“Živeću u osmom vizantijskom veku” – (nastavak i kraj) - razgovor vodila A. Begović, Radio Zagreb, Zagreb, 23. oktobar 1983.
Vaša najnovija radio-drama “186. stepenik” upravo je realizirana. To je vaša osma radio-drama koju emitira Radio-Zagreb, pa pretpostavljamo da ste od jugoslovenskih radio-stanica najviše suradjivali upravo s Radio-Zagrebom. Molim vas recite nam nešto o tom vašem najnovijem radio-dramskom djelu.
Sa zahvalnošću moram reći da je Radio-Zagreb prva radio-stanica u Jugoslaviji koja je obratila pažnju na moj radio-dramski rad. Otada do danas, ta se saradnja odvija na moje zadovoljstvo, u svakom slučaju. Mislim i na odnos sa redakcijom radio-dramskog programa i na nivo izvodjenja mojih drama.
Što se tiče ove nove drame, tih “186 stepenika”, pitanje koje postavljam prosto je i staro. Sva su uostalom prava pitanja i prosta i stara. Koliko se dakle sme ići u borbi za istinu, za dobro, za pravdu, da li su u takvoj borbi dopuštena baš sva sredstva? Postoji jedna paralelna ideja.
Mi manje-više uvek osudjujemo nasilje ne misleći da bismo se mogli naći u situaciji u kojoj bi nam se njegova primena učinila i prirodnom i nužnom. Nije dovoljno samo znati da se ljudsko meso ne sme jesti, pa da čovek nikad ne postane ljudožder.
Vaš književni opus vrlo je opširan iako je nastao u relativno kratkom razdoblju. Tu je šest objavljenih romana i sedam ili osam uprizorenih kazališnih komada, da ne nabrajamo i ne mali broj radio-drama. Vaše najdublje i najpotpunije opredeljenje ipak pripada romanu. Zar ne?
Sasvim. Ja sam romansijer s povremenim srećnijim ili nesrećnijim izletima u film, teatar, esejistiku ili radio-dramu. Meni se čini da sam najuspešnije letovao u radio-drami. Sem nekoliko izuzetaka, izleti u film bili su katastrofalni.
U pozorištu sam uspevao na malim scenama uvek kada je podlogu predstavljala bilo koja moja radio-drama, kao što su “Generali”, “U Edenu na Istoku”, “Kategorički zahtev”, “Razaranje govora”, “Obešenjak”, “Kako zabavljati gospodina Martina”, “Kako upokojiti vampira”, itd.
Za roman “Hodočašće Arsenija Njegovana” nagradjeni ste godine 1970. NIN-ovom nagradom, a za roman “Kako upokojiti vampira” dobili ste 1977. najviše priznanje na Natjecaju beogradskih udruženih izdavača. Nedvojbeno pripadate krugu naših najuspešnijih romansijera. Koji su vam pisci intelektualno i umetnički bliski u našoj i svjetskoj književnosti i zašto? I što mislite o našem suvremenom romanu?
Najjasniji ću biti ako kažem da mi je, na primer, u ruskoj književnosti blizak Dostojevski a nije Gorki, u nemačkoj Tomas Man a ne Hajnrih Man, Hese a ne Breht, u francuskoj Prust i Žid a ne takozvani novi talas, u anglo-američkoj Haksli i Fokner a nikako Sinkler i Hemingvej, ali u latino-američkoj podjednako su mi bliski i Markes i Borhes, u našoj to je u prvom redu Krleža.
Nisu mi bliski strogo realistički romani, isključivo društveni romani, takodje levi romani, desni romani, romani jednog tona i boje; volim romane sinteze, takozvani inteligenc roman, roman ideja, ali i one fantazija.
Što se tiče našeg romana, mislim da je on na ozbiljnoj visini i da je, uzet u celini, sve bolji. Bio bi još bolji kada bi se konačno shvatilo da se umetnost i stvarnost kreću u raznim dimenzijama i da premda stvarnost ume ugroziti umetnost, obrnuto je nemoguće.
U osnovi vaših dela preovladava antidogmatska misao, usmjerena protiv manipulacije i porobljavanja ličnosti, protiv totalitarne svjesti i totalitarnih konstelacija u društvu. Poprišta zbivanja u vašim djelima najčešće su ovi prostori u bližoj i daljoj prošlosti i čovjek pritisnut mehanizmima povjesti. Vaši junaci u tim vrtlozima gube igru.
Demantira ih konkretna situacija u kojoj su se našli, manje-više bez svoje volje. Pa iako u vašim analizama ima britke ironije, a u vašem jeziku ima humora, taj humor više rastužuje nego što uveseljava. Je li ispravno zaključujem da ste vi skeptičan i vrlo suzdržan čovjek a vaša koncepcija književnosti duboko pesimistična?
Znate, onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predvidja katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh.
Ali recimo da sam pesimista. Ne verujem u napredak, jer ne znam prema čemu bismo ga merili. Vidim stvari u neizbežnom krugu. Početna zabluda daleko je iza nas i nepopraviva; moramo se vratiti na početak, a pre novog početka je Atlantis, odnosno potop.
Danilo Kiš je jednom rekao da u svoju pesimističku književnost želi unjeti zračak optimizma, a to je nada da književnost ipak nečemu služi – ljudskoj savjesti. Smatrate li da je buditi savjest bitna funkcija i dragocjena moć umjetničke riječi i kako gledate na funkciju pisca u današnjem svijetu?
Ja, medjutim, ne želim u svoju književnost ništa unositi. Ja se, kako bi rekao Jonesko, prosto izražavam. Moram reći da sam književno zabrinut jedino za vlastitu savest, koja je u neprestanim iskušenjima, da bih stigao uopšte misliti na bilo koju tudju, i da sam nepogodan za budjenje ičeg osim ponekad samoga sebe.
Pisac savesti je jedan Solženjicin, ali on je ima, a ja tek za njom tragam. Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može.
Možda će mimo njega, jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.
Na kraju, recite nam što spremate za vašeg zagrebačkog izdavača “Liber”?
“Besnilo”, to spremam. Besnilo, zapravo pseće besnilo je moja vizija kraja sveta koja prilično pravedno odgovara onome što smo mi u svojoj antrpocentričnoj oholosti od njega napravili kada nam ga je priroda dala u privremeni najam.
No comments:
Post a Comment