Vreme reči-IVd deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Iskustvo romansijera” – (kraj) razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.

Život cincarske porodice Njegovan čiji rodonačelnici potiču iz neodredjenih paleobalkanskih vremena, a poslednji su izdanci naši savremenici, postaje vaša glavna literarna tema. Prateći rast tog genealoškog stabla, njegovo grananje, cvetanje i venjenje, vi istovremeno prikazujete radjanje naše buržoazije, stvaranje modernog Beograda.

Jesu li Njegovani naši Glembajevi, naši Budenbrokovi? Uopšte šta mislite o prisustvu grada, velikog grada u našem romanu? Dugo se smatralo da je ta tematika za srpske pisce prosto nesavladiva?



Rodjen sam i odrastao u gradjanskoj porodici, i moje mi uspomene iz detinjstva – vrlo srećne, uostalom – ne govore ništa o nekom propadanju, osipanju i putrifikaciji koja bi, prema istoriografiji, trebalo da karakteriše poslednje godine medjuratnog perioda, godine, dakle, koje makar i u ograničenom obliku, pamtim, premda je o tome, sećam se, često bilo govora i za našim porodičnim stolom, gde osim “naše dične vojske” ništa zapravo nije valjalo.

To je, medjutim, bio samo govor, reči koje je moja intimna stvarnost demantovala. Stvarnost, kakvu sam ja osećao, bila je nešto sasvim drugo. Nešto lepo, temeljno, pouzdano. Bio sam kao i Simeoni s njihovim potomcima u Turjaku 1941. “konzerviran u osećanju sopstvene nepovredivosti”.

Kad je istorija vrlo grubo opovrgla ta moja ubedjenja, osetio sam potrebu da ustanovim šta se to, zapravo, i zašto dogodilo. Povod je, dakle, bio sasvim intiman. I na toj svojoj ličnoj istrazi radim ima već blizu trideset godina. Prva genealogija Njegovan-Turjaških, koja je do sada pretrpela srazmerno male izmene, nosi datum “1952”.

Tada su napisani i prvi tekstovi. Medju njima je priča od koje će kasnije nastati “Hodočašće”. Ispisani su i neki delovi “Crvenih i belih”, “Graditelja” i tako dalje. Tokom rada, medjutim, lični su motivi otišli sve dublje u pozadinu inspiracije, dok nisu sasvim zaboravljeni.

Postalo mi je savršeno svejedno kako se i zašto sve to dogodilo, u smislu nekog razjašnjenja sebi, u smislu tumačenja moje vlastite sudbine, postalo mi je važno da protekle stvari vidim iznutra, u samom njihovom razvoju (kako sam u Dnevniku zabeležio), da ih snimim iz njih samih, da to mrtvo vreme, pomoću imaginacije, ako je moguće, proživim.

Da ga proživim ne kao Borislav Pekić, već kao svaki od Simeona koji su, jedan za drugim, stajali na krmi porodičnog Arga u večnom traganju za balkanskim Severozapadnim prolazom (Vorioditikos diadromos) i Zlatnim runom (Hrosomolon Deras) života,

Tako je “Runo” postepeno postalo hronika, ili bi bolje bilo reći – fantasmagorija o Simeonima, Njegovanima, Cincarima, a kroz njih subjektivna vizija istorije gradjanske klase, Beograda i Srbije.

Ja sam o I i II knjizi “Runa” u raznim prilikama već poprilično govorio, III i IV očekuju štampanje u oktobru 1979, pa bih rekao samo nekoliko reči o sadržaju V i VI knjige, na kojima sada radim. Pored raspadanja familije, na Badnje veče 1941. u Turjaku, pada Carigrada 1543. i jedne vizije budućnosti vezane za Buenos Aires,

tu će biti opisana uloga Simeona Njegovana u epizodi predaje gradova Srbima 1867, u velikoj aferi Buontuove Generalne željezničke unije 1882, u antiobrenovićevskom puču 1903, ugušenju velikih radničkih štrajkova 1907, aferama sa inostranim porudžbinama municije 1912, zatim okupacija 1914-1918,

sudjenje Simeonu Njegovanu zbog kolaboracije, kao i veliki medjuratni proces na kojem su Njegovani svojim rodjacima Turjaškim preoteli Turjak putem jedne “legalne otimačine”, na osnovu tvrdjenja Turjaških, a blagodareći svojoj poslovnoj superiornosti, prema mišljenju Njegovana.

Opšta načela, kojih sam se držao u prethodnim knjigama, važiće i ovde: rukopis će se menjati saobrazno nosiocu radnje i vremena u kojem se ona zbiva. Time bi se postavio temelj za poslednju i sedmu knjigu, koja će biti amalgamisana od fantasmagorija Gazda Simeonove predsmrtne kome i golog realizma radničkih nemira u Turjaku, godine 1941, kao prvih akorda buduće kataklizme.

Što se tiče prisustva velikog grada u našem romanu, njega je oduvek bilo. Ono čega nije bilo jeste gradski mentalitet, u prvom redu pisca, a potom, prirodno, i njegovih literarnih likova. Pa i tog mentaliteta s njegovim temama je bilo, samo ne u meri koja se danas od savremene književnosti očekuje.

Generalizacija da je ta materija za srpske pisce nesavladiva, bila je proizvoljna još u vreme kada je izvedena iz rdjavih iskustava pisaca, koji su se, lišeni gradjanske svesti, našli u gradjanskoj temi. Oni koji su se u tom inkubatoru odgajali ne osećaju grad kao nešto strano, nepoznato, neprijateljsko.

Oni su njegov integralni deo. Oni nisu u njemu u gurbetu, na pečalbi, nego u njemu i s njim žive kao s nečim prirodnim. Za takve pisce nešto je drugo neprirodno i nesavladivo. Ja sam, na primer, sasvim siguran da ne bih umeo napisati dobar romani iz seoskog života. I nadam se da mi takva ambicija nikad neće pasti na pamet.