“Živeću u osmom vizantijskom veku” – razgovor vodila A. Begović, Radio Zagreb, Zagreb, 23. oktobar 1983.
Vi ste pobudili interesovanje javnosti već svojim prvim romanom “Vreme čuda” godine 1965. Iako ste tada bili nepoznat pisac, kritičari su taj roman ocjenili najsvojstvenijim djelom naše posleratne književnosti. Ono se temelji na motivima biblijskih legendi. Zašto su baš biblijske legende postale metaforički jezik vašeg izričaja?
Prvo pitanje, prva nedoumica. Pokušavam da restauriram fakta po sećanju. Da pri sebi imam Dnevnik, išlo bi lakše. Najpre, kritičari su vrlo velikodušno za metaforičnost “Čuda” pronašli duboke estetičke razloge. Na žalost, bar u početku nije ih bilo. Razlozi su bili pragmatični.
Ja sam se bojao da bi me savremena tema, kako je ja shvatam, opet dovela u ratno stanje s ljudima koji su od umetnosti zahtevali da se stvarnošću oduševljava, a kada je osporava, onda da to čini jedino u takozvanim konstruktivnim okvirima. A to je nemoguće. Književnost je po prirodi razarački posao.
Da bih literarno izrazio uverenje kako je put u pakao popločan dobrim namerama, morao sam pribeći metafori. Ta je metafora, dakle, iznudjena. A biblijski sam prostor odabrao jer njime dominira ideja mesijanstva, jer je odnos prema Bogu, veri i crkvi, kao i odnos izmedju ta tri pola duhovnog života medjusobno još od mladosti žiža mojih razmišljanja, sumnji i mojih nada.
Dodajem da taj postupak više neću ponoviti. O savremenosti se najbolje govori kroz savremenost. Svako vreme govori za sebe i o sebi, premda, budući da su sva vremena ista, sva isto i govore. Ono što nije isto, to su finese, ali njima se upravo umetnost i bavi. Kad budem pisao “Srebrnu ruku”, koja se dogadja u vizantijskom VIII veku i bavi velikim ikonoboračkim duhovnim revolucijama, verujte mi, ja ću u tom veku nastojati i da živim. Neću znati da smo ikad dospeli do XX.
Prema istim biblijskim pričama napravili ste i ciklus od pet radio-drama, koje su izvedene na Radio-Zagrebu. Koliko se te radio-drame razlikuju od onog što je rečeno u romanu?
Prilično, čini mi se, i to u dva pravca. Najpre, vršeno je prilagodjavanje radiofonskom izrazu, prestrukturiranje, sažimanje, dijalogiziranje naracije i svodjenje priče na jednu tezu koju u tako kratkom vremenu valja dokazati. Gotovo u svakoj, jedna trećina materijala je nova. Dramatizacije nisu mehaničke, bilo bi mi jednostavno dosadno da to radim.
Zatim, uprošćene ideje knjige postale su nešto složenije, to se naročito vidi, čini mi se, kod “Žena sa Siona”, i to u onom smeru u kojem ću jednom izvršiti reviziju povesti. Knjiga je uostalom torzo hronike čiji će naslov biti “Zaveštanje”. Možda će se reći da je napor nepotreban, jer knjiga i ovako nije rdjava. Literarno možda i nije, ali u jednom smislu, bar za mene, jeste.
Napisali ste poveliki broj radio-drama. One su emitirane na mnogim Radio-stanicama u svjetu, dakle i prevedene su na nekoliko jezika. Šta je to za vas radio-drama? Privlači li vas njezina komunikativnost, mogućnost da se obraćate širokom slušateljstvu, pa tako s pomoću medija da lakše prodirete u svijet, ili vas radio-drama, to jest njezin autohtoni svijet zvuka, zanima kao specifičan oblik izražavanja?
Stvarno napisao sam tih drama poprilično. U dvanaestotomnim “Sabranim delima”, koja izlaze uskoro, dve su knjige posvećene izboru tih drama. Od oko tridesetak uneo sam šesnaest, a zatim, gotovo sve su moje pozorišne predstave bazirane na radio-dramskim rukopisima. Šta je za mene radio-drama?
Ima nekoliko odgovora, i čini mi se da svi oni ravnopravno učestvuju u mom radu. Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos.
Ne tvrdim da ja sve te mogućnosti koristim u dovoljnoj meri, ali pravi dobri pisci rado-drama to čine sa fascinirajućim rezultatima svuda gde je izmedju njih i režije postignuto i razumevanje. Eksperimentalno polje je praktično beskonačno. Ne postoji prinudna slika koja slušaoce ograničava, aktivira se mašta, saradjuje se sa onim što se sluša.
Naravno, samo ako se ona sluša koncertno, a ne onako kako gledamo televiziju. Drugi razlog – ja se u svojim knjigama uglavnom ne bavim takozvanim aktuelnim temama, u smislu nečega što bi se dogadjalo paralelno sa nama. U finalu “Zlatnog runa” istražujem preistorijske, mitske korene civilizacije, pelaški paleobalkanski prostor, gde nije bilo granica izmedju mogućeg i nemogućeg.
U projektiranom “Atlantisu” bavim se globalnom vizijom naše prošlosti i budućnosti, a ipak živim danas, osećam potrebu da reagujem na ono što se oko mene dogadja. Da te reakcije ne bi smetale mojim knjigama, mojim romanima, da te romane ne bih podredio mojim prolaznim raspoloženjima, uvek negativnim, uostalom, naravno, ja sve te aktualije deponujem u radio-drame.
Tamo se bavim medjunarodnim terorizmom, terorom ideologija, moralnim dilemama intelektualaca našeg doba, pitanjima slobode, u celini trajnom protivrečnošću izmedju onoga kako se misli da bi trebalo da živimo i toga kako stvarno živimo. I najzad, od radio-drama živim.
Već dvanaest godina sam u Londonu, prevodi knjiga donose mi malo, radio-drama, posebno u Saveznoj Republici Nemačkoj, plaća se jako dobro, zatim su tu reprize, preuzimanje od drugih nemačkih i inostranih stanica i tako se nakupi za skroman, ali pristojan život, uz zaradu moje supruge, naravno, inače me ni dvostruki broj drama godišnje, ne bi održao.
Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad. Nikad se ne vraćam drami koju sam ostavio nedovršenu, pokušavao sam, naime, ali bez uspeha. Sad sam digao od toga ruke – ako ide, ide odma, ako ne ide, nikad neće ni ići.
No comments:
Post a Comment