Pages

Friday, February 22, 2008

Vreme reči-Vb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Nisam čovek javnosti” – (nastavak) - razgovor vodio Jug Grizelj, “NIN”, Beograd, 13. septembar 1981.

Koliko to “grejanje stolice” dnevno traje za čoveka koji godišnje objavljuje po jednu knjigu i dve drame?

PainStvar je u tome da sediš dok ne dobiješ žuljeve na mestu na kojem se sedi. Osim toga, ja sam više čovek imaginacije nego opservacije. Pošto sam i poprilično racionalan, meni je jasno, ako sam sve dobro proučio i osmislio, da će posao krenuti ako ne prvog sata, hoće posle velikog mučenja petog sata, ili petnaestog.

Pisanje je pre svega posao za isposnike. Za razliku od naših pisaca, pisci u svetu, po pravilu, objavljuju nove knjige svake druge godine najmanje, a ponekad i svake godine. Ne može se zamisliti da pisac pauzira pet-šest godina. Ne samo što je to finansijski nemoguće – već i profesionalno.

Kod nas je izmišljen sistem alibija: pisac, pošto ne može da živi od pisanja, zaposli se u nekom nadleštvu ili nekoj kulturnoj instituciji, i to mu oduzima toliko vremena da onda posle slobodno može da kaže da nije imao vremena da piše.

Vodila se diskusija oko vaših knjiga, naročito prvih, a posebno oko romana “Vreme čuda”, o tome da ste je pisali ezopovskim jezikom, da li je to politička knjiga, da li je prevashodno kritika dogmatizma i diktature. Vi ste to odlučno negirali.

Ja lično ne volim da opterećujem svoje knjige ideologijom. Preterana politizacija, a ja mislim politizacija uopšte – nužno umanjuje umetničke efekte. Medjutim, a istorija književnosti nam to obilato kazuje, dobra knjiga, pisana makar bez i trunke ideologije, emituje poruke i ideološke i političke – čak i bez svoje volje.

Evo jednog ličnog primera. Borislav Mihajlović Mihiz, čovek kome dugujem ogromno, jer mi je suštinski pomogao kod svih mojih knjiga, on ih prvo čita i kritikuje i dan-danji, Mihiz koji naravno voli da preteruje u svemu, preterujući i ovog puta rekao je da sam ja u “Zlatnom runu” u stvari napisao kritiku gradjanskog društva i da sam na najmarksističkiji pisac Jugoslavije.

Jer, kaže on, to je knjiga koja dokazuje da ekonomija piše istoriju, čime se potvrdjuje osnovni kanon marksističkog vidjenja sveta prema kojem proizvodne snage, ako se to tako kaže, predodredjuju ljudske postupke. Verujte mi, to nije bila moja namera. Ja lično u to ne verujem: ja sam ubedjen da je duh premoćan i da snaga duha vodi svet. Dobro, da se vratimo mom prvom romanu “Vreme čuda”.

Ni tu nije bilo nikakve moje političke namere, možda nešto malo, dosta površne, da ogoljujem dogmatizam, i tako dalje, što su docnije kritičari utvrdili. Bar nije bilo svesne namere. Kao što je priča o radjanju hrišćanstva, o Isusu Hristu i njegovim učenicima koji grade jedno učenje, jedno filosofsko vidjenje novog sveta.

Šta poručuje ta knjiga: u to vreme, danas ne više, ja sam bio u fazi kada sam verovao da je te biblijske legende moguće gledati obrnuto, kao negativ jedne fotografije. U toj knjizi, tako teče priča koja pokazuje da sva čuda koja Hristos pravi ljudima da bi učvrstio njihovo verovanje u njegovu filosofiju, da ta čuda upravo nad ljudima nad kojima se prave – te ljude ne usrećuje.

Oni su zapravo mnogo nesrećniji posle poklona koji su imali da ih usreće. Dakle, iz te i takve slike Biblije proizilazilo je da nikome ne treba verovati, naročito ne usrećiteljima, naročito ne striktnim ideologijama, zaključanim i zatvorenim zauvek, onima koje više ne mogu da se menjaju i koje radjaju dogmatizam i potrebu propovednika tih ideologija da svoje ideje ljudima silom naturaju.

To po pravilu vodi diktaturi, oduzimanju prava na vlastita mišljenja, oduzimanju slobode. I ova knjiga je primer kako poruka piscu pobegne ispod pera, mada, moram priznati, u to vreme sam približno tako i mislio, bila je to ateistička faza mog života. Danas, kada sam ja umnogome odustao od nihilizma koji me je obuzimao u vreme kada sam tu knjigu pisao, ja imam mnogo primedbi na njenu ideju i filosofiju.

Danas ne mislim da baš ništa nema nikakvog smisla, ne mislim da svaka ideologija nosi zlo, iako ga često proizvodi, i mnogo sam umereniji, u stvari, kad je u pitanju Nazarećanin. Mislim da nisam bio pravedan.

Mislim da uopšte nije bilo korektno da od tolikih diktatora koje nam nudi istorija ja izaberem za ličnost svog romana upravo Isusa Hrista, ličnost za koju danas čvrsto verujem da je bila čedna i poštena, i očevidno od izuzetnog značaja i kvaliteta medju svim ljudsko-božanskim ličnostima istorije čovečanstva.

Upravo i primer ove knjige pomogao mi je da u potpunosti formulišem svoj odnos prema životu, naravno ako je moguće kazati: “u potpunosti”, jer to je koješta. Ja sam danas potpuno svestan toga da čovek menja i sebe i svoja mišljenja, da mudar čovek mora da bude tolerantan prema svim mišljenjima, u svakom slučaju da ih tretira sa pažnjom i poštovanjem, iako se razlikuju od njegovih ideja i mišljenja, jer nikada nije isključeno da to jednog dana neće postati i njegove ideje i mišljenja.

No comments:

Post a Comment