“Pekićev roman o Londonu” – I nastavak - razgovor vodila V. Kesić, “Start”, Zagreb, 2. juni 1984.
Robert Pynsent, engleski teoretičar književnosti, bohemist, koji se bavi češkim piscima što žive i pišu na Zapadu (Jelinek, Kundera, Škvorecky i drugi) nedavno je na Zagrebačkim književnim razgovorima, da bi opisao njihovu pojačanu svijest o važnosti jezika i njegove upotrebe, s obzirom da žive okruženi stranim a ne maternjim jezikom, govorio o “većoj lingvističkoj samosvijesti” tih pisaca. Zapažate li tako nešto i kod sebe?
Ne znam da li sam uopšte kadar da razumem ovu sintagmu. Nikad, naime, nisam patio od neke semantičke groznice, niti sam mislio da je život bolja ili gora lingvistička gradja, premda za pravu umetnost on to na neki način i jeste.
A ja, morate razumeti, nisam pravi umetnik, ja sam u književnosti gost koji se trpi, jer više ili manje vešto umem podražavati manire domaćina, a in e vredjam njegovo osećanje važnosti, premda duboko u sebi u tu važnost uopšte ne verujem.
Moglo bi se, eto, govoriti o iskustvu perspektive, distance, ali se tada ta perspektiva i ta distanca odnose na korekturu starih iskustava, a ne na sticanje novih, o ovom svetu ovde, za koji ja lično nemam neki naročiti interes. Sve što sam stekao ovde u Duhu, ako sam išta stekao, mogu samo na nekom drugom mestu koristiti.
Iskustvo, ako je ikako zadobijeno, to je iskustvo sa nama, ne sa njima. Iskustva su to logičkih poredjenja, analogija, suprotnosti. Pisati iz srca jedne stvarnosti može biti neka prednost, ono liči posmatranju nečega pod mikroskopom, detalj svakako postaje jasniji. Ali celina, značenje, smisao, svrha mogu ostati i ostaju, najčešće, van našeg pogleda.
U tom smislu mogu reći da sam stekao neko iskustvo, i ako je ono uopšte u literature primenljivo, onda bi se moglo uzeti u obzir. Što se tiče onih drugih, ljudskih i gradjanskih, i tu su moja iskustva skromna. Ja sam imao tako malo kontakata sa svetom, upoznao tako malo Engleza, tek toliko koliko sam godina ovde, trinaest otprilike, i sad, kakva ja imam prava da generaliziram.
Ovde sam shvatio da se Englezi jednostavno ne mogu shvatiti, ali ja sam predobro znao da se ljudi ne mogu shvatiti, tako da to za mene nije nikakva novost. Iz mojih londonskih “Dnevnika” videće se kako sam doživeo Englesku.
Vaše “Besnilo” i “Roman o Londonu” Crnjanskog dva su romana u korpusu srpske proze kojima je, ako ništa drugo, mesto dogadjanja London, što neizbježno povlači i neke opservacije o Englezima i Engleskoj. Jeste li, živeći ovde, imali neke asocijacije, ili pomak u načinu doživljavanja “Romana o Londonu”?
Moja londonska iskustva i iskustva pokojnog Miloša Crnjanskog višestruko su različita. Ja sam ovde gost po svojoj volji, on je to bio po tudjoj. On se nikada nije naročito trudio da kontroliše svoju profesionalnu taštinu, svoje osetljivosti i svoj umetnički egocentrizam. Ja sam prema tim istim vlastitim osobinama uvek u nekom otporu.
On je tako mnogo očekivao od Engleza, a malo dobio. Ja ništa nisam očekivao, pa ništa nisam ni dobio, osim da me ostave na miru, što su oni sa najvećim zadovoljstvom učinili, što bi učinili i bez mog zahteva.
Nevolja je bila u tome što je Crnjanski, imam utisak, očekivao literarni uspeh u Engleskoj, a taj uspeh nemaju ni Englezi. Tu, zapravo, ništa stvarno ne uspeva osim trave bankarskog poslovanja. Ja ne znam prave razloge, jer Crnjanski je veliki pisac. Pretpostavljam da njegov literarni tropos ne pogoduje engleskom pozitivističkom shvatanju književnosti.
Zatim, Englezi nemaju prema književnosti srednjoevropsko poštovanje, i, najzad, prema strancima imaju to poštovanje još manje. Verujem da bi se on ovde bolje osećao da nije u vreme rata samo posmatrao kako London gori i držao to nekom naročitom uslugom koju Englezima čini, nego da je uzeo kofu i gasio ga.
Duhovno, njemu nije bilo mesto u Londonu, i upravo je stoga njegova slika Engleza zapravo slika vlastite nelagode i povredjenosti. “Roman o Londonu” nije roma o Londonu, nego o Crnjanskom u Londonu, a to je već nešto sasvim drugo.
Molim vas da sve ovo primite u svetlu mojih animoziteta prema pokojnom Crnjanskom kao čoveku, uz moje veliko poštovanje prema njemu kao piscu. Neko drugi, bez mojih antipatija, video bi stvar u jednom drugom i znatno povoljnijem svetlu.
No comments:
Post a Comment