Vreme reči-IXa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Ne treba verovati nicemu” –- razgovor vodila R. Radaković, “Knjizevnost”, Beograd, 5 – 6, 1985.

“Po svom socijalnom poreklu, ja pripadam gradjanstvu (sada razvlašćenom), po duhovnom – njegovoj humanističkoj racionalističkoj tradiciji (sada već temeljno kompromitovanoj), po rasnom, eksplozivnom bućkurišu slovensko-latinske krvi (sada uveliko ustajaloj), a po onom duševnom – vlastitom izboru (sada negde u tajnama ili pseudotajnama Istoka).” U svom predgovoru “Odabranim delima” vi kažete: “Verujte knjigama, nikad njihovim piscima.”

Da li biste danas, mada pretpostavljam da je ovaj vaš portret skorijeg datuma, možda nešto dodali?



Ne, ne bih.

Samo bih možda rekao da sam, možda, pogrešio što nisam bio mnogo otvoreniji u toj prvoj rečenici koja bi trebalo da glasi: “Ne treba verovati ničemu”.

Nalazimo se u svetu i u životu u kojem ima jako mnogo tajni, pa čak i one tajne koje mi mislimo da smo otkrili pokazuju se, u stvari, kao nove neistine.

Mislim da bi svaki normalan čovek morao jako mnogo sumnjati u sve ono što se oko njega zbiva, s izvesnom šansom da možda prodre s onu stranu ovog privida, ove realnosti – koja mu se čini kao realnost – a iza koje stoje verovatno neke mnogo dublje istine, možda zauvek za nas daleke i nedostižne.

Ako sve ovo pokušam sada da izložim na nivou svojih vlastitih književnih iskustava, onda se tu pojavljuje jedan drugi problem. Pisac se menja. Njegove spoznaje, njegovo osećanje realnosti, istine koje on u jednom trenutku spoznaje oko sebe, menjaju se, i on se menja.

Zato, ako sa piscem razgovarate jednog dana, on će vam kazati da su njegove strasti upravljene u ovom pravcu, da on želi da uspostavi ovakvu formu u književnom delu kao nešto trajno, a kada ga sretnete posle dve-tri godine, vi ćete videti da on o tome više ne govori, da govori, često, sasvim suprotne stvari.

Ali to morate razumeti, jer je to potpuno prirodan oblik našeg odnosa prema javnosti. Najzad, i vi sami ste verovatno menjali mišljenja u životu. Jan e govorim o nekim osnovnim načelima. Ja govorim o odnosu prema stvarima i o tome da pisac mora da sledi svoje promene kad piše.

Ja odvajam, kao što vidite, čoveka i gradjanina od pisca. Mislim da piscu treba mnogo više opraštati, a gradjaninu – ništa.

Moje sledeće pitanje odnosi se na “Razaranje mita o piscu”.

Vi kažete: “Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi”. Kako biste objasnili taj paradoks?

Neki pisci od svoje šizofrenije žive bolje, neki gore. Neke šizofrenija čini sjajnim piscima, a nesrećnim ljudima. Neke čini slabijim piscima, a opet nesrećnim ljudima.

U čemu je suština te šizofrenije?

Ta šizofrenija se, pre svega, sastoji u tome što pisac nema slobodu da odgovara na realnost i svoju okolinu onako kako bi on, kao svaki normalan čovek, radio: spontano i onako kako mu se ona nameće. Ona mora uvek da ima izmedju sebe i te realnosti taj zid, pa ću da upotrebim jedan izraz koji ne volim mnogo – objektivnost.

Ali u svakom slučaju, on mora transponovati svoja iskustva jer ne može da odgovori na realnost onako kao što bi odgovorio svaki čovek. On mora, znači pre nego što odgovori u svojoj knjizi na tu realnost, da sumira tudju realnost, jer mi, na kraju krajea, ne izražamo samo svoja iskustva.

Mnogi pisci, verovatno, žive vrlo loše sa svojom šizofrenijom, bez obzira na vrednost svog dela. Meni se čini da vi sa svojom šizofrenijom živite sjajno?

Ja, kao gradjanin, mogu da volim, da mrzim, da cenim nešto, da budem u zabludi, da eventualno imam neke istine koje ne korespondiraju sa tudjim istinama. Ali za svojim pisaćim stolom ja više nisam sam, ja više ne predstavljam samo svoje iskustvo, nego jedan širi oblik ljudskog iskustva.

Sve ono što su mi drugi kazali, sve njihove patnje, zadovoljstva, nezadovoljstva, sve njihove nesporazume sa realnošću ja na neki način supsumiram u svojim delima i izražavam kao svoje literarno iskustvo, a to je već jedan oblik šizofrenije, jer vi ne izražavate samo sebe, vi imate niz ličnosti.

Meni se zbilja dogadja da u toku pisanja izvesnih knjiga preuzmem iskustvo svojih junaka. Ne kažem da postajem baš ono što su oni, ali se trudim da ih toliko razumem da ne izražavam svoje ideje, nego da izražavam njihove ideje.