“I djavo se ponekad oklizne...” – (VIII nastavak - kraj) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.
Šta vam najviše nedostaje?
Prijatelji i sigurnost.
Vi mi se baš i ne doimate kao nesiguran čovek?
Treba da me posmatrate u metrou. Na pokretnim stepenicama uvek se manijački drzim uputstva i desne strane, ne iz načela, ili što poštujem red i znam da to olakšava promet, već što se plašim, što sam nesiguran, što sam, zapravo, siguran da na pravom mestu nisam ni tamo gde stojim, desno, a nekmoli kad bih još i levo stao.
U nekom beogradskom metrou, svakako bih se bar jednom zaboravio i stao levo, demonstrirajući time da znam kako sam medju svojima, da sam na mestu, makar ono i ne bilo pravo.
Zar vam ne nedostaje jezik?
Ne. Ja znam srpski.
Vaš život, koliko mi je poznato, jedna je burna i svetla književna biografija...
Burna, svakako, koliko je, medjutim, svetla ... Ja je ne bih tako velikodušno opisao. Izraz “šućmurasta” više odgovara osećanjima s kojima na svoj život gledam. Ja sam Akvarijus, s drugim astrološkim znakom Blizanaca. Trebalo bi da živim sto godina ispred doba, a živim stotinu godina iza njega.
Stalan rat manihejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, discipline i anarhije, pobune i pokornosti, slobode i dogme, samilosti i okrutnosti, smelosti i kukavičluka, umerenosti i preteranosti, meditacije i akcije, iracionalnosti i razuma, duha i tela ...
Pa kako s tim izlazite na kraj?
Ne izlazim. Pravim se da izlazim, i tako se gura. Koliko će ta prinudna ravnoteža trajati, ne znam. U svakom slučaju, ako i pružam privid neke doslednosti, ona je skupo i teško plaćena.
I sada, kad svoje detinjstvo gledate, možete li se prepoznati? Šta je uništeno ili izobličeno, a šta ostalo neizmenjeno?
Ostale su uspomene i radoznalost. Sve ostalo je otišlo do djavola. Sad je u ogledalu nešto što sam bio ja pre nego što sam se, kako fino rekoste, izobličio. (Dopuštam da bi neki zagriženi marksistički sociolog rekao, i ne bez osnove, da sam onda bio izobličen. Predlažem kompromis. I onda sam bio, i sada sam, samo na dva načina.)
Do 1941 – s nešto preterivanja smeo bih reći i do 1944 – živeo sam pod staklenim izolatorom prosperiteta, bezbednosti i ljubavi, a klima u njemu nije prirodna. Za nekoliko je stepeni viša od one semiduvijalne spolja. (Godine 1943, prilikom jedne fudbalske utakmice u selu Bavanište, opsovao sam “švapsku, hitlerovsku mater” protivničkom igraču.
Držao sam da sam u okviru svojih prava, jer je fudbal bio moj. Zatvora me je spasao ugled mog oca kod mesnog komandanta, koji je bio njegov predratni policijski pisar. Pet godina kasnije, vrlo bih se prevario da sam iskustvo generalizovao. Ugled mog oca, koji je u medjuvremenu porastao, samo mi je štetio.)
Niste za život bili pripremljeni, ali zauzvrat imate uspomene, od kojih, ako ste štedljivi, možete do kraja života živeti; imali ste izvesnu nevinost – stvarnu, iako pod okriljem laži; znali ste za bezbednost kojoj želite da se vratite; dobili ste uzor do kojega više nikada ne dopirete, ali koji vam pomaže da se orijentišete i podnesete izvesna iskušenja, koja bi vas bez tog uzora uništila.
Nevinost ste, dabome, izgubili ali ste znali kako izgleda; sreće je nestalo, ali ste je iskusili; sigurnosti više nemate, ali vam je poznato šta to znači imati je. A sve to vam niko ne može oduzeti. U tome je suštinski sreća srećnog detinjstva.
I na kraju: recite čitaocima kakav ste vi čovek.
Bože, Bratiću?
Kako uspostavljate vezu izmedju onoga što u knjigama kao princip gradite i onoga što kao čovek jeste?
Život sam utrošio da izbegnem vezu izmedju umetnosti i života, da nju oslobodim sebe, još više sebe – nje. Iako se ovakva pitanja postavljaju pre misionarima nego piscima, djavolski dobro ste pogodili moju muku.
Ja mislim da je sjajno (bar za mene) što se ne držim vlastitih ideja, jer moja borba protiv mesijanstva, mitologija i dogmatizma borba je, zapravo protiv samog sebe. Ja sam misionar, mirotvorac i dogmatik koji odbija sudbinu ...
A sudbina?
Čeka.
No comments:
Post a Comment