Vreme reči-IVa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Iskustvo romansijera” – razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.

Vi ste romansijer (jedan od najboljih koje imamo), ali kao da ne volite da neka svoja prozna dela nazovete tim starim imenom. “Kako upokojiti vampira” je “sotija”, a “Zlatno runo” – “fantasmagorija”. Treba li videti u ovome znak izvesnog nepoverenja u jedan tradicionalni žanr? Saznanje da su stare realističke forme više neodržive?

Ja, u stvari, nijednu svoju knjigu nisam nazvao romanom. U prvom redu što nijednu, osim “Runa”, ne smatram romanom u onom smislu koji ja tom terminu pridajem, potom što me od toga odbija morfološka zbrka koju su pisci, kritičari, izdavači i raznovrsni žiriji od njegove upotrebe napravili, i najposle što, sam po sebi, savršeno neodredjen, ne poseduje u odnosu na delo nikakav predikabilitet, čak ako mu kritika poneki i prizna.

“Vreme čuda” je hronika, “Uspenje i sunovrat Ikara gubelkijana” i “Odbrana i poslednji dani Andrije Gavrilovića” – novele, u onom formalnom smislu u kojem su to duža pripovedanja Tomasa Mana, i to uprkos tome što se neprestano tretiraju kao romani. “Hodočašće Arsenija Njegovana” je zapravo autoportet, premda u podnaslovi omaškom stoji portert, “Kako upokojiti vampira” je sotija, a “Zlatno runo” – fantasmagorija, premda jedino njemu, od svih svojih knjiga, priznajem status romana. (I to kad bude završen. Zasad je to tek torzo romana)

U naše vreme, priznaćete i sami, termin “roman” izgubio je svaku vezu sa literaturom i postao ordinaran komercijalni izraz kojim se, kao čarobnim plaštom, pokriva svaka prozna forma. Blagodareći tome, književna morfologija je u potpunom raspadanju. Jedan inostrani izdavač mi je rekao da, pošto niko neće da kupuje pripovetke, njemu ne ostaje ništa drugo nego da traži od pisca da najuspešnije od njih malo rastegnu.

“Mrdnite malo maštu. Sto strana će biti dovoljno. Za ostalo će se pobrinuti štamparija i reklama.” Kako to rastezanje, uprkos zdušnom mrdanju mašte, ne polazi uvek za rukom, a neke se priče, uz to, u medjuvremenu, razvlačenjem tanje i pucaju, jer im konstrukcija zamišljena da drži ograničenu meru emocija, ideja, stanja, dogadjaja, a ne čitavu tonu, imamo romanesknu nedonoščad.

Nadjen je, srećom, sanitarni izraz – kratak roman. Izvanredni primeri, kao što su Kamijev “Stranac” ili Hemingejev “Starac i more”, snabdeli su izdavače čudotvornim rešenjem problema kako publiku naterati da čita pripovetke (koje, svakako, čak i pod starim imenom, ako su dobre, ni najmanje ne ustupaju dobrim romanima, ali koje odnekud ljude ne privlače.)

Sad samo, medjutim, u tome već uveliko dogurali da sve što je iznad pedeset strana smatramo romanom.

Što se tiče razloga iz mog spiska, s kojim sam odgovor počeo, on je personalan. Oduvek sam želeo da što bliže odredim rod kojem pripada neka moja knjiga. Za samu knjigu, naravno, ta oznaka ne mora imati nikakav značaj. U “Ikaru”, “Odbrani” i Hodočašću” ga, na primer, zaista i nema. Savršeno bi o delu ostali jednako neobavešteni da sam ispod sva tri naslova napisao roman.

Reč autoportret ispod “Hodočašća” tek je prividno odredjenje. Termin hronika kod “Vremena čuda”, uz neki predikat možda, ima izvesne šanse da znači nešto više od nekog reda nekih dogadjaja tek kad ga završim, ako ga završim - naravno.

(“Vreme čuda” i “Vreme umiranja”, štampani pod zajedničkim nazivom “Vreme čuda”, tek su II i III deo hronike “Zaveštanje”, čiji bi I i IV deo bili “Vreme reči” i “Vreme vaskrsenja”. Ako budem stigao to da dovršim, moći ću uočiti pravo značenje knjige, koji je sada i u ovakvom krnjem obliku zarasla u manihejski nihilizam bez protivrečnosti u nadi, bez koje ni zlo ne može biti ubedljivo, ma koliko, inače, bilo pobedonosno.)

U “Vampiru” i “Runu”, medjutim, podnaslov koji zamenjuje termin “roman” nisu bez odnosa sa temom. Sotija je za “Vampira” oznaka mog ugla gledanja na temu, putokaz za otkrivanje njenih unutrašnjih značenja, svetlost u kojoj treba posmatrati dogadjaje iz knjige. Uprkos neobičnosti i natprirodnosti izvesnih scena, u knjizi prave fantastike nema.

Nema je stoga što scene po sebi ne bi ulazile u oblast fantastike, naprotiv, one su duboko u njoj, a niti što se mogu racionalno objasniti kao halucinacije jedne pomerene svesti (jer je ovo tumačenje natureno primedbama priredjivača, a bez njih bi egzistiralo isključivo kao moguća pretpostavka)

već u prvom redu što fantastika ovde služi jednoj racionalnoj tezi, što je nelogično upregnuto u kola logičnog i služi dokazivanju jedne više istorijske logike, i to uz pomoć ironije i sakrazma, dve smrtne neprijateljice fantastike koja se zasniva na apsolutnom poverenju u stvarnost natprirodnih fenomena.

U”Runu” jer fantastika mestimično od toig kova, mestimično nije. Ukoliko se bude išlo kraju, ona će, ako se tako može reći, postati sve “realnija”.

I izraz fantasmagorija u podnaslovu nema sada dužnost jedino da ukaže na moj tretman teme, kao kod “Vampira”, već i da na neposredan način ukaže na njenu formu, a na zaobilazan, i na njenu suštinu koja bi, usled privremene prevage ovakvog ili onakvog materijala, načina kazivanja, ove ili one subforme rukopisa, mogla biti jednostarno, pogrešno protumačena.

Dokument, na primer, može zavesti na pretpostavku da je reč o naročitom obliku istorijskog romana, i ako je on u nekom od tomova obilnije korišćen, može izgledati da je prava priroda romana – istoričnost. Ništa od toga ne bi bilo netačnije. Fantasmagoričnost je autentična priroda knjige. Medjusobno amalgamisanje raznih, čak i protivrečnih realiteta, prirodnih kao i neprirodnih, u predsmrtnu utvaru jednog starog trgovca.

Jer Simeon Njegovan, Gazda, stožerna ličnost “Runa” i zbir svih mrtvih i zivućih Simeona, ne seća se, u običnom smislu te reči. On ima utvare. Inače bi bilo nemoguće objasniti njegovo pamćenje dogadjaja koji su se zbili nekoliko stotina godina pre nego što se on zvanično rodio.

Tursku opsadu Carigrada 1453, na primer, ili pad Sigeta 1566, osvajanje Beograda 1521, Seobu Srba i Bečki rat devedesetih godina XVII veka i razaranje Moskopolja 1769. Jer, ja se kao pripovedač, kao Borislav Pekić, osim u prvom poglavlju I toma i u poslednjem VII, ne pojavljujem.

Gazdine vizije povesti genosa Njegovana, nešto što je on, prisutnosću svih Simeona u njemu, uspeo da izobrazi u slike i dublje saznaje o njihovoj životnoj argonautici.

Sve u svemu, očigledno je da se realizam napušta bar u jednom smislu – kao jedino književno orudje. On je, kao takav, zapravo već odavno napušten – ako je ikada i postojao u formi u kojoj je tertian po udžbenicima – i ono što je kao tekuća literature nama u nasledje predao tek su rudimentarne forme.

Čak je i jeftina knjiga napustila priče u kojima se sve odvija po voznom redu gradjanske logike. I kriminalni romani su postali poprište čuda. Ajkule privaju našim obalama, ali ne više one stare obične nego parabolične naslednice Mobi Dika koji u sebi krije neizvesne misterije pramora.

Pod zemljom se pripremaju nepoznate katastrofe, dok im u susret s neba žure druge. U životinje ulazi nemir koji inspiriše najezde čitavih vrsta na ljude. Čovek se javlja kao neprijatelj prirode, koga treba uništiti. Sve je to izraz izvesne konfuzije, mentalne i moralne, u kojoj živimo. Biti realan u svetu u kojem vam većina stvari nije jasna, apsurdno je. Smešno je praviti se pametan nad ambisom.

Realizam, onakav kakav je definisan od istorije literature, mrtav je ne zato što su pisci izgubili poverenje u njegovu moć iskazivanja suštine sveta u kojem živimo, njegovih univerzalija, već što je sama ta realnost izgubila kontakt sa stvarnim suštinama sveta. Što je realnost postala privid iza kojeg se, kao iza sedam velova, nalazi možda i neka istina.