“I djavo se ponekad oklizne...” – (II nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
I kakve vam je “odgonetke”, kakve slike pružilo to otkrovenje?
Evo uvodne freske “Runa VII”:
Prognan od Herakla iz rodne Arkadije, poslednji živi Kentaur Noemis (Simeon) beži kroz Grčku da bi slučajno dospeo u Elevsis. Grčka je mrtva, pusta, kažnjena zemlja, kao što je Srbija kroz istoriju toliko puta bila. Deca se ne radjaju, zemlja plodove ne daje, vreme se ne menja, vode ne teku, vetrovi ne duvaju, čak se ni leševi ne raspadaju.
Nijedan se životni proces ne odvija. Zaostali život održava se antropofagijom. Ljudi jedu jedni druge (kao i u istorijskom Runu, uostalom). To je odmazda Demetre, Personifikacije Prirode, Velike Majke Svih Stvari, zbog otmice (danas bismo kazali – kidnapovanja) ćerke Persefone od strane Hada, boga podzemnog sveta.
Nije jasno zašto Demetra kažnjava ljude za zločin bogova, nedelo Hada i ravnodušnost Olimpa, ali će ovu formulu nepravde naslediti istorija i mi ćemo se istorijski suočavati s kaznama čiji nam razlozi izmiču, a smisao ostaje nerazumljiv. Posredi je, zapravo, ucena (opet jedan od budućih istorijskih koncepata):
Ako Olimp interveniše (podseća li vas ovo na nešto?), s Hadom se nagodi, te vrati Persefonu majci, Demetra će raščarati svet i vratiti mu sposobnost obnavljanja. Na kružnom bunaru – Kallichoronu, koji i sad postoji – sreće izgladneli Noemis staricu u tuzi, u kojoj ne prepoznaje boginju (kao što mi nikada ne prepoznajemo sudbinu).
Demetra mu ispoveda svoju nesreću kao običnu porodičnu tragediju. On njoj tragediju svoje polukonjske rase. Ali dok ona misli na najdublje tajne življenja i mrenja, Noemis, zver-čovek, misli samo kako će je najlakše pojesti. (To je naš nasledni tropos.)
Neću vas gnjaviti pojedinostima: Hermes, glasnik bogova, izvodi Persefonu iz Hada. Noemis od srećno nepojedene boginje dobija na dar Hieru (danas bismo u tome, jamačno videli drogu), i ona ga čudotvorno prenosi u narednu fresku, u Jolk na Argo, u Argonautiku, potragu za Zlatnim runom, što će kasnije, kao putovanje u tajnu življenja, mrenja i novog radjanja, postati sadržinom Elevsinskih misterija.
Ali, pre nego što ga bunilo tamo odnese, stiže on da vidi magijsko obnavljanje prirode: reke su zažuborile, lišće se po drveću razlistalo, trava je probujala, vetrovi dunuli, čule su se prve ptice i prvi plač novog radjanja. Grčka je oživela, svet je spasen.
Takve freske redjaju se tokom celog “Runa VII” (izuzev u epiloškom povratku u 1941) i u njima su arhetipovi svih nosećih scena “Runa” od I do VII.
Pored ostalog, medjutim, ja u “Runu” vidim analizu i kritiku materijalističke civilizacije, racionalističkih pogleda na svet, duha utemeljenog na posedu, posedovanju, kao i morala koji iz njega sledi. Da li je i koliko ovo tačno?
Sasvim. Ne zadovoljavaju me važeće doktrine (zapravo, doktrine uopšte). Govorim o marksizmu samo što je on aktuelan. Neke idealističke formule ništa nisu lekovitije. Nastojanja marksista da duhovno oslobodjenje izvedu iz ekonomskog ne uspevaju, čini mi se, stoga što je meta pogrešno postavljena.
Svrha napretka ne može biti, to je bar moje mišljenje, da se oslobodi čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prokrustovski prikovala materijalistička civilizacija i u svojoj kapitalističkoj verziji...
Ne mislite, valjda, da treba obustaviti proizvodnju materijalnih dobara?
Voleo bih da smo u položaju iz kojeg tako nešto možemo sanjati. Nismo, na žalost. Stavili smo se u neku vrstu narkomanske zavisnosti, iz koje je izvodljiv, ako je uopšte moguć, samo postepen, tako reći klinički kontrolisan izlazak.
A to, opet, podrazumeva neku prokletu organizaciju, neki program, ideje – sve ono što me intimno odbija – i sad sam, naravno, vraćen na svoje pravo mesto, u protivrečnost koja je zaštitni žig svih mojih razmišljanja.
Neko ograničenje proizvodnje, po načelu prioriteta, u najmanju ruku, poželjno je. Inače ćemo i dalje odeću praviti za svaku sezonu, a hranu tek za svaku desetu, za jednu decu najsavršenije elektronske igračke, a za drugu najsavršeniju tanad.
A kad smo već kod proizvodnje, dozvolite mi da ovaj razgovor iskoristim za objašnjenje jednog odgovora što sam ga dao Jugu Grizelju (“Intervju”, 14. 10. 1983); nisam, naime, mislio reći da je ljudima klozet papir ili benzin nepotreban, nego da bismo, s više morala, odgovornosti i samopožrtvovanja, imali više i klozet papira i benzina, ako od toga baš toliko zavisimo.
A šta je s posedom i posedovanjem u okviru ovakvog antimaterijalističkog koncepta civilizacije?
Posed je najpopularniji i najopasniji vid našeg ropstva “stvarima” i ekonomskim formulama koje, regulišući odnose medju njima, diktiraju ih i nama. Ljudi su u tom komercijalnom procesu nužno zlo. Prašina zbog koje fini mehanizam razmene dobara – ako se ona shvati u najširem smislu, te uključi i duhovna – ponekad ozbiljno zariba, ali nas mašina ubrzo zdrobi i produži s obrtanjem započetim još s prvim točkom.
Posed ima težnju da ekonomiše i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj mrtvoj sferi, prenoseći se u duhovnu i moralnu kao posedovanje moči, slave, sreće, pa i saznanja. Posed je “crna rupa” u kojoj se naši životi pretvaraju u večnu nepokretnost.
Njegovo kopile, san o efikasnosti, već nas stolećima umrtvljuje, tamo gde mislimo da nas oživljava, jer to je samo lepše sanjani san o – razmeni stvari i ljudi, večni san o kupoprodaji.
Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života, u političkim, socijalnim, ekonomskim revolucijama prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti, usled kojih materija odredjuje i našu duhovnost i našu moralnost, ukratko – sudbinu.
No comments:
Post a Comment