Vreme reči-VIIe deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“I djavo se ponekad oklizne...” – (IV nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.

Čini mi se da ste, dosledno onome što ste o našoj civilizaciji ovde rekli, u novom romanu”Besnilo” obelodanili jednu realnost, koju čovek, ne videći je, oko sebe grad ii koja će ga, najzad, uništiti.



Ama, Bratiću, vidimo je mi, samo nam to ništa ne pomaže. Skakač koji je već u vazduhu ne može se zaustaviti, pa vratiti na start da bi skočio u nekom boljem pravcu, pravom cilju. Pre ili kasnije padti mora. Pitanje je samo koliki će mu biti skok, koliko će trajati...

Sudeći po tome, kako kažu, što po glavi stanovnika planete dolazi količina eksploziva koja ga jedanaest puta može ubiti, neće trajati dugo.

Ne jedanaest! Sto jedanaest! A u perspektivi hiljadu sto jedanaest! Državnici i generali Velikih sila misle, izgleda, da smo mi besmrtni, i da nije dovoljno da umremo jedanput. Ne plašim se, medjutim, ja toliko tog eksploziva koliko onog u nama. Neće on dobrovoljno da eksplodira.

Vi, valjda, vidite da nismo kadri kontrolisati tzv. napredak, da ne vladamo posledicama ni svojih činova, ni svojih ideja, čak i kada su najplemenitije. Stoga nam je i sva prošlost nasilnička. Pre nego što je utisnula drugu, čak i ona slavna “prva ljudska stopa u pesku” morala je nešto zgaziti.

I sada, na osnovu čega se, za ime božje, smemo nadati da će nam budućnost biti bolja? Da li nju predstavljaju naučnici, od kojih me je jedan s televizije, uz čemberlenski osmejak, obavestio da je glupo plašiti se novog ledenog doba, koje bi – uzgred, sigurno, kako sam veli – nastalo promenom globalne temperature posle pada odredjenog broja megatona, jer balans je osiguran.

Nada je, naime, u vulkanima, čujte ga, u erupcijama, u dodatnom ognju! Jer, divne li sreće, jednovremeno će proraditi vulkani i oni će vratiti temperaturu na normalu! (Odgovor može zadovoljiti piromane, mene – ne!) Predstavljaju li je, možda, državnici koji me uveravaju da se “nuklearne rakete prave samo zato da se ne upotrebe”?

(Šta sam ja? Idiot? Moron? Kao da postoji ijedna jedina prokleta stvar na svetu – osim pameti – koju je čovek pronašao, pa je onda nije upotrebio!)

Kako u tom svetlu (ako ga ima) stoji s ljudskim razumom?

Kakvom svetlu? Svetla nema! U tmini smo! I u toj tmini ljudski se razum ne bavi traženjem neke sveće, nego pitanjem ko je i zašto utulio svetlo!

Najpre dopustimo da stotine hiljada dece u Etiopiji udje u komu od izgladnelosti, a onda se pojavimo s naočarima protiv sunca i tovarom konzerviranog mleka da spasemo jedno na deset hiljada!

U Vijetnamu jedan čitav narod najpre za slobodu do smrti iskrvari, a potom je, čim je stekne, upotrebi da susednom oduzme njegovu! (U ovom slučaju, na žalost, njegovo ropstvo zameni svojim.)

U “mračno doba” rob je znao da je rob – i ta je spoznaja bila prvim uslovom oslobodjenja – ali ga bar, niko nije ubedjivao da je slobodan, i da je najslobodniji kad je u najvećem ropstvu. Danas na tim načelima žive čak i tzv. humanističke doktrine ...

Šta velite da predjemo na ugodnije teme?

Nema ugodnih tema. Sve su teme neugodne.

Možda ste vi u “Besnilu”, “Vampiru”, “Ikaru” i “Runu” ispunili san filozofije o sintezi umetnosti i nauke. Može li to da ide na štetu umetnosti? Slažete li se imalo s takvim stavom?

Nipošto. Osim kao tema i gradja, nauka nema šta da traži u umetnosti. Naučna umetnost je – protivrečnost. Umetnička nauka – druga. Filosofija koja bi u sebi nastojala da spoji nauku i umetnost, postigla bi jedino da se pretvori u treću.

Ja, lično, više bih voleo da ispunjavam san Filosofije o njenoj sintezi sa životom. (Na srećniji način i s boljim posledicama po život nego u spomenutim knjigama.) Pretpostavio bih čak i san Umetnosti da postane Životom, ma pri tome izgubila nezavisnost do koje mi je sada toliko stalo. Ali bih najviše voleo da se ispuni san Života – da nešto znači.

Vi ste pisac koji većinu svojih junaka ismejava, ironiše...

Stvarno?

Čitate li vi svoje romane?

Ne.

Onda ste, verovatno, o tome neobavešteni, ali su vaši junaci mahom nesrećni...

Žao mi je. Biće da su nešto skrivili ...

Biće. I sad, kako se oseća pisac koji ljude tera u pakao?

Kao neko ko je već u paklu, pa zna kako je tamo. A nada se da zna i – zašto. I upravo što iz pakla pišem, ja se svojim junacima – tim mučenicima – ne smejem. (Možda se čitaoci smeju, ali se tada u prvom redu smeju – sebi.) Ja sa njima saosećam, ja ih razumem i volim i kad su apsolutne ništarije.

A smejem se Djavolu, zajedničkoj vatri, opštim okolnostima, na kojima se ja i moji junaci solidarno pečemo. Moja ironija ne potiče od zlovolje i mizantropije, nego iz spoznaje naše ograničenosti i neograničenosti i neprimerenosti naših ciljeva i ambicija. To je smeh s omčom oko vrata. S omčom tih istih ciljeva i ambicija.

Nisam rekao da se baš kidate od smeha...

Ne biste pogrešili, samo bi trebalo reći da me smeh – kida.

A kad se smejete od srca, čemu se smejete?

Djavolu kad se oklizne. Premda u paklu nema leda, i to mu se, ne znam kako, dogadja.