“Pekićev roman o Londonu” – razgovor vodila V. Kesić, “Start”, Zagreb, 2. juni 1984.
Kad se činilo da je “vrijeme nesporazuma” prošlo – preselili ste se u London. Supruga Ljiljana, arhitekta, dobila je posao u jednoj londonskoj općini. Naravno da je takav “pomak u prostoru” izazvao mnoge znatiželje i nagadjanja, uostalom, kao i nedavno najavljeni povratak u Jugoslaviju ...
Jednom sam rekao da bih, kao Vodolija, trebalo da živim sto godina ispred svog doba, a da živim, zapravo, hiljadu iza njega. No, budući da je moj drugi znak Blizanci, ja sam dvojno biće, ispunjeno protivrečjem. U osnovi sam meditativna ličnost, a neprestano žudim za promenama.
Strah od duhovne nekroze razlog je mom odlasku iz Beograda i mom povratku. Rane sedamdesete, kad sam iz Jugoslavije otišao, bile su za mene, u profesionalnom smislu, veoma uspešne, uvršten sam u red ozbiljnih nada. Uveravam vas, to je grozan osećaj.
Srećom, kao i sve kod nas, malo je trajalo, pa su, hvala bogu, vrlo brzo došle nove nade, i od mene se sada, opet hvala bogu, više ništa ne očekuje što se, bar otprilike, ne zna da će se i dobiti. Ugled i rutina, presudni neprijatelji duhovne nezavisnosti i radoznalosti, pretili su da me učaure, osećao sam beskrajnu čamotinju i užas pri pomisli da ću ostati uvek isti i uvek na istom mestu, a da će mi u medjuvremenu izbeći mnogo značajnija i dublja iskustva od onih što gode jedino taštini.
Sad znam da je, načelno bar, to bekstvo kroz prostor i nepotrebno i bezuspešno, da se dublja iskustva mogu steći, poput Alimpija Stolpnika, čučeći celog života na jednom stubu, umesto kao sumanut jureći po svetu. Na žalost, to nije svima dano, svi ne možemo spoznavati putem intuicije, večini ostaju za to samo naša bedna čula.
Napuštam London kad predosećam, pa čak imam slično osećanje, da opet počinjem zapadati u čamotinju rutine i očekivanosti. Došlo je vreme dekadno, jer kod mene se uvek nekako sve u dekadama odvija, došlo je vreme da se diže sidro, još jednom ceo život iz osnova izmeniti.
Bilo je tu, naravno, i sekundarnih motiva koji zamračuju sliku; tu je i otpor gradjanina u meni, koji bi da sve ostane sigurno i isto, i trijumf slobodne volje i izbora nad nečim što se zamišlja kao sudbina, pa čak ima i medicinskih razloga; klima koja mi se, kao i sve s početka činila sjajnom, postepeno mi je ulazila u kosti, i sad odlazak zahtevaju i te kosti.
Ali siguran sam, s obzirom na poznate psihosomatske korespondencije, da me ni kosti ne bi baš toliko bolele da se nisam ustajao.
Je li povratak definitivan, ostajete li u Jugoslaviji?
Ne, moram vam odmah reći da mi nije namera pustiti korenje u Jugoslaviji, želim ići na Istok, onaj Daleki, dakako. U Indiju. Verovatno, u pogledu iskustva, s istim jadnim rezultatima s kojima sam boravio i ovde na Zapadu, ali prosto neću da kažem da sebi nisam dao sve šanse.
Verujem da relativno dug boravak u jednoj drugoj sredini, drukčijoj kulturi, političkom sistemu, podneblju, drukčije organiziranoj svakodnevici, ipak donosi neka relativna iskustva. Ako ništa drugo, iskustvo o nevažnosti iskustva. Željela bih da još nešto kažete o tim iskustvima “za sebe” i njihovoj eventualnoj korespondenciji sa stvaralačkim činom pisanja.
Što se tiče takozvanog Zapada, čini mi se da se, uza sve razlike, sve do Atlantika, on može pokriti jednim putovanjem u Ljubljanu, mada se zapadna američka obala ponešto razlikuje. Ali, to su sve razlike tehnologije, a ne suština. One prave, očekujem, nalaze se na Istoku.
A one uistinu prave verovatno se nalaze u meni, ali ko će znati do njih dospeti, ko će proći čitav taj put da bi spoznao svoju svrhu. Pitate me za iskustva pisca, za kulturno-politička iskustva, za iskustva praktične svakodnevice. Čudno vam je to s iskustvom; jeste li nešto stekli, ne možete znati odmah.
Sve se može završiti kao sa Maksom koji je otišao u Zagreb i sa Maksom koji se iz Zagreba vratio. A može vam se desiti da na tom iskustvu zasnovanu promenu osetite tek kad se praktično suočite s načinom život od koga ste pobegli. Iskustvo je otrov sporog dejstva, osetite ga kad na njega ne računate i putevima koje uopšte niste predvideli.
Promene duhovne orijentacije, o kojoj ću verovatno tek govoriti ukoliko mi date za to prilike, iz koje će uslediti nekoliko mojih knjiga, nije došla usled života na Zapadu.
Moram da priznam, materijalistička suština civilizacije ovde je dominantija nego u našoj zemlji, ali ta bi se promena, sa zakašnjenjem, zbila u svakom slučaju. Zato je meni teško govoriti o nekim iskustvima. Kao pisac, profesionalno, ne verujem da sam ih stekao.
No comments:
Post a Comment