Vreme reči-IVb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Iskustvo romansijera” – (nastavak) razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.

U “Uspenju i sunovratu Ikara Gubelkijana”, “Kako upokojiti vampira” i “Zlatnom runu” rafinirani esejistički ton je veoma naglašen. U “Odbrani i poslednjim danaima”, medjutim, primenjujete metod neposrednijeg, oporijeg prikazivanja života, ljudske prosečnosti.

U”Hodočašću Arsenija Njegovana” opredeljujete se za tehniku ne istovetnu, ali po mnogo čemu blisku onoj što smo je nasledili od romana prošlosti (portretisanje ličnosti, opis ambijenta, itd.). Velika je raznovrsnost u prosedeu, u viziji ...



Književna je gradja, kao i svaka gradja, uostalom, raznovrsne strukture, teksture, boje, vrste, sasvim različitih ličnih osobina. Svaka njena kategorija iziskuje posebnu obradu, svoj alat tako reći. Jednostavni i grubi seoski tronožac možete izdeljati i sekirom. I treba ga obradjivati sekirom. Samo tako će biti prirodan. Neki tanani stilski komad nameštaja sekirom možete samo upropastiti. On nalaže upotrebu finijih sečiva i složenih orudja.

Gradja je ono što odredjuje formu. Svako nasilje u tom odnosu, koji mora ostati spontan, narušiće jedinstvo ova dva osnovna vida književnog dela, od kojeg zavisi i njegov konačan umetnički efekat. Pretpostavite da sam “Vreme čuda” pisao tehnikom kojom je ispisan “Kako upokojiti vampira”, ili obrnuto.

U prvom slučaju razbila bi se iluzija bajke, već ionako dovoljno ugrožena ironijom. U drugom, dobila bi se nepodnosljiva pseudobiblijska retoričnost.

Ja uvek nastojim da u samoj gradji, pre nego što ona uzme jasnu formu, i dok je još u skeletonu sižea, izazovem izvesnu fermentaciju od koje se nadam dobiti onaj pravi uzorak pričanja. Obično, mogao bih pri drugoj pomisli reći čak i redovno, formu književnog kazivanja, onaj njegov osnovni ton koji će mi obezbediti stilsko jedinstvo i ubedljivost, dobijam posredstvom glavne ličnosti.

Kad je razmišljanjem dovoljno izgradim da može živeti i misliti sama i bez mene kao tumača (koji bi je nužno rdjavo interpretirao), ja je puštam da to i čini. Da izvesno vreme živi i misli izvan rukopisa, u tamnim medjučinovima vremena, u kojima se ništa ne dešava pa ne postoji obaveza delovanja, ali se situacije mogu zamisljati i ta buduća književna ličnost pustiti da na njih bira svoje odgovore.

Pre ili kasnije naći će ona, ako je dobro koncipirana, svoju književnu formu. Progovoriće pravim jezikom, koji će onda biti i jezik knjige, bez obzira na to u kom je licu pisana. Otkriće sebi najprikladnije postupke, koji će onda postati uzorforma njenog ponašanja u priči, ma kakav da joj je siže. Pod uslovom da su i sve ostale komponente dela pripremljene, tek tada se može sesti za sto i započeti s onim što se zove pripovedanje.

Ali tada to više neće biti “pripovedanje o nečemu”, podložno arbitrarnom raspoloženju pisca ili njegovim vlastitim duhovnim interesima, već “dešavanje tog nečega” po zakonima koji su izvedeni iz suštinskih načela te ličnosti.

Ne treba verovati da sam bio naročito oduševljen poslovnom i vanposlovnom okrutnošću jednog Simeona Lupusa, ali šta sam mogao? Svako velikodušno osećanje pristajalo bi njemu kao milosrdje vuku. Želeo sam da maloroznom Simeonu Grku bar jedna špekulacija uspe, ali mu je njegova trgovačka fantazija birala takve koje jednostavno nisu mogle uspeti, a čovek želi da se, pri svemu tome, drži i izvesnih zakona trgovine.

Ja sam iskreno želeo Simeonu Carigradjaninu dam u se ispuni životni san da postane konj, ali šta se tu moglo kad on tom preobražaju, koji će uspeti njegovom potomku Simeonu Gazdi, nije bio dorastao. Ja sam se ponekad trudio, kršeći vlastita načela nemešanja, da nateram tog Simeona Gazdu da prestane večno misliti u brojkama i na osnovama procentnog računa, ali bi on redovno sam našao načina da svakoj životnoj, filosofskoj suštini pronadje na kraju i njen trgovački oblik i da je izrazi terminima trgovačke špekulacije.

(I to uprkos tome što je i on katkad moje napore pomagao, i sam želeo da se oslobodi “računskog pogleda na svet”.) U “Kako upokojiti vampira”, na primer, likovi Rutkowskog i Steinbrechera nastali su pre sižea za sotiju. Oni su zajednički sami sebi stvorili svoj siže.

Oni su za mene izgradili ne samo taj siže već i njegov jezik, njegovu kompoziciju, njegov stil. Nije teško uočiti da je osnovni stil rukopisa neka vrsta amalgama izmedju sindroma Rutkowski i sindroma Steinbrechera, način na koji ta dva čoveka razmišljaju.

U dosadašnjim knjigama, izuzev “Zlatnog runa”, u srži pripovedanja uvek je – drama, a jedinstvo vremena i prostora se poštuje. U svima je jedna ličnost privilegovani nosilac gotovo sveg tereta fabule. Svuda je, u tim slučajevima, konstruisati pravi lik značilo naći i pravi književni izraz. Jer je tada on spontano nalazio formu u kojoj se najprirodnije izražavao.

“Zlatno runo” je već nešto sasvim drugo. Nipošto načelno. Načelno, i u “Runu” same ličnosti u zajednici s vremenom življenja odlučuju o troposu u kojem će “književno” živeti. Raznovrsnost tih troposa – za razliku od jednog u “Hodočašću”, “Vampiru”, “Ikaru Gubelkijanu” itd. – potiče od brojnosti Simeona kao glavnih ličnosti i disparatnosti vremena u kojima se dešavaju.

I vremena i prostori menjaju se u “Runu” iz poglavlja u poglavlje, pa čak i u okviru istog poglavlja, preskačući istodobno stotine kilometara i stotine godina. Radnja fantasmagorije premešta se iz Carigrada u Beograd, iz grčkih Teba (Tivaja) u cincarsko Moskopolje, na jugu današnje Albanije, iz Zemuna u Turjak kraj Ljubljane, iz mitske Arkadije u istorijsku Trakiju, iz srpskog pašalučkog Kragujevca u bezgranične prostore porodičnog sna.

Vekovi su se, napustivši uzlaznolinearnu hronologiju, savili u krug, pa tu pomešali u melasu u kojoj se konture istorije tek naziru i gde se dogadjaji zbivaju čas 1543, čas 1941, sad 1566, sad 1882, najpre 1915. pa tek onda 1804, pre 1903. nego 1769. Jedan misaono-stilski pristup, jedinstven tropos za sve te ličnosti, sva ta vremena i sve te prostore bio bi očigledno neprirodan.

On bi me, osim toga, primorao da pripovedam šta se sve, kada i kako zbilo Njegovanima, a ne da oni dogadjanjem sami sebe pripovedaju. Moje mešanje nužno bi dovelo do izopačenja istine o njima, do takozvanog metaforičnog osavremenjivanja koje bi razorilo same osnove dela.

Takav postupak se već dovoljno i vidi iz prva dva toma. Moskopoljska epizoda s kraja I pisana je u sasvim drugom kodu nego Zemunski divan Simeona Grka s početka II. Dramska forma u kojoj se ispoljavaju svi Njegovan-Turjaški 1941. nema ničeg zajedničkog s monološkom Simeona Gazde iz istog vremena, ali korespondira s razgovorom trojice “magnata” beogradske čaršije za vreme čitanja hatišerifa 1830.

U III i IV tomu, koji izlaze u oktobru 1979, ova će razlika biti još uočljivija. Treći, koji se odnosi na Simeona Sigetskog, XVI vek, a u njemu naročito noć izmedju 5. i 6. septembra 1566, radjen je u potpuno drugojačijem ključu nego IV, u kojem revolucionarne 1848, na liniji Beograd – Beč, korespondiraju tri porodična jerarha: Lupus, Hadžija i Gazda.

Jedan tropos, jednu formu, stil, ukratko tehnički pristup gradji nemoguće je kritikovati van zahteva same gradje, a na osnovu nekoliko književnoistorijskih klišea koji su lenjima uvek pod rukom. Niti se jedan tropos može kao takav primiti ili odbaciti.

Uvek se mora najpre ustanoviti odgovara li on gradji više nego ijedan drugi raspoloživi, a zatim u kojoj je meri ta podudarnost postignuta. Kažem ovo stoga što se kod površne kritike ponekad oseća izvesna načelna netrpeljivost prema takozvanom govoru u prvom licu, kao da bi on već i po sebi bio književno nelegitimniji od trećeg.

U najmanju ruku, da ga je u našoj književnosti već previše. Možda je to tačno. Ali to bi onda valjalo dokazati analitičkim putem. Jednim integralnim preispitivanjem rukopisa ustanoviti, na primer, da bi za “Kako upokojiti vampira” neka druga forma više odgovarala od epistolarne.