“I djavo se ponekad oklizne...” – (V nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
Kad smo već kod “smejanja”, vi ste pisac koji neobično ume da komediju usmeri onome što jeste suština umetnosti: ka smrti. Ima li umetnost šanse da učini neki pomak u toj temi?
Materijalistička civilizacija počiva na dihotomičnom poimanju smrti. Jednovremeno je razume kao nešto konačno, ali i kao nešto što nam obezbedjuje beskonačno (bilo u kakvom vidu), strahuje od nje, a proizvodi je izvan prirodne nužnosti, pokušava je ugraditi u svoj sistem vrednosti, a zaboravlja je kad god može, ište od nje smisao a poriče joj ga. I umetnost izražava ovu dvomisao (dvojeverje).
Ja, lično, ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja su moji romani. Na njima stoji vidljivo upozorenje: “Sličnost sa životom je slučajna i nepoželjna”. A svako razmišljanje, opet, mora i do smrti stići.
Tada se ono iskazuje kao napor da se ona savlada razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, preinačenjem, a ako o njoj ne mislite, zaboravljanjem. Ako je umetnost – tanatologija, smeh u njoj je sve to: razumevanje, mirenje, odbacivanje, preinačenje. Jedinho nije zaboravljanje.
U vašoj se prozi čovek pretvara u životinju. Nije valjda tu reč o nekom spasenju?
Ko govori o spasenju? Umernost nije tu da spasava, nego da razume zašto spasenja nema, ponekad id a nam olakša što ga nema.
Pretvaranje čoveka u “životinju”, medjutim (životinje su prirodne, pa – van suda), posledica je jednog dijametralno suprotnog htenja, potrebe za obogotvorenjem. Ikar se takmiči sa Helijem, Rutkowski sa Natčovekom, dr Lieberman sa Prirodom, Simeoni sa Sudbinom.
Svi oni nastoje da postizanjem naročite moći prekorače ljudska ograničenja, ne prepoznajući njegovu svrhu i ne prihvatajući njihove posledice. (Tim faustovskim kompleksom bavili su se i Dostojevski i Man, Homer i Gete.) “Zver” je nusproizvod promašenog božanstva. Stvar, medjutim, nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.
Ako od toga zavisimo, spasa nema?
Kad put vodi u ambis, svejedno je idete li njime sredinom, levom ili desnom stranom. Jedino praktično pitanje je brzina. Ne moramo baš trčati.
Kad danas gledate na poznate polemike u “sukobu na književnoj levici” pedesetih godina ...
Ne rekosmo li da ćemo preći na ugodnije teme?
Zar je ovo pitanje za vas neugodno?
Nije pitanje. Odgovor može biti.
Šta se, po vašem mišljenju, tada dogodilo i šta je taj sukob doneo književnosti koja se posle njega stvarala?
Ništa što već nismo imali, ništa što nam ta “književna levica” nije najpre oduzela, pa onda, usled prinude okolnosti izvan njene volje, počela vraćati u ratama. (Otplata još nije završena.)
I ta “sloboda izraza”, na koju verovatno mislite, nije vraćena blagodareći nekakvoj duhovnoj kuraži, slobodoumnosti i pameti jedne od dveju levih Misli u titanskom sukobu, već reformističkim kretanjima u društvu, revitalizacijom smisla za gradjanske slobode usled pragmatičnog oslobodjenja vladajuće stranke nekih tradicionalnih zavisnosti.
Možda ste čitali da se kod nas vode rasprave o izradi “zajedničkog jezgra nastave književnosti u srednjim školama”, koje bi važilo za celu zemlju. Javili su se mnogi glasovi koji književnost žele omedjiti medjama mesnih zajednica, opština, regiona, republika...
Izostali su neki veliki svetski stvaraoci. Kuda nas vodi omedjavanje i parčanje ionako malih jezičkih područja, malih tiraža i male pismenosti. Šta će biti ako lokalno nadvlada vrednosno? S druge strane, ne možemo se odreći nacionalnog identiteta...
Ili ne čitam novine, ili ih čitam s velikim zakašnjenjem. Ono što se na mene odnosi dobijam preko Pres-klipinga, posto prodje “preventivnu domaću cenzuru” i isključe se neprijatne novosti. One odlaze u “Dosije suspendovane prošlosti”. I njih, ili nikad ne pročitam, ili ih čitam posle nekoliko godina ...
Zar niste radoznali?
Jesam, ali nisam fakir. Posle nekoliko godina ležanja u ledu, i najvrelije se ohlade...
I kako onda na vas deluju?
Sjajno. Kao crtani filmovi u kojima čekić namenjen Džeriju, uvek pogodi Toma.
Nije li to priznanje da ne podnosite napad?
To je priznanje da ne podnosim izlišnu duhovnu neudobnost. Kao što država bira svoja uznemiravanja biram ih i ja. Želim sam da ih odredjujem, a ne da mi ih drugi naturaju.
Sve ovo sam rekao da bih objasnio površno poznavanje nesporazuma oko nastave književnosti.
Ja, lično, pretpostavljam Homera, Servantesa, Dostojevskog, Mana, Kafku, Borhesa, neću da kažem kome, mada me jezik svrbi. Ali moramo nešto i o sebi znati, ma koliko to u svetskim razmerama bilo beznačajno. (Šta su, najposle, svetske razmere? To je naša mera opšte mere.)
Ako prezremo vlastitu književnost, kao jednu od legitimnih formi našeg duhovnog razvoja, samo zato što je slabija od tudje, odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da, sa gledišta čovečanstva, nešto osobito znači, pa, što da ne, najzad i nacije. Možemo se pohvatati za ruke i prijaviti za gradjanstvo neke nacije koja ima bolju književnost i važniju istoriju.
No comments:
Post a Comment