja stvarnosti”, zar ne?
Lična situacija snažno utiče na formiranje jednog dela. Ako sedite na splavu, ne možete biti naročito pravedni prema moru koje preti da vas udavi. Na ostrvu je lakše biti razuman i pravedan.
Vaše su knjige tumačili razni kritičari, na različite načine. Da li ste čitali te tekstove i šta mislite: u čemu je snaga kritike?
Ako izuzmem par osoba, čija univerzalnost imponuje jer im sastavljanje vlastitih slabih romana ni najmanje ne smeta pisanju rdjavih kritika na tudje, ja sam od kritike bio s pažnjom i blagonaklonošću priman. Ako su mi izvesne primedbe i činjene, bile su profesionalne.
Sa izvesnima sam se, iz perspektive novih knjiga, složio, s nekima nisam, ali je u oba slučaja tim odnosom, manje ili više, vladala dobra volja i osećanje da saradjujemo na istom poslu, da govorimo srodnim jezicima, da svako od nas, i ja kao pisac, i kritičar kao analizator i ocenjivač mog rada, imamo iste obaveze prema književnosti.
Jedino apsolutno negativno iskustvo u tom pogledu imao sam sa izvesnim Z. Petrovićem, čija je, u tonu arogantna, slovom plitka, po duhu varvarska, a po smislu totalitaristička kritika “Vampira”, objavljena najpre u “Mladosti” od 7. IV 1978, pa potom, bez imena, u “Dugi” od 29. IV 1978 (ne znam je li deljena i u vidu letka), primer koji ozbiljna kritika treba da izbegava ako želi da igra besmislenu ulogu psa koji uzaludno laje dok književni karavani prolaze.
Imati dobru kritiku znači za književnost isto što i za grad imati iskusne i sposobne saobraćajce. Snaga kritike nije u njenoj oštrini, već u njenoj tačnosti i nepristrasnosti. Ona najbolja je inspirativna i saradjivalačka. Ona rdjava i ne postoji, jer u književnosti ne ostavlja trag trajniji od onog što ga olupina ostavlja u vodi.
Moral kritike je važan koliko i njena stručnost, njena selektivna sposobnost ili njena moć da utiče na jednu književnost. Nema ništa gore od nesposobnog kritičara, osim nesposobnog – bez morala.
No comments:
Post a Comment