“I djavo se ponekad oklizne...” – (I nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
Šta mislite o tvrdnji da kod nas tzv. “književni život” uveliko odredjuje zbivanja i merila u književnosti? A u njemu, znamo to, ima svega i svašta. I, šta mislite o kompromisima koje prave pisci?
Intenzivno me odbija i tzv. “književna politika” i tzv. “književni život”, sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada, hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašta, ljudožderska borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha (pri čemu nije dovoljno pod suncem biti, nego biti sam, a sve druge što duže u što debljoj senci držati),
istrebljivački egotizam slavnog umetničkog temperamenta, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega – i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se prosto ne može funkcionisati – meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silom posla primoran da pravi.
Ne mislim na kompromise što ih činimo sa zahtevima zajednice, već na one spontane što ih sklapamo s vlastitim obzirima, predrasudama i računima, sa zahtevima vlastitih ideja, s prinudama gradje, daleko pre nego što zajednica sa svojim uopšte stigne na red, a onda, mi smo se sa nagodbama već toliko pred samim sobom iskompromitovali da nam neka nova, ma kako imbecilna, više uopšte ne smeta.
Ovakva polutanska, inkonsekventna, “trgovačka” priroda umetnosti savršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi ...
A ovamo važite za tolerantnog čoveka?
Nisam tolerantan. Ja sam samo dobro odgojen.
Da predjemo onda na književnost?
Ako se mora.
Imam utisak da ste u svom petotomnom, nedovršenom romanu “Zlatno runo” postavili mnoge zamke i za kritičare i za čitaoce. Namerno, ili je to zahtevala gradja?
Nema zamke ali ima Tajne. Za mene je ta knjiga isuviše ozbiljna i lična da bih se igrao ukrštenih reči ...
Ozbiljna? Iako vam književnost to nije?
Ne rekoh li vam da pisca ne treba slušati, nego čitati. Sad smo obojica u klopci...
Klopka je i u Tajnama u “Runu”?
Te Tajne potiču od toga što se “Runo” ne može shvatiti – premda se u ravni priče može čitati – bez VII knjige. U njoj je indeks tumačenja svega što čini prvih šest. Tu je enciklopedija značenja”Runa”. Njegov – ključ.
A on je, opet, u mitu, kad priča, u vremenu svijenom u krug, dotakne svoje poreklo, a istorijsko se vreme vrati svom bezvremenom (savremenom) mitskom, arhetipskom nacrtu. Za nas na Balkanu, to je grčka transkripcija, globalnog mita, koji u drugim narodima i rasama ima drugojačiju formu, ali uvek istu sadržinu.
Pretpostavljam da je reč o Argonautici, Jasonovoj potrazi za Zlatnim runom? Zašto ste baš nju izabrali?
Izabrao sam Argonautiku ne samo zbog njene metaforičnosti već što u njoj imamo prvi zabeleženi spoj protoistorije i mita. Istorija je već prisutna, ali vreme još nije postalo ograničavajući faktor koji medju dogadjajima uspostavlja prividnu hronologiju. Tu su ključevi “Runa” u celini, i svih bitnih scena u njemu.
Oni, medjutim, ne otvaraju značenja automatski. I za ključ se mora imati ključ. Zamislite da ste pred bravom čiji ključ imate, ali se vrata ipak ne otvaraju. Jer u spoljnoj bravi skrivena je unutrašnja, čiji se mehanizam pokreće pomoću tajnog i pravog ključa, skrivenog u vidljivom i lažnom...
Zvuči malo komplikovano?
Više zvuči nego što jeste. Prevedeno na proznu situaciju, to prosto znači da “odgonetke” nisu u refleksijama nego u slikama...
Možete li dati neki primer?
Mogu, ali uz priču kako sam do njega i svih drugih primera došao. Kada je Simeona, Gazdu, na kraju VI knjige iz fizičke smrti valjalo izvesti na “onu stranu”, u “drugi život”, kod mene u mit, iz vremena u sve-vreme, dugo sam tragao za najefikasnijim načinom tog tranzita. (Večni problem Forme!)
Takodje dugo, držao sam da to može biti nerazjašnjeni ritual Elevsinskih misterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za sudbinu Demetre i Persefone, izmenu godišnjih doba, tajnu radjanja, umiranja i vaskrsenja. Iako sam sve ostalo već bio smestio u definitivna ležišta, samo pisanje nisam mogao početi.
Smetala mi je istoričnost rutuala. Ritual je uvek istoričan. Simboličan, takodje. Simbolizuje značenje mita. A meni su trebala sama značenja, ne njihove šifre, ne još i neki treći ključ. Ne treba, dakle – došao sam jedne noći do otkrića, premda bih ja to otkrovenjem nazvao – mog junaka Kentaura Noemisa (anagram od Simeona) odvesti u Demetrin hram i tamo ga provesti kroz inicijacije, već ga u svetilište Elevsisa dovesti dok ono još postoji, u momentu nastajanja mita, dok se priča o Demetri, Persefoni i Hadu, kako je ispričana u homerskoj himni još odvija, kad je ishod neizvestan, ukratko: u Zlatno doba svevremena, kad Bogovi još hodaju zemljom i svojim životima odlučuju sudbinu budućeg humaniteta.
No comments:
Post a Comment