Vreme reči-VIIg deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“I djavo se ponekad oklizne...” – (VI nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.

Rešenje je, očevidno, u balansu?

Očevidno. Naročito ako uzmemo u obzir da, ako sam dobro razumeo vlastito gimnazijsko iskustvo, našoj deci nije stalo ni do kakve književnosti. Svejedno da li o njoj uče od Homera ili od onog pisca čije ime neću pomenuti.

Šta mislite o primedbama iz Slovenije?

Oni koji su, u ime jugoslovenskog zajedništva, oštri prema tim primedbama, trebalo bi, baš u ime tog zajedništva, da uzmu u obzir naročite istorijske okolnosti u kojima su Slovenci sačuvali nacionalni identitet, izmedju ostalog, blagodareći upravo maternjem jeziku i književnosti.



Oni koji problem ne osećaju tako neka naprave drukčiji odnos izmedju svojeg i tudjeg. Čemu reciprociteti, apotekarski kantari, trampe, trgovine, pogadjanja i peckanja? Čemu preventivno nepoverenje?

Svaki narod treba prema svojim potrebama da odredjuje vrstu i obim svojih saznanja, jer će njegova sudbina samo od njih zavisiti. Ako se već jedino vrednost ne može kao merilo uzeti – a očigledno je da uvek ne može – neka ih odredjuje pamet i tolerancija, a ne strast i predrasuda. Ne zaboravimo, pri tom, nikad da su duhovne vrednosti univerzalne, ali nisu prave.

Bilo je dosta rasprava i o zabranama nekih knjiga kod nas, o sudjenju jednom pesniku (Gojku Djogu), takodje. Šta o tome mislite?

Mislim da će doći dan kada ćemo se toga nerado sećati. Sve zavisi od toga kako se tada budemo držali. Ako se budemo stideli, opraćemo se. Ako i dalje verujemo da smo bili u pravu, ponovićemo se. Onemogućavaćemo da se o tome piše ili govori.

Tvrdićemo da se to nije dogodilo tako kako se priča, a ponašaćemo se kao da se to uopšte nije dogodilo. Možda ćemo sami sebe najzad ubediti da nije. Jer “ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost”.

Što se tiče zabrana, verujem da one ističu iz tri motiva: osećanje nesposobnosti da se nekoj tezi na civilizovan, kritički i javni način suprotstavi; ubedjenja da, iako se takvom sposobnošću raspolaže, mase - ono što su bili ljudi – nisu kadre shvatiti gde je istina izmedju dve koje se nude; nade da će se odlaganjem umanjiti dejstvo.

Naravno da se to nikad ne dešava, dešava se upravo obrnuto. Ali, kako je Haksli rekao: jedino što od istorije uistinu učimo jeste da nas ona ničemu nije naučila.

Neke značajne teme života na ovom tlu, za vreme rata i posle rata, tek su literarno dotaknute ili su ostale u domenu politike i istoriografije (1941, 1948, 1968. itd.). S druge strane, čini mi se da takve teme, upravo zbog svoje istorijske važnosti, imaju povlašćen tretman, kao da značaj sadržaja nadvladava diskusiju o književnoj vrednosti dela?

Po svoj prilici su i precenjivanja i potcenjivanja posledice uticaja neumetničkih faktora na javnu kritiku. Ni jedna ni druga nisu za brigu. Dobrom delu pohvala više neće škoditi. Neumesne pokude samo ga propagiraju.

Ne brine me, tokodje, ni problem tabu-tema (vašem spisku dodao bih 1918, 1944. itd.) s gledišta odnosa zajednica – pisac. O tome neka se brine zajednica. Problem me zanima isključivo s gledišta samog pisanja. Slabe knjige n ate teme nisu, očigledno, posledica spontanog razvoja pisca, već proizvod pritiska javnog mnenja. Umesto da pisac iznajmljuje temu, kada je za nju pripravan, ona iznajmljuje njega nespremnog.

S tim u vezi, govori se dosta i o odnosu umetnosti i stvarnosti ...

Čim nečeg nema, odmah se govori o odnosu toga čega nema s nečim čega, možda, takodje nema. U redu, stvarnost je verovatno tu. (Mada za pisca to nije baš toliko sigurno koliko zvuči.) Nema, dakle, umetnosti. Odnosno, onoj koju imamo nešto nedostaje.

U redu. Ono što joj nedostaje naći će ona sama. Razgovori na tu temu nikoga neće naučiti da bolje piše. Piscima oni nisu potrebni. Neka ih onda vode samo oni kojima jesu u stvarnost mislim?

A za vas, šta je – stvarnost?

Kostobolja.

Ne mislim na ličnu, na opštu stvarnost mislim?

Ono što mogu na naročit način da izrazim od onoga što u njoj vidim i osećam, ili hoću da vidim i osećam. Tu, na žalost, nema kompromisa, sve da ga i želim. Ako se to nekome ne svidja, utoliko gore po mene. Ali to, ma i trudio se, ne može izmeniti taj jedini način na koji je meni, kao čoveku i piscu, svaka stvarnost uopšte dostupna.

A šta je sa onom ličnom, a prošlom?

Na uspomene mislite? One su način da se živi dva puta. Prvi put glupo, drugi put pametno.