“I djavo se ponekad oklizne...” – razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
Pekiću, želite li vi nešto da kažete na početku: o piscu, o pisanju, o Nebu, o Zemlji, o životu, o smrti...
Pre nego što mi postavite svoje pitanje, dopustite mi odgovor na jedno koje verovatno nećete tražiti.
Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljasti rast odveo u cirkus. Pisac, takodje, nije humanist po definiciji. Ako jeste, to je – po izboru. Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se bave i dželati, ali to ne znači da ih moraju obožavati.
Sme li čitalac verovati piscu kada govori o svojoj knjizi i o svetu u kojem živi?
Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi izmedju personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje “poglede na svet”, jer oni se menjaju od romana do romana, ponekad i od tržišta do tržišta.
Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog to ne vredi. Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima.
Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su, po sili svog polifonog poziva, primorani da u knjigama ubedljivo zastupaju i sasvim oprečne, medju njima i krajnje mrske, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom. Da bi moćna ostala, Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osudjen. A onaj ko sve Istine razume, nijednu nema.
Dok moje odgovore budete slušali, ne zaboravite i na ovaj.
Neću zaboraviti. Upravo stoga dozvolite vi sad meni sledeće pitanje: smatraju vas jednim od najznačajnijih srpskih romansijera; posle “Vremena čuda” objavili ste niz romana i eseja, izvedeno vam je niz pozorišnih i radio-drama, dobili ste vredne nagrade i pohvalne kritike. Pa ipak se stiče utisak, a i reči kojima ste razgovor otvorili na to ukazuje, prema pozivu pisca kao da gajite izvestan prezir?
Premda mi je pisanje darovalo retka ali potresna saznanja, premda sam ponekad imao trenutke snažnog zadovoljstva – uvek u procesu formiranja knjige, nikad u njenom kasnijem “javnom” životu, izuzimajući, naravno, kad bi kritičar otkrio i objasnio moje intencije, skrivene u književnom kodu – ja književnost nikad nisam shvatao kao svoj pravi posao.
Spadam, dakle, u brojnu skupinu ljudi koja veruje da je promašila poziv – još ne znam koliko s njim i život. Pazite, Bratiću, to ne korespondira s eventualnim uspesima. To je prosto osećanje unutrašnje nepodobnosti s profesijom.
Kao da ste smešteni u oklop koji vas žulji. Vi u njemu možete sijati, ali to ne opoziva činjenicu da vam nije udobno. Da se ne osećate prirodno. Pitam se, do vraga, zašto, kao što sam slučajno postao pisac, nisam slučajno postao nešto drugo...
Šta?
Ne mogu vam reći. Sujeveran sam. Bojim se da bi magijski moglo sprečiti da to “nešto drugo” i postanem. Ja se, naime, nadam. Kopač zlata obogati se ponekad tek na kraju traganja...
Ili na kraju života?
Pa, to vam je isto, zar ne? Najveće otkriće napravite obično kad s njim ne možete više ništa pametno započeti. U tome je, jamačno, i tajna njegove vrednosti. Pravo otkriće ne služi da shvatite šta valja činiti, nego da razumete šta ste činili. Ako je igde, iskupljenje je u spoznaji.
A onda, tu su još dva razloga. Odbija me urodjena artificijelnost umetnosti, premda sam joj ja najžešći zagovornik. Po prirodi veštačku, trudim se da je učinim još veštačkijom i tako je dovedem do neke nove, paradoksalne i nezavisne prirodnosti. (Ako imate nevolju koje se ne možete otarasiti, najbolje je od nje napraviti vrlinu.)
Pošto nismo kadri stvarnost književnog dela presudno približiti onoj stvarnoj stvarnosti, nastojim da joj obezbedim drugi samostalni realitet, “vampirski opstanak” , u kojem će se ona hraniti, doduše, krvlju opšte stvarnosti, ali neće živeti njen život. Inače bi valjalo stvarnost uzvisiti do umetnosti, a to je pošlo za rukom jednoj rimskoj dekadansi. Pre nego što ih je banalizovala masovnost, ubistva po arenama umela su katkad dotaći uzvišenost Drame, kojoj se naši genocidi nikad neće ni približiti.
No comments:
Post a Comment